Pročitaj mi članak

Vučiću se žuri da pre pada Ukrajine završi sa KiM i da krivicu svali na – Rusiju!

0

Režim već duže vreme krnji ugled Rusije i promoviše gubitak Kosova, ali mu sve to ne ide najbolje. Većina Srba je i dalje proruski nastrojena i nije spremna da prihvati legalizaciju otmice naše južne pokrajine. Ako objektivno gledano stoji da trenutno nismo u stanju da oslobodimo Kosovo, realno možemo da ništa ne potpišemo što legalizuje njegovu otmicu. Ali za Vučića je problem što on mora to da uradi. Amnestija za brojne afere i sa tim skopčan siguran put za odlazak sa vlasti u nekom pogodnom momentu, time su uslovljeni.

Naš narod kaže:„Ako neće breg Muhamedu, Muhamed će bregu“. No, ne radi se tu o staroj, recimo iz vremena turske okupacije, srpskoj izreci, već o sentenci koja se i kod nas primila u svakodnevnom govoru, a proizašla je iz „anegdote“ smišljene krajem 16. veka od strane jednog engleskog filozofa.

Ona glasi ovako: Muhamed je išao po Arabiji propovedajući novu veru, a kako bi brže pridobio ljude za nju, tvrdio je da mu je Bog dao toliku moć da je u stanju da pomeri bregove. Kada je grupa nepoverljivih slušalaca od njega zatražila da to i uradi, on se nije zbunio. Popeo se na uzvišenje umesto da ga jalovo ubeđuje da ono dođe do njega. Poruka je: nije važno kako će posao biti urađen, bitno je da se uspešno obavi! Breg i Muhamed su se ovako ili onako „sastali“. Doduše, ne znamo kako bi prorok prošao da se izmišljeni događaj stvarno odigrao, ali zato dobro znamo da je svojom borbenošću i pragmatizmom – o čemu govori izreka – izgurao ono što je hteo. Arabija je postala muslimanska. Štaviše, Muhamed je pokrenuo i veliku versko-osvajačku lavinu koja se iz nje na sve strane prelila (i nažalost u 14. veku i nas zapljusnula).

Da je uporno lukavstvo način da se istera planirano,u potpunosti je svestan i naš lažni prorok sa svojom propagandistima. Oni, u skladu sa iskazom koji je pripisan Muhamedu, sada pokreću novu perfidnu antirusku i antisrpsku akciju. Plasiraju ideju da je za nas, kao, svrsishodno da pokrenemo veliku „informativnu“ kampanju, kako bi celom svetu pokazali da su pozicije i status naše južne pokrajine, i na drugoj strani, oblasti koje su nekada bile u sastavu Ukrajine a sada su pod kontrolom Rusa – istovetne. Ako je prihvatljivo ono što je učinjeno Srbima 1999, onda je u redu i sve što se sada dešava na Istoku Evrope, odnosno suprotno tome, obe stvari su nespojive sa međunarodnim pravom. Prividno, to je mudra taktika. Ali da li je stvarno tako? Zar ćemo imati korist ako glasno uskliknemo: „Kosovo je Srbija“ a „Krim i Donbas su Ukrajina“? I da li su ti slučajevi stvarno istovetni? Konačno, zašto tu priču, navodno sa patriotskim namerama, pokreće baš sada vlast koja godinama, brzinom kojom je to moguće činiti iza leđa građana, daje Kosovo onima koji ga za račun Albanaca od nas otimaju?

Da krenemo redom. Srbi neće imati ikakvu vajdu od takve priče. Zapad dobro zna da je na nas izvršio agresiju 1999. ali to svesno negira. Tamošnji medijsko-politički hipnotizeri papagajski ponavljaju da se na Kosovu radilo o humanitarnoj intervenciji, kako bi bio sprečen sprski progon Albanaca, te se to „razlikuje“ od onoga što nakaradno ocenjuju kao ničim izazvanu agresiju „zle“ Rusije na „miroljubivu“ Ukrajinu. Koješta. Ali zapadni lažovi se toga drže, a njihove ovčice uglavnom su u to ubeđene. I da imamo koliko-toliko značajne medijske kanale kojima bi na zapadu plasirali ono što su smislili Vučićevi „mudraci“ – tamo mnogo ne bismo postigli, a Ruse bismo nepotrebno revoltirali. Tim pre ne možemo ništa dobro da uradimo jer nemamo način da dopremo do iole značajnijeg dela EU i američke publike. Zapadni mejnstrim informacioni prostor je gotovo hermetički zatvoren za drugačija geopolitička mišljenja od zvaničnih. To dobro zna i ekipa našeg samodršca, samo opasno manipuliše. Pretvara se da cilja stranu javnost, a zapravo je meta naš narod. Ali time ćemo se kasnije baviti. Prvo da se osvrnemo na srpsko-(malo)ruske paralele.

Kosovo i Krim, odnosno ostatak Novorusije i Donbas, potpuno su različiti a ne istovetni slučajevi. Kao što je Kosovo istorijski srpsko a ne albansko, tako su i pomenute istočnoevropske teritorije ruske a ne ukrajinske. Ako i ne osporavamo da je usled vekovnog poljskog i litvanskog uticaja, kod dela zapadnoruskog stanovništva zaživeo ukrajinski identitet kao nacionalni, to se dešavalo na prostorima današnje centralne i zapadne Ukrajine, a ne na njenom istoku. Donbas je vekovima bio deo Moskovske države, gde se odvijalo konstituisanje velikoruske grane nekada jedinstvenog ruskog naroda (na koju su boljševici sveli Ruse); nije bio u sastavu Ukrajine pod poljskom vlašću ili njenog dela kasnije formatiranog kao autonomni kozački „Hetmanat“ pod žezlom ruskih careva (postojao je do 1764). Uzgred, deo moskovske Rusije a ne Ukrajine, bio je i Harkov sa svojom današnjom oblašću, koja je i dalje pod kontrolom Kijeva.

Ti krajevi, kao i Donbas, naseljavani su maloruskim (ukrajinskim) izbeglicama koje su, pogotovo u 17. veku, bežale od poljske vlasti, ali tu su već živeli Velikorusi. To je jedan od razloga što su u Harkovskoj oblasti i Donbasu uvek dominirali velikoruski dijalekti, odnosno do danas su ti krajevi ostali apsolutno ruskojezični. Što se tiče Novorusije, pojasa uz Crno more čija „kruna“ je Krimsko poluostrvo, te oblasti su činile jezgro zapadnog tatarskog kanata, koji je tokom poslednjih vekova svog postojanja priznavao vrhovnu tursku vlast. Nekada su Krimski Tatari ugrožavali Rusko carstvo, pa su čak u doba moćnog Ivana Groznog 1571. spalili Moskvu, ali kolo sreće se okrenulo u narednim decenijama. Tokom 18. veka Rusi fazno anektiraju delove njihovog kanata, da bi taj proces okončali 1783. Pripojene velike a retko nasel1ene teritorije (Krimski Tatari su bili nomadi koji su živeli na malom prostoru, a ostale oblasti su im bile potrebne za ispašu stoke), ruske vlasti naseljavaju stanovništvom iz raznih krajeva svoje imperije. Najbrojniji su bili Velikorusi i Malorusi, mada je bilo i mnogo Nemaca, Jevreja, Grka.

Posle oktobarskog boljševičkog prevrata 1917, i svega što se dešavalo sa urušavanjem nekadašnje jedinstvene ruske države – pogotovo u kontekstu Brest-litovskog mira (mart 1918) kojim je Lenjin radi opstanka na vlasti kapitulirao pred Nemačkom i odrekao se zapadnoruskih teritorija – stvorena je „nezavisna“ Ukrajina, u čijem sastavu su se našle i iskonske velikoruske zemlje, te pre ruska nego ukrajinska Novorusija. Pošto su „crveni“ posle poraza Nemačke i pobede u građanskom ratu preuzeli kontrolu nad tako uobličenom Ukrajinom, samo su je proglasili sovjetskom republikom, a nisu značajnije menjali njene granice, iako je bilo mišljenja da Harkov, Donbas i bar deo Novorusije treba ukl1učiti u sastav Sovjetske Rusije. To se nije desilo, ali iz svega što smo videli jasno je da se slučaj tih teritorija drastično razlikuje od Kosova, što ne znači da nije moglo da bude drugačije.

Titoisti su u jednom periodu nameravali da naše kosovsko-metohijske zemlje pripoje Albaniji. Da su to uradili, a da je kojim slučajem na značajnom njihovom delu srpsko stanovništvo ostalo većina (npr. sever Kosova i Kosovsko Pomoravl1e), situacija bi mogla da se poredi sa onom koja postoji u rusko-ukrajinskim koordinatama. Zamislite Albance koji su,zato što je Velika Albanija postala deo Jugoslavije, decenijama tolerisali tamošnje Srbe, a onda, pošto su uz pomoć Amerikanaca posle raspada zajedničke države u Tirani na vlast došli ekstremisti, krenuli putem njihove marginalizacije (potiskivanja srpskog jezika, smenjivanja kadrova, nametanja albanskog identiteta). Srbija bi (naravno ne kvislinška kao što je Vučićeva), posle pokušaja da se problem reši mirno, na kraju morala da interveniše. To je, u osnovnim crtama, ono što se sada dešava na Istoku Evrope, a mi da zaključimo ovaj deo: Kosovo je Srbija dok su Novorusija i Dobans deo „uže“ istorijske Rusije a ne samo vekovnog ruskog imperijalnog prostora.

Vreme je da se pozabavimo i poslednjim pitanjem – zašto je Vučićeva fabrika laži proizvela kosovsko-krimsku konstrukciju? I zašto se to baš sada dešava? Dva razloga za to postoje. Prvo, oficijelni Beograd shvata (verovatno je i obavešten od svojih američkih gazda) da je ukrajinska kontraofanziva slomljena. Sada je samo pitanje vremena kada će iscrpljeni Kijev i nespreman da ga dalje finansira Zapad, sesti za pregovarački sto sa Moskvom. Šta će sve dogovoriti teško je reći, ali ono što je nedvosmisleno jasno to je da će teritorije koje su pod kontrolom ruskih snaga, ostati u sastavu Ruske Federacije. To će Vučiću, koji je već Prištini predao vlast i nad onim delovima KiM koje su Srbi držali dok nije ukinuo tamošnje naše odbrambene strukture (Civilnu zaštitu severa Kosova), biti osnov i za formalno odricanje od naše južne pokrajine. Sada njegovi lažu da su Kosovo i Donbas-Novorusija istovetno okupirane tuđe teritorije, a onda će polazeći od toga, konstatovati da su u svetu uspostavljena nova pravila, i da nema više smisla da insistiramo da je naše ono što ne držimo u svojim rukama. Uz to će za gubitak Kosova optužiti Rusiju, a amnestirati NATO agresore. Oni će biti nebitni, a Rusima će se pripisivati kolaps naše odbrane Kosova i to će biti izgovor za potpuno distanciranje od RF. „Aca Srbin“ i njegovi ribari ljudskih duša poručivaće nam: da Rusi nisu pokrenuli svoju „Specijalnu vojnu operaciju“, mi bismo i dalje mogli da „branimo“ Kosovo, a sada smo matirani.

Režim već duže vreme krnji ugled Rusije i promoviše gubitak Kosova, ali mu sve to ne ide najbolje. Većina Srba je i dalje proruski nastrojena i nije spremna da prihvati legalizaciju otmice naše južne pokrajine. Ako objektivno gledano stoji da trenutno nismo u stanju da oslobodimo Kosovo, realno možemo da ništa ne potpišemo što legalizuje njegovu otmicu. Ali za Vučića je problem što on mora to da uradi. Amnestija za brojne afere i sa tim skopčan siguran put za odlazak sa vlasti u nekom pogodnom momentu, time su uslovljeni. No, nije lako Srbe prevariti da otvoreno prihvate kapitulantsku politiku. Zato ih laže da je ne vodi, a gleda kako da ih u nekom momentu navede da progutaju žabu koju im servira. Konačni trenutak kada to mora da uradi, kako procenjuje, jeste očekivano potpisivanje rusko-ukrajinskog primirja i ozvaničenje po korejskom modelu već definisanog razgraničenja.

Vučić će i pre toga pokušati da obavi svoj kvislinški domaći zadatak, ali ako ne uspe – a plaši se da neće – već sada planira završni udarac. Njegova srž je lažna paralela kojom smo se bavili. Kako naš autokrata misli: ako neće srpski breg Vučiću, hoće Vučić tom bregu. A da tako ne bi i bilo, moramo nepokolebljivo da razobličavamo pomenutu i sve druge njegove prevare! Što bi on pozerski rekao, treba ozbiljno prihvatiti: „nema predaje“. Na nama je da mu ne damo da nas udavi u moru laži kao što su ove kojima smo se bavili i potom naše ostatke preda NATO okupatorima. A zvanična Rusija, da i nju ne zaboravimo, želim da verujem da će se trgnuti iz stanja opijenosti i reagovati zbog onoga što Vučiće sada i njoj, a ne samo nama, radi. Ali, kako god bilo, na nama je da budemo krojači svoje sudbine i da se ne demorališemo zbog, za sada, neshvatljivo pasivnog stava Moskve. Naš dug prema precima i potomcima je da, ne obazirući se ni na koga, uporno branimo preostale nacionalne interese. Ako ne ranije, kada privede kraju rat u koji je uvučena, bez obzira na dosadašnje greške u vezi sa nama, razumno je očekivati da će se i kod nas aktivirati Rusija. Zna to Vučić pa zato priprema osnov da joj pre toga zada veliki udarac!