Прочитај ми чланакКао што је Ђурић комплетни споредни лик у процесу успостављања косовске независности, тако је потпуно свеједно шта се дешава око њега. Но, баш тако миноран и маргиналан служи Вучићу као смоквин лист који треба да од напредњачких гласача сакрије чин одрицања права Србије на територијални интегритет и државни суверенитет.
Косово и Метохија одавно живи у специјалном статусу. Делимично или потпуно, са или без ограда, задржака и услова, чак и тврдокорни заговорници поштовања сваковрсног права Србије на Космет признају да постоје различити погледи на ствар до административне линије и од ње. Али, само једном одређеном соју корисника политичких дивиденди Косово, као нова албанска држава, представља непорециву материјалну ствар и константу.
Само једној суперсили и њеним слугама независно Косово представља испуњење политичког циља и потпуно остваривање спектра интереса, економских, политичких, безбедносних, геостратешких. То одавно није вест. Новост је, међутим, то што је работу верификације и рестаурације овог стања, овог акта формализације свршеног чина, као примарни субјект преузела власт Србије (читај А. Вучић) и што под кринком коначног решења артикулише аминовање, потпуну, међународну и апсолутну независност Косова у њеном суштинском, фактичком смислу.
Након америчког вишегодишњег спровођења процеса пузајуће независности и саучествовања српске власти у њему, стигло се пред сам крај процеса. Очекује се да свирало треба о појас заденути, а пре потпуног и коначног мука, на Србима је да дају коловође. Један у Бондстилу, други у Београду. А заправо оба у Ленглију. Американци ће само чврсто надгледати тај последњи, коначни потез. Такорећи сутра следи фактичко признање независности Косова, одустајање званичне Србије од Космета, сопственог државног суверенитета и територијалног интегритета на које, иначе, полаже и право и обавезу. Да ли је све ово било договорено још пре неколико година са актуелним председником Србије у замену за међународну подршку његовој странци и његовом митарењу, или је реч о недоговореном, додатном притиску Америке и њених сателита, сасвим је небитно (у овом контексту). Важно је да приметимо и разумемо да се овај озбиљан и по Србију болан и тежак процес одвија управо сада и то свима на очиглед, а требало би и на упит.
Као и прича о унутрашњем српском дијалогу или пренемагање о потреби да се будуће генерације лише наслеђеног проблема, и ове квазипатриотске пароле део су структуре садејствујућих конкретних аката капитулације. То су само секвенце огромног маневра којим Вучић подиже густу димну завесу. Чак и по сопственом хвалисању и тврђењу, актуелни председник Републике Србије дао је Арбанасима све што су тражили, и што су странци захтевали да им дâ. Многе државне надлежности Републике Србије пренео је на привремене институције Косова, а притисцима, уценама и застрашивањем нагонио је Србе с Космета да буду кооперативни у односима с агресорима и окупаторима.
Цурење надлежности државних органа са територија покрајине и потписивање Бриселског споразума само су предуговорне радње у косовској независности и поплочавање њиховог пута ка Уједињеним нацијама. Правосуђе и МУП Србије више немају ама баш никаквих ингеренција на Косову и Метохији. Наша страна прво прихвата, а онда и спроводи Бриселски споразум који је за Србе и Србију много гори од пуке окупације. Тиме смо пред Западом, Арбанасима, али пред собом пристали на окупацију чиме смо је аболирали. Лично је Вучић експедитивно гурао предају Јариња и прелаза Брњак косовској граничној полицији и царини. Сада ове саобраћајнице према Рашкој и Новом Пазару, упркос противљењу народа и протестима, контролишу и надгледају тзв. косовске власти.
Најновије спиновање јавности у виду хапшења Марка Ђурића театралан је покушај скретања пажње на бизарност и споредне ствари. Као што је Ђурић комплетни споредни лик у овом процесу успостављања косовске независности, тако је потпуно свеједно шта се дешава око њега. Но, баш тако миноран и маргиналан служи Вучићу као смоквин лист који треба да од напредњачких гласача сакрије чин одрицања права Србије на територијални интегритет и државни суверенитет.
Истоветна је ствар са тзв. Заједницом српских општина чија ће суштинска функција бити у томе да је тешком муком остварена и формирана, што ће бити својеврсан доказ по себи, и за себе. А имајући у виду њен истински значај могло би се рећи да је и то, као и остали учинци ове власти – макета циља који је требало остварити. То је нешто што ће пропагандом да стекне противвредност поштеног уступка Србији за њено давање територије.
Фото: Н.С.
Но, да је овај скаредни догађај хапшења режиран јасно је из лако видљиве чињенице да његова експлоатација политички одговара и српској и косовској власти. Напредњацима да помере фокус са радње коју испод жита чине и којом фактички признају независност Косова. Да покрију уклањање државе Србије са дела сопствене територије, а да нештедимице просипају громогласне псеудопатриотске пароле и на концу оправдају се како су, ето, све покушали, али не иде. А с друге стране, да објасне својим навијачима како су се Арбанасима затресле гаће „од једног позива који мења све“…
А Приштини је овај потез набачен центаршут да забије гол доказујући да чврсто врши власт на тој територији, да је суверена и да је реч о државној политичкој структури. И једни и други добили су политичке поене, Арбанаси за свој државни пројекат, а Вучић за своју страначку комбинаторику, индексе гласачке машине и за посипање пепелом. Нелагоду су можда имали понеки полицајци који су уместо каквог делије или српског хајдука, хапсили млохавог сањивца Ђурића, који више личи на Сека Персу, него Обилића и који више кмечи него што претеће изгледа. Могло би се рећи – јаке ли државе кад јој је Марко Ђурић претња!
Међутим, понижени су сви грађани Србије и Србија као држава тиме што су неке терористичке, паравојне наоружане формације лиферовале и дегажирале представника легалне државе (па макар и М. Ђурића) преко границе коју су уцртали онде где им се учинило да она треба да буде, и што им је најјача светска сила омогућила себе ради. Додуше, већина Срба није ни свесна тог понижења јер нису ништа друго до лоботомирани зомби-грађани. Лишени достојанства и критичког посматрања света, уморени давно пре рођења са суморном животном мисијом да подржавају власт и животаре од изборне кампање до изборне кампање слушајући велика предизоборна обећања, гледајући у макете не доспевши никада даље и реалније од лажи Потемкинових села, фикције и симулације.
Али, у међународној политици, не бива све тако једноставно као што би Вучић и његови амерички пријатељи желели. Одавно је нестала униполарност суперсила и одавно нема само једног великог играча на светској позорници. Други део, већи, а и јачи део планете, недвосмислено подржава право Србије на све делове своје територије. За власт у Србији то је велико искушење. Уколико српска власт још једном покаже своју дволичност према руском фактору, односно све преговоре и договоре са Русијом форматира искључиво кроз продужавање сопственог опстанка на власти, плашим се да ће и будуће генерације Срба бити лишене икакве могућности да ствари поправе. Времена за губљење нема, а не може се ни купити, особито не од Русије.
И на све то, у фришком обраћању јавности о косовском питању А. Вучић признаје да је већина народа за „замрзнути конфликт“, а онда, демократски, додаје да – он није, зато што је „анализирао са неким невладиним организацијама и фондовима, преко владе и Канцеларије за КиМ, шта је то што можемо да добијемо и губимо”. Покојни Зоран Радмиловић би рекао „фундаментално обрати пажњу“ на „неке невладине организације и фондове“. А то су Јуком, Соња Лихт и остали, целокупан тзв. невладин сектор који никада, ни под температуром, није изјавио ни словца против интереса Америке.
Кад за столом имате тзв. невладин сектор то је по Србију и Србе горе него да на том истом месту седе јастребови америчког естаблишмента. На крају Вучић поентира: „Закључак тих анализа је да протоком времена, имајући у виду наше економске потенцијале, социјалне, демографске, демократске и све друге, не добијамо ништа. Напротив, бићемо у тежој ситуацији, ми, а не неко други.” На страну то што је исту логику могао да примени када је потписивао Бриселски споразум и запита се да ли смо сада у тежој или лакшој ситуацији него када су га споразум договарали и потписивали, Вучић дакле закључује да је боље да све изгубимо одмах, а не касније? И за то је обезбедио подршку (пронатоовског) невладиног сектора. Па то је да човек пукне од смеха и бризне у плач. Да лепо све предамо потпишемо и ударимо бригу о весеље, па да нас Бог види.
ВОЈА ЖАНЕТИЋ: 15 чудних питања о Косову и Метохији https://t.co/y1BXfruvWx
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 2, 2018
А кад је реч о небитном Марку Ђурићу, за њега нико не треба да брине. Испунио је свој животни циљ и остварио смисао сопственог постојања – постао је смоквин лист, део интимног тренутка свога идола и обожаваног бића коме се, како би то рекао већ поменути Радован, диви до имбецилности.
