Прочитај ми чланакТеши ипак то што све говори да „њега“, то велико блебетало, пуштају низ воду. Али видећемо како ће ти изгледати и куда ће да води, односно куда би они који га пуштају желели да води.
Ствари су одавно отишле предалеко, можемо рећи од самог почетка. Од Бриселског споразума, мајмунисања са спасавањем деце од сметова, као уводом у гротескни култ вође, све безочнијом медијском пропагандом и контролисањем свих сегмената живота, куповином или елиминацијом свега што би могло бити сметња неограниченој власти једне групе. Отишле су предалеко са Цвијаном, Беливуком и свим тим чудним и опасним стварима којима не знамо прави смисао и домете, а питање је да ли ћемо их икада сазнати, са нормализацијом стања по ком можете бити прегажени у саобраћају, а да за то нико не одговара, са Рио Тинтом, кад су отишле баш, можда одлучујуће предалеко. Ништа од тога није смело да се дозволи, али се дозволило. И отишло предалеко, толико далеко од здравог разума, смисла и од сваког реалног интереса државе и народа, толико далеко као да ни здрав разум, смисао и интерес не само да више не постоје, него као да никада нису нити могу постојати.
Владајући картел је знао шта ради, и то је радио систематски. Никоме ништа нису дали а да од њега нису тражили потпуну транспарентност ко је и шта је, и без бар неког вида понижавања, како би сви били уплетени и како би сви изгубили сопствени кредибилитет и достојанство који би им сутра проширили поље избора. То важи и за сиротињу која маше заставама по митинзима подршке и за мрежне ботове, али и за оне на вишим позицијама, укључујући и оне који су у игри од почетка и на пребеге.
Проповедали су се реализам и релативизам, који су проглашавани као државничка мудрост и као повећање друштвених слобода и отворености, противљење нездравом елитизму и малограђанском презиру према „обичном свету“. Реализам значи да се морају правити компромиси, а релативизам да све може и да нико нема право да процењује било шта. Па шта ако се преко таблоида и екрана на нас изливају гона? Ко каже да су то гона а не торта од чоколаде? Онај ко то каже мора да је елитиста, а тај нема шта да прича јер не разуме народ. А народ, је ли, баш хоће та го*на за која му кажу да су торта од чоколаде. Начело „па шта?“, дакле.
Реализам је такође био опасна игра, на коју су многи насели. То је оно „Зна он шта ради“, ми смо мали, немамо све информације, треба само да ћутимо. Једно некако више за елиту (реализам), друго више за масу (релативизам). Два начела: начело релативизма чији је слоган „Па шта?“ и начело реализма чији је слоган „Зна он шта ради“.
Он? То је можда треће начело или надначело. Громобран за сваку мржњу, за сваку грешку, шибицар који је ту да глумата док се озбиљне ствари догађају иза сцене, са тек једва видљивим обрисима, и то за оне са бољим видом или макар јаким наочарима. Он који је непрестано на екранима, који зачарава, пуни нас својим присуством, да већина постаје од њега зависна, они који га воле подједнако као и они који га мрзе.
И да, можда четврто начело, у томе „воле – мрзе“. Подвојеност, а не дијалог, ми-они, стални рат и напетост, који онемогућава не само здраву расправу, него и разуман и миран приступ проблемима, нормалну перцепцију стварности.
Да, управљање перцепцијом, не беше ли то један од важних појмова информационог ратовања? А информационо ратовање један од сегмената ширег концепта хибридног ратовања, о коме се сада толико говори. Хибридно ратовање је стварност, али оно не постоји само када неко критикује власт или демонстрира против ње. Ево мало теорије, према којој хибридно ратовање поред осталог подразумева усмерен и систематски рад ка подривању идентитетских одредница државе-мете (или одбрани од таквих покушаја), и то у свим фазама конфликта: 1) као припрема за класичан војни сукоб у циљу слабљења морала, демотивисања и уношења дефетизма код припадника руководства, безбедносних снага и становништва циљане државе, 2) као замена за класичан ратни сукоб, којим се исти циљеви могу постићи и средствима које не укључују класична ратна дејства, затим 3) као деловање после окончања класичних ратних дејстава у циљу оптимизације постигнутих резултата, 4) као и релативно трајно деловање у циљу остварења, очувања и увећања културне хегемоније, а потенцијално и обавештајно-безбедносне доминације у земљи-мети. Актери хибридног ратовања могу бити неформални и недржавни, али и државни. И државна власт може бити актер хибридног ратовања усмереног против делова сопственог становништва или одређених интересних или идентитетских субјеката у њему. Нешто нам познато, а? Ко је на пример главни генератор дефетизма протеклих година? Ко својим одлукама и потписима омогућава остварење сицева који нису остварени ратом? Одржања и учвршћивана колонијалне доминације? Ко је говорио о нужности промене свести и спроводио је систематски и на делу? Ипак неће бити да су Штрумпфови.
Када се дешавају друштвена превирања, као што је ово наше сада, нормално је да разни актери покушавају да их контролишу, утичу на њих, искористе их. Али разни актери то од почетка, па и прапочетка који је омогућио да се догоди и почетак сам (отворено – од онога што је довело до тога да ови сада уопште буду ту), покушавају и како по резултатима видимо, успевају да утичу пре свега на носиоце власти. Ако се заступници разних интереса и доктрина, из разних спољних центара запажају међу садашњим демонстрантима, студентима и опозиционим организацијама, они ипак пре свега тога постоје у владајућој структури. И то не маргинално, да би постојали због спољњег имиџа, него дубински и суштински, одређујући.
Овладавање свим важним друштвеним полугама и предаја Косова и Метохије у руке непријатеља вршили су се веома вешто, техником жабе куване у хладној води. Реализмом и релативизацијом. Њиме који шибицари и глумата. Процентима коме треба. Куповином људи и распродајом ресурса. Зар није свако и сва на продају? Ко каже да није? Зар то уосталом није реализам и релативизам? „Па шта?“ „Зна он шта ради.“ „Морамо да имамо ширу слику.“ Наравно да морамо да је имамо. Да не би случајно усмерили поглед у сасвим сужену слику руке која нам се завлачи у џеп. Прстију који нам машу пред очима како би нас замађијали. Сопствене моралне и интелектуалне беде због тога што се правимо луди. И то нешто познато, зар не?
И сад, наравно да је иритантно слушати безумни и инфантилни култ младости као највеће вредности и извора мудрости, наравно да је мучно гледати аутономаше, србомрсце и богоборце који „подржавају студенте“. Али зар је мање мучно слушати ботове који говоре како су студенти ту само зато што неће да уче, како су баш они најгори део друштва којим свако може да манипулише, како су гомила наркомана и сексуално успаљених будала без животног искуства? Колико само фрустрације и гадалука, потуљености има у томе. Шта – остали сегменти друштва нису подложни манипулацији, чланство владајуће странке су све самосвесни патриоти, ширу слику виде само они којима она увек некако указује на неопходност одржања садашње власти и на делегитимизацију њене критике? Тачно је да неки ову власт не воле јер је виде као националистичку и превише српску, али тачно је и да је задатак њених пропагатора по мрежама, који најчешће делују под лажним именима, да је као такву и представе. А знамо да она то свакако није. Махање заставама и узимање процента од сваке трансакције свакако нису патриотизам. Ни мање од два зла. Нису ништа.
Животно искуство немају студенти и они који ипак верују да треба тежити каквом таквом достојанству, већ они који су на време схватили да се просто треба учланити или макар ћутати и климати главом, бринући само о оном што може да се ушићари. То је животна мудрост, је ли, то је реализам, мирољубивост, одговорност за државу и народ, та тупост и нискост, то је све што нам нудите? Па се онда чудите што немате кадрове. Што немате некога ко уме да вам састави две чисте, што морате да доводите деде и бабе да вам глуме студенте, што су вам мрежни ботови немушти?
Дакле, отишло је предалеко. А када тачно и преко тог предалеког? Свакако са слањем дрогираних криминалаца на мирне демонстранте. Свакако причом о 17000 лојалиста и одсуством саслушања оног ко је ту причу изнео у јавност, па и реакције оног што се обично назива „врхом Цркве“ на окултистичке сомнамбулије о заклињању на крв у храму. Свакако појављивањем снимка студентских пасоша у Вечерњим новостима. Јер то није само лаж, таргетирање и блаћење, ни само понижавање избеглица и скакање себи у уста с обзиром на то ко све у владајућој структури има исти тај пасош, већ и потпуна делегитимизација и криминализација полиције и цивилне службе безбедности, за коју не верујем да је прошла без озбиљног и упозоравајућег одјека и код многих у тим службама. Јер, веровали или не, и без обзира на пропаганду, тамо раде и неки озбиљни и одговорни људи. И онда је проблем што се неко залаже за бојкот тог опскурног дневног листа и дели фотографију квази-новинарке која је тако нешто објавила? Па наравно да ће да позива и да ће да дели. Једна озбиљна заједница, једно озбиљно грађанство тако нешто никад не би дозволило да се појави. Једна иоле озбиљна доза солидарности, политичке и друштвене свести и националне самосвести учинила би да тај медиј више једноставно не постоји, бар док цело његово руководство не буде смењено. Њихова улога у „одбрани ћирилице“ и очување одређених сегмената традицији окренуте културе, која није била за потцењивање, овим је потпуно анулирана, обесмишљена. За кога чувате ћирилицу? За лажове и насилнике, да би се њоме изрицала лаж и спроводило насиље? Као што ваше газде машу заставама, као засторима за прикривање лоповлука. Неће моћи.
Јер главни грех ове власти јесте Косово и Метохија, али тај проблем је обрађиван са много пажње и није изазвао експлозију. Рио Тинто јесте, и то ће се испоставити као прекретница, као фатална погрешна процена владајуће клике. Надстрешница је само пуцање чира, која је помогло да се сам гној излије, да постанемо свесни колико је тог гноја свуда око нас, и у свакоме од нас.
Дакле, сада је на реду мало застрашивања, мало поткупљивања, мало скретања пажње и успављивања, мало уношења раздора и дезоријентације међу патриотским снагама. Али све је то већ виђено. Али хајде да се догоди нешто што још није. Да се како год формира тај толико најављивани трећи блок. Упркос власти и опозицији, упркос службама страним и домаћим, упркос ситним прорачунима и још ситнијим сујетама, које су изгледа ипак највећи проблем од свих.
Да ли стварно хоћемо да вас примитивни криминалци називају издајницима и усташама ако волимо своју земљу? И то они који су не само ћутали, него и активно помагали издаји Косова и Метохије и масовној пљачки и распродаји. Зар ћемо стварно дозволити да вас плаше сваким могућим бауком док припремају продају и последњег ресурса ове земље, њеном тровању и пустошењу? Док ће све о сваком од нас бити на изволите сваком ко је довољно моћан да то пожели? Зар ћете да слушате цмољаве и уњкаве ботове који вас потуљено вређају што још о нечему мислите и још се нечему надате, а којекакве курве и бандити вам говоре како треба да се понашате? Па нећемо и нећете, ваљда, побогу. Одрасли смо људи и ипак памтимо неке ствари, н нисмо од јуче. Памтимо ко је ко и да у неким стварима ипак може да буде бар мало другачије и боље, уљудније. Знамо шта је право на мишљење и став, а знамо шта је јефтино ботовање.
Без обзира на ширу слику, односно баш због ње. Баш због тога да бисмо на изазове који долазе пред нас могли да одговоримо као људи а не као црви. Јер црви немају кичму, а ни посебно развијен мозак и тешко је да ће умети да се суоче са оним што долази. А људи ипак могу да изненаде. И овако и онако, али понекад и позитивно. То је изгледа оно у шта неки сумњају и одатле реализам и релативизам који их је опсео. Уверење да су сви го*на, да су сви на продају, па зашто да се мало и не ушићари. Неко од страних фондова, који су све тањи, неко од страних инвестиција, док их још има, неко до пљачке својих суграђана, какве уосталом има везе, све је то за људе, а коме је лоше сам је за то крив јер је будала и није умео да се снађе. Јер нема животно искуство и мудрост. Да је све на продају, и свако. Да је важан једино пун трбух. И успавана савест, јер без тога ипак не иде. Јер људи смо, па имамо и некакву савест, шта ћемо.
И да буде јасно, да кад кажем да су ствари отишле предалеко још не мислим да то значи да изласка нема и да нас обавезно чека пропаст. Али свакако значи да нема повратка на старо. Не сме га бити јер би уследила одмазда и гушење сваке наде. И не може га бити јер је идол избледео, а оштрица отупела.
Теши ипак то што све говори да „њега“, то велико блебетало, пуштају низ воду. Али видећемо како ће ти изгледати и куда ће да води, односно куда би они који га пуштају желели да води. А док се то дешава не треба седети скрштених руку и пасивно чекати, него бити спреман, како нас промена која се ближи не би дочекала неспремне, па како би се и утицало на њен ток и исход. Како од зла не бисмо добили горе, уместо Курте Мурту. Али то не значи да Курта треба да остане ту где је, то нипошто. Неко мора па-па, а како, то ће се видети. Надајмо се мирно и у што бољем правцу за све нас, па и за оне који и даље не верују да је без Курте уопште могуће. Али могуће је, и мораћемо сви да се навикнемо на то. И да радимо на томе да буде могуће.
