У скупштинској процедури налазе се закони, којима ће омогућити ново задуживање Србије од 4,2 милијарде евра. Осим тога, емитовањем државних обвезница, крајем маја и почетком јуна ове године, Србија се задужила за још 1,5 милијарду долара. Вучићеви политиканти, тајкуни и криминалци разграбиће те кредите као плен, а дугове ће отплаћивати неколико следећих генерација. Док нормалне грађане гура у дужничко ропство, Вучић је створио касту новобогаташа, која организује рођенданске журке у Италији и екскурзије по афричким егзотичним краљевинама. О две Србије, опљачканој и пљачкашкој, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Нова напредњачка Влада извршила је серију нових удара на јавне ресурсе и приватну имовину грађана Србије. У скупштинску процедуру, током изборне крађе и после њене реализације, пуштен је сет закона о новим зајмовима. Новац ће разграбити политиканти, тајкуни и остали криминалци из окружења Александра Вучића, а дугове ће страним банкама и фондовима отплаћивати и следеће генерације.

Вредним радом министра финансија Синише Малог, од краја октобра 2023. до почетка јула ове године, Влада Србије је потписала 11 уговора о зајму, кредитним линијама и гаранцијама за кредите, које су узимала државна предузећа. Укупно, јавни дуг Србије је већи за 65 милијарди динара, две милијарде долара и 1,7 милијарди евра. Кад се томе дода 1,5 милијарда долара, колико је „прикупљено“ кроз јунско емитовање државних обвезница, испада да је Вучићев овогодишњи „скок у будућност“ почео повећањем јавног дуга за око шест милијарди евра.

Структура и намена за узете кредите откривају, као у огледалу, право стање ствари у напредњачкој Србији. С једне стране, власт овим задуживањем доказује да нема новца ни за сервисирање текућих буџетских обавеза, а, с друге, задужује се за огромне количине новца, које ће инвестирати у непотребне и прескупе пројекте, као што је Национални стадион у Сурчину.

У овом пакету уговора о зајмовима налазе се и трагови Вучићевог финансијског дилетантизма и авантуризма из времена кад је тек доведен на власт.

Влада Србије је 3. јула 2024. потписала нови уговор са Развојним фондом Абу Дабија о позајмљивању милијарду долара. Још док је имао статус Првог потпредседника Владе, у марту 2014. године, Вучић је довео у Београд свог „побратима“ Мохамеда бин Заједа Ал Нахјана, шеика из Уједињених Арапских Емирата. Тада су се договорили да Развојни фонд Абу Дабија позајми Србији једну милијарду долара, намењених, како се наводи у уговору, „за финансирање текућих обавеза у циљу одрживости и управљања јавним дугом Републике Србије“. Дакле, већ тај зајам, из 6. марта 2014. године, био је намењен за сервисирање претходних. Пошто се приближио рок за отплату главнице (14. август 2024.), направљен је нови уговор, којим је отплаћивање дуга одложено за две године. Наравно, Арапи су удвостручили каматну стопу, са два на четири одсто.

Исти зајмопримац и зајмодавац склопили су сличан уговор и о одлагању рока за исплату кредита, који је Србија од Развојног фонда Абу Дабија узела 11 септембра 2022. године. И тај зајам од, такође, милијарду долара, био је намењен „за усклађивање неопходних финансијских средстава за финансирање текућих буџетских обавеза“. Иако је Вучић недавно рекао да Србија у буџету има 23 милијарде евра, реалност га је демантовала. Влада Србије је морала да затражи одлагање отплате тог зајма за две године, с крајњим роком 9. децембра 2026. године. И у овом случају каматна стопа је повећана на четири одсто.

Вучић је, очигледно, толико опељешио републички буџет да не могу да се подмирују стари дугови. Један кредит отплаћује другим, узетим по још скупљим условима. Позајмљени новац троши се на пензије и плате у јавном сектору, које су нереалне и надуване из политичких разлога, да би власт амортизовала незадовољство грађана, изазвано инфлацијом.

За санирање штете у пословном систему Електропривреде Србије, која је настала захваљујући Вучићу и његовом сараднику Милораду Грчићу, Влада Србије је прошле године дала гаранције за кредите од укупно 400 милиона евра прошле године, а сада узима још око 150 милиона евра. За потребе Електродистрибуције Србије, од водећег аранжера и првобитног зајмодавца, Парис Бранцх-а, и Деутсцхе Банк АГ узето је још 97.151.728 евра. Такође, за пројекат „Енергетска ефикасност у објектима јавне намене“, од немачког развојног фонда Кфw Франкфурт узет је зајам од 50 милиона евра. Ресорна министарка Дубравка Ђедовић Хандановић тврди да је ЕПС прошле године остварио добит од милијарду евра. Да је то тачно, не би било потребе да се ЕПС задужује и плаћа велике камате. Како год било, и ово је доказ да Вучић и његови сарадници, тј. саучесници у черупању Србије, не знају и не могу да организују пословање државних предузећа, па губитке покривају кредитима, које ће отплаћивати грађани.

Истовремено, док нема средстава да се обезбеди нормално функционисање финансијског система државе, Вучић узима скупе кредите за непотребне коруптивне пројекте као што је изградња тзв. Националног стадиона. Иако је тај пројекат направљен по моделу фудбалског стадиона „Сан Мамес“ у Билбау, који је коштао 225 милиона евра, за сурчинску копију је већ опредељено 920 милиона евра, а и то, сигурно, није коначна цена.

За „изградњу урбане инфраструктуре“ и прилазних саобраћајница око Националног стадиона, Влада Србије је узела још један зајам од Поштанске штедионице. Уговор о 42 милијарде динара (359 милиона евра) потписан је 25. јуна ове године. Колико је оправдана изградња стадиона за 52.000 гледалаца најбоље илуструје податак да је на осам стадиона, на којима су се играле утакмице првог кола Моцарт бет Супер лиге Србије, било само 11.000 гледалаца.

Међутим, Вучића не занима реалност, него провизија. Идеја о подизању тзв. Наци-стадиона у Сурчину мотивисана је зарадом коју ће остварити извођачи радова, Вучићеви политички и пословни партнери. Зато су цене радова и опреме надуване до бесмисла. Једна столица на трибинама кошта 10.000 евра, а стабла шимшира, којима ће бити украшена фасада стадиона, биће плаћена по цени од 6.000 до 8.000 евра по комаду. Вучић и ортаци поделиће разлику у реалној и набуџеној цени, а све ће то платити грађани, жртве њихових пљачкашких комбинација.

По истом принципу креирају се цене инфраструктурних пројеката, који су такође финансирани из комерцијалних кредита. Влада је узела кредит од 11,7 милијарди динара (сто милиона евра) од Уницредит Банке, по повољној каматној стопи од само 2,9 одсто. Тај кредит је намењен за изградњу деонице пута Рума-Шабац-Лозница. Прецизније речено, намењен је за изградњу инфраструктуре која је потребна Рио Тинту.

Првобитна цена тог пута је процењена на 467 милиона евра, да би у новембру 2023. године била подигнута за сто милиона евра. Ту разлику, за коју се не зна чиме је оправдана, осим похлепом организатора и извођача посла, Влада Србије покрива овим кредитом, о трошку грађана. Тако је цена тог пута, дугог 54 километара, скочила на 5,5 милиона евра по километру, као да се не гради у равном Срему и Мачви, него се пробија кроз планинске обронке.

Влада Србије је узела и кредит од 12 милијарди динара од ОТП Банке Србија – Нови Сад за изградњу обилазнице око Крагујевца. Цена тог посла, по километру, више је него дупло већа. Километар крагујевачке обилазнице процењен је на 12,5 милиона евра. Да власт не шкртари кад плаћа туђим новцем види се и по томе да је само обрада кредита, узетих од Поштанске штедионице и ОТП Банке, плаћена 680.000 евра, а онај од Уницредит Банке је још скупљи.

Нови кредитни аранжамни су направљени и са старим партнерима из Кине и Француске. На захтев српске Владе, 4. јуна ове године, из кредитне линије, коју је одобрила Банк оф Цхина Лимитед, у сарадњи са Луxембоург Бранцх-ом, узето је још 183.941.730 евра. Тај новац је намењен за инфраструктурне послове које у Србији изводи кинеска компанија Цхина Роад анд Бридге Цорпоратион (ЦРБЦ). Све што треба да се зна о том кредиту, његовој намени и смислу, наводи се у одредби из уговора: „Зајмопримац ће одмах по пријему средстава, та средства у еврима уплатити на рачун Извођача радова“.

Дакле, чим кинеска банка уплати део кредита, Влада Србије ће новац проследити компанији ЦРБЦ и готово. Грађанима Србије остаје само обавеза да тај зајам врате током следеће две године.

За разлику од послова са Кинезима, Вучић је с Французима направио много компликованију шему. Компликованију, али не јефтинију и повољнију.

Законом, којим се мења Анекс 2 „Споразума између Србије и Француске о сарадњи у области спровођења приоритетних пројеката у Републици Србији“, потврђује се зајам из Трезора Француске од сто милиона евра. Осим тога, Србија ће дати гаранције за отплату 451 милиона евра, који су намењени за изградњу постројења за прераду отпладних вода у београдском Великом селу.

Радови на том пројекту почели су пре 14 година, да би се 2013. пренели са градилишта у режимске медије. Вучић, Синиша Мали и Горан Весић од тада у свакој предизборној кампањи најављују завршетак радова на интерцептору у Великом селу, па и изградњу још четири таква постројења у Београду, која су поверена кинеским грађевинским фирмама. Сваки од њих помиње другачију цену радова. Мали говори о 280, Весић о 350, а Вучић о 550 милиона евра.

Поред тога, анексом Споразума са Француском дефинисане су цене и осталих „приоритетних пројеката“. За београдски метро предвиђено је, али засад није одобрено, узимање зајма од још 680 милиона евра. За „амортизацију управљања електродистрибуцитивном мрежом још 121,5 милион евра, а за „јачање инфраструктуре“ 42,5 милиона евра. Тих 42,5 милиона евра стићи ће кроз директни зајам од француског Трезора, а остали кредити биће аранжирани кроз гаранције Републике Србије Bpifrance Assurance Export-у. Уговором је одређено да је „зајам намењен за плаћање роба и услуга француског порекла у обухвату од најмање 50 одсто француске робе“. Французи су, види се, скромнији од Кинеза. Они не инсистирају да сваки евро из њиховог кредита одмах заврши на рачунима њихових фирми, задовољавају се са само половином позајмљене суме.

За коруптивни пројекат с бомбастичним називом „Развој тржишта биомасе у Републици Србији“ узет је кредит од 20 милиона евра од немачког развојног фонда Kfw Frankfurt. У пројекту се наводи да је новац намењен „за изабране јединице локалне самоуправе“, без спецификације где ће, за шта и колико бити плаћено.

Нови сазив Народне скупштине, односно њена напредњачка већина већ је задужила Србију за 1,74 милијарде евра, две милијарде долара и 65 милијарди динара. Уз то, Србија је у мају и јуну емитовала обвезнице вредне 1,5 милијарду долара. Пакети дужничких обвезница су окићени оптимистичним етикетама: „Зелене обвезнице“, „Одрживе обвезнице“ или „ЕКСПО обвезнице“, а министар Мали се похвалио како је „држава прикупила 1,5 милијарду долара“. Наравно, није прикупила, него се задужила за 1,5 милијарду долара, и то са каматама од око пет одсто. Грађанима Србије забрањено да купују обвезнице и да сами кредитирају своју државу, па и да на томе зараде, али зато ће им припасти обавеза да враћају и тај дуг. Овим државним обвезницама свако домаћинство у Србији је задужено с додатних 550 евра.

Политика сталног, прескупог и непотребног задуживања представља стратешку основу Вучићевог злочиначког подухвата, којим уништава Србију. Докази о томе налазе се и у извештајима Фискалног савета, у којима се истиче да се значајна средства користе ван парламентарне контроле, без плана и ад хок одлука појединаца из врха власти.

Академик Павле Петровић, доскорашњи председник Фискалног савета, јавно је упозоравао на последице задуживања код страних банака и фондова по високим каматним стопама. Уместо два одсто, напредњачка власт је ненаменски трошила четири одсто буџетских резерви. Уназад пет година, на тај начин је „окренуто“ 2,6 милијарди евра. Само током последње године потрошено је 700 милиона евра, не зна се на шта. Ако може да се схвати и прихвати да се одређени издаци за Министарство унутрашњих послова, Безбедносно информативну агенцију или Војску Србије исплаћују под ознаком „државна тајна“, нема оправдања за такав начин пребацивања новца на рачуне Министарства омладине и спорта или Генералног секретаријата Владе.

С обзиром на такву критику, не чуди одлука напредњачке власти да смени, односно да не дозволи реизбор академика Петровића на челу Фискалног савета. Уместо њега, постављен је Благоје Пауновић, који нема никакве компентенције за вођење Фискалног савета. Као кадар Млађана Динкића, у чије време је био директор Агенције за мала и средња предузећа, Пауновић је добио поверење Вучића и Малог како би створио услове да власт води економску политику без икакве контроле, без критике Фискалног савета.

Као у кадровској политици, Вучић не прави случајне грешке у финансијској стратегији и тактици. Он свесно креира услове који му омогућавају да приграби што већи део новца из кредита, које ће оставити у аманет овој и следећој генерацији. Таквим поступцима, Вучић је гурнуо цео народ у дужничко ропство, а истовремено је направио касту својих новобогаташа, милијардера и мултимилионера, који су кредите поделили као свој политички плен. Вучић и његови саучесници то и не крију. Напротив, користе сваку прилику да се похвале „успехом“.

Вучић је манекен гротескног зла које је окупирало Србију. Недавно, у посети манастиру Студеница, није имао ни динар да положи уз икону. Као што се видело на снимку, неко му је дао свежањ новчаница, које је Вучић гурнуо у десни џеп. Кад се прекрстио пред иконом, гурнуо је руку у леви џеп, празан. По том систему „лева рука – десни џеп“ поступа цео живот, па не може да се одвикне ни пред иконом Богородице. Неспреман да поклони макар један динар, Вучић је манастиром прошетао у дуксу вредном 800 евра и спортским ципелама Зегна од 800 евра. Та одећа и обућа није из председничког фундуса, него из мафијашког плена.

Луксузну, фирмирану одећу промовише и тиранинова званична супруга Тамара Ђукановић Вучић на крстарењу Африком. После Египта, где је отпутовала заједно са мужем, српска „Фирст Ладy“ обишла је још неколико афричких држава. Режимски медији су обавестили јавност о њеним екскурзијама у Конгу и краљевини Есватини. Својој колегиници, краљевском височанству принцези Тандзил Дламини, Тамара Вучић је изразила захвалност за подршку националним интересима Србије. Иако је пословну каријеру почела као хостеса на Телевизији Пинк, пошто је била запослена и у Министарству спољних послова у време Вука Јеремића, Тамара Вучић је сигурно чула да постоји Египат, можда и Конго, али не и за краљевину Есватини. Док је она била у тој краљевини, у српској Народној скупштини се расправљало о споразуму о сарадњи у области одбране између Србије и Есватинија и укидању виза за носиоце дипломатских и службених пасоша. Наравно, афричка турнеја српске „Фирст Ладy“ плаћена је новцем пореских обвезника Србије, државе у којој милион становника живи испод апсолутне границе сиромаштва, са мање од 12.965 динара месечно.

Министар за високу уградњу, Горан Весић, не иде на екскурзије по иностранству. Он се задовољава турнејама по својим становима у Београду. Не зна се колико их је стекао откад се трансформисао из демократе у напредњака, али последње информације говоре да се недавно преселио у спорну зграду, која је подигнута на месту нелегално срушених објеката у Курсулиној и Баба Вишњиној улици на Врачару. Зграде су срушене 2018, а дозвола за њихово рушење издата је 2019. године грађевинској фирми Стефиал, чији су власници Драган Руварац и Дејан Станковић, бивши фудбалер и тренер Црвене звезде. На том месту су подигнуте две готово идентичне стамбене зграде од укупно 3.500 квадрата. Иако је све спорно у том послу, укључујући и превелику квадратуру, министар Весић се, како тврде опозиционари, недавно уселио у стан, који се налази у једној од тих зграда. Сви правни проблеми ускоро ће бити решени, кад се ти објекти легализују.

Александар Шапић не може да спречи ни стамбено, ни политичко ширење Весића, свог архинепријатеља, кога је недавно јавно оптужио за све и свашта. Њихов вођа, Вучић, наметнуо је равнотежу страха, па су се Шапић и Весић привремено уздржали од наставка медијских и унутарстраначких обрачуна. Притом, Шапић може да буде задовољан што је добио нови мандат градоначелника Београда, али истовремено може да буде и очајан, пошто му је Вучић значајно ограничио овлашћења.

Шапић је преузео сву одговорност за рад градске управе у којој, међу 15 чланова, има само троје својих људи од поверења. Већину градских секретара је изабрао лично Вучић. Уз то, Шапићу је забрањено да смењује директоре јавних предузећа у власништву Града.

Кад је, пре две године, први пут постављен на место градоначелника Београда, Шапић је експресно раскинуо десетогодишњи уговор са Кенткартом, вредан сто милиона евра, па уговор са Алма Кватром и још неколико пословних комбинацијама у које су се уграђивали разни моћници из врха Српске напредне странке. Сад, на кратком повоцу, мора да се задовољи утицајем који је довољан тек да утиче на смену телевизијских водитељки. Миломир Марић, уредник Телевизије Хаппy, прича како га је Шапић горко разочарао захтевом да отпусти младу водитељку Круну Уну Митровић, познату по подизању хаљине и показивању црних гаћа. Вероватно несташна Круна Уна није изнервирала Шапића показивањем доњих екстремитета, али морала је да напусти ту телевизију и да чека неко боље време, кад ће доћи до смена у СНС-у и градској власти.

Колико год се трудио да се прилагоди новом страначког окружењу, Шапић је страно тело у Вучићевом крду. Иако и он има коруптивне афере, па и спорни докторат, не може ни да се примакне разним ликовима који су са разних страна, из спорта и естраде, окружили Вучића и промовисали се у симболе ружичасте стварности, коју креира картел на власти. Неколико таквих брачних и ванбрачних парова недавно се похвалило фотографијом са вечере после концерта Андрее Бочелија.

У средини, као главне звезде, поставили су се Звездан Терзић и Милица Марковић, бивша супруга Пинковог водитеља Огњена Амиџића. За ову прилику, Звездан и Милица нису позирали са дететом, које је недавно крстио Вучић. Један про-режимски медиј, уз ову фотографију, објавио је причу о Звездановом тридесетогодишњем браку са Светланом, с којом има троје деце, а коју је удомио у Дубаји, да би у Београду могао опуштено да живи са Милицом. Вест је експресно обрисана са сајта тих новина, али остао је траг на Гоогле претраживачу.

Друштво директору ФК Црвена звезда правили су Јована и Жељко Јоксимовић. Иако су успешни у својим браншама, Јована као водитељка и Жељко као естрадна звезда, дружењем са Вучићима позајмили су моћ, која им је омогућила да постану власници две телевизије. Јоксимовићи никад нису хапшени, нису изложени судским поступцима, поштено су зарадили све што имају, а свеједно им не смета окружење типова, који су на слободи само услед недостатка доказа или застаревања кривичних дела за која су били оптужени.

Уз Јоксимовиће и Терзића и његову изабраницу, у друштву су блистали Бранко и Александра Радујко, бивша главна уредника Митровићеве некадашње телевизије Авала. Иако је окаснио са трансфером из ДС-а у СНС, Радујко се добро снашао на тој депонији, добио је функцију директора Управе царине Србије. Недавно је био у Вучићевој делегацији приликом посете Египту, да би повратак у Србију одложио због прославе педесетог рођендана у Италији. У врху СНС-а се прича како је, за ту прилику, на концерт Бочелија позвао 40 званица из Београда. Ипак, знајући Радујка, мала је вероватноћа да је из свог џепа платио трошак. Радујко, није Никола Петровић, Вучићев двоструки кум, па да организује тродневне рођенданске журке у Венецији, авионски превоз и смештај у луксузним хотелима.

Припадници Вучићеве касте скоројевића уживају, разбацују се новцем, путују светом, возе најскупље аутомобиле, не брину шта ће бити сутра. А сутрашњица мора да некоме буде црна и тужна, њима или народу који уништавају својим политичким и привредним монструозним експериментима. Вучић се нада да ће, кад дође крај његове тираније, моћи да побегне из Србије и наследицима у аманет остави растурену, опљачкану и продату државу, као и нагомилане дугове, који су већ прешли ниво од 40 милијарди евра.

Са девизом „Где ја стадох, ти продужи, што смо дужни, ти одужи“, Вучић може само да машта о мирном и опуштеном животу после политичког упокојења. На једном транспаренту, који су носили грађани Лознице, који су протестовали против рудника литијума, писало је „Не дамо мртве и нерођене“.

Вучић је страним компанијама, од Бора до Лознице, продао туђе куће, њиве, па и гробља, а још нерођену децу је задужио кредитима, које ће отплаћивати неколико следећих генерација. Ако буде правде, он и његова свита – политичка, тајкунска, мафијашка, естрадна… – мораће да плате све што су дужни овој држави и народу.

Извор: magazin tabloid

Ознаке: Александар Вучић, задужења, Пљачка, Предраг Поповић, сахрана