Прочитај ми чланакДана 10.јануара 2022.године, поднио сам и-мејл представку предсједнику Србије Александру Вучићу. Наиме, преко сајта Републичког геодетског завода Србије – Катастра непокретности, сазнао сам да је Милорад Вељовић, Вучићев савјетник за безбједност, а ранији директор Управе полиције МУП-а Србије, незаконито укњижен као власник стана у Булевару Зорана Ђинђића (раније Улица Пролетерске солидарности), број 20, други спрат, стан број 9, површине 105 метара квадратних, те да је тај стан дао у закуп још 2012.године (очито има довољно других стамбених јединица)?! У представци сам затражио да ми се стан и ствари у њему врате у стању у коме сам их принудно оставио уочи Нове 2003.године. Одговор на представку нијесам добио, што значи да се Вучић у потпуности солидарише са нелегалним понашањем свог савјетника.
Средином 2000.године, посредством тадашњег предсједника СРЈ и потоњег
хашког хероја Слободана Милошевића, предметни стан ми је додијељен у
трајно власништво. Ја сам формално био Шеф црногорске делегације у
Вијећу република Скупштине СРЈ, у радном односу код те Скупштине, а моја
породица је жртва политичког прогона.
У првој половини августа 2000.године, у предсједничкој резиденцији, мојој
супрузи су уручени папири о власништву над станом. Међутим, у повратку
из резиденције, са паркинга је излетјело возило марке „мерцедес“, бијеле
боје и препријечило пут возилу са возачем из Милошевићевог обезбјеђења,
у коме се налазила и моја супруга. Возач „мерцедеса“, мафијаш Мила
Ђукановића, извадио је пиштољ и запријетио службеном возачу да буде
миран. Папире о власништву над станом је отео из руку моје супруге и
поцијепао их. Моју супругу је насилно угурао у „мерцедес“, с очитом
намјером да је киднапује. Међутим, користећи спуштено стакло возила,
моја супруга је заурлала и шчепала волан, па је мафијаш довезао у близу
нашег стана, али јој запријетио да никоме не говори о инциденту, иначе ће,
у противном, страдати неко од наше дјеце. Интересантно је да се, током
вожње, мафијаш хвалио да је Милошевић готов и да Мило Ђукановић
„ведри и облачи и у Србији“!
У предметном стану, заједно са супругом и троје малољетне дјеце, становао
сам око двије и по године и плаћао законске дажбине, све до краја2
2002.године.Стан је био потпуно намјештен и опремљен за становање. У
њему су се налазили: собна кожна гарнитура, намјештај, кухињски уређаји,
телевизор, музички уређај, наша гардероба, књиге, CD-и, DVD касете… о
чијој судбини не знам ништа?! Из папира и наших телефонских бројева који
су остали у стану Вељовић је лако могао утврдити ко и по ком основу живи
у предметном стану. Међутим, они није нашао за сходно да ме назове и
људски разговара, што додатно потврђује да је био свјестан да отима туђи
стан и намјеран да то учини! И као високи полицијски функционер Вељовић
је био детаљно упознат са нашом тадашњом ситуацијом и основано
сумњамо да му је отимање нашег стана награда за полицијско учешће у
криминалним активностима према мојој породици!
Кључеви од стана су остали код нас, тако да је упад у стан могао бити
извршен само на незаконит начин, обијањем или проваљивањем!
Интересантно је да ми је 25. маја 2021. године, у згради Амбасаде Србије, у
Подгорици, Зоран Дојчиновић, конзул-жеран (привремени шеф) Генералног
конзулата Републике Србије у Херцег Новом, предао кофер (акт-ташну) са
ситним стварима који су остали у нашем стану. Дојчиновић није хтио,
односно није смио да каже како се моја акт -ташна нашла у Министарству
спољних послова Србије, нити каква је судбина осталих покретних ствари из
нашег стана?!
Знам да нијесам ни први ни последњи српски патриота коме се отима
имовина и који је преживио голготу, али ни приближно толику колико моја
супруга Драгица и моје троје малољетне дјеце. На другој страни, српски
издајници се славе и дижу у небеса?!
Све ово има своју предисторију.
Деведесетих година 20. вијека био сам, између осталог, члан
Предсједништва Демократске партије социјалиста Црне Горе (ДПС), шеф
Клуба посланика ДПС-а у Вијећу грађана Савезне скупштине, шеф
црногорске делегације у Вијећу република Савезне скупштине и
предсједник Законодавног одбора Скупштине Црне Горе. У октобру 1998.
године искључен сам из ДПС-а, јер сам се залагао за трајну заједничку
државу Црне Горе и Србије, те да је Косово и Метохија неотуђиви дио
Србије и Савезне Републике Југославије и да је Црна Гора дужна да помаже,
а не одмаже, Србији у решавању косметског проблема. Средином
1997.године,кандидовао сам се, у оквиру Демократске партије социјалиста
(ДПС),за предсједника Црне Горе. Према свједочењима озбиљних и
поузданих особа, мој противкандидат Мило Ђукановић је кривотворио
резултате гласања на Главном одбору у своју корист.
Политички прогон, као и нечасне и криминалне радње према мојој
породици од стране Мила Ђукановића и његових послушника почеле су
још док сам био на партијским и државним функцијама и трају до дана
данашњег. Више пута је, у Подгорици, покушано киднаповање моје супруге.
Пријетње, псовања, вријеђања, омаловажавања, прскања бибер спрејом,
од стране комшија, у продавницама, поштама, на улици су готово
свакодневна појава. Били смо жртве и физичких напада комшија,
Ђукановићевих плаћеника. Од удараца по глави тих комшија моја супруга
трпи јаке болове. Наши разговори у стану, као и наши телефонски разговори
су прислушкивани. Из прислушног центра у Подгорици често су били
блокирани наши позиви са фиксног и мобилних телефона. Били смо
принуђени да трпимо и вишегодишње полицијске хајке, односно
незаконито узнемиравање и привођење од стране полиције и са лисицама
на рукама, као и незаконито привођење код судије за прекршаје.
Униформисани полицајци и припадници Ђукановићевог обезбјеђења су
моју супругу више пута кундацима аутоматске пушке и дршкама пиштоља
ударали по глави и леђима. Инсценирана јој је и саобраћајна незгода
1998.године,у Подгорици. Наша дјеца су била жртве пријетњи, вријеђања и
физичких напада од појединих „педагога“ и ученика и у основној школи
„Сутјеска“ и гимназији у Подгорици и више пута су се враћали са крвним
подливима и крварењима из носа и уста. Ђукановићеви плаћеници су
знатним новцем придобили чланове моје најближе родбине, као и
најближе родбине мог супруга да раде против наше породице. Преко својих
плаћеника у судовима, Ђукановић је више пута покушавао да нам
незаконито одузме стан у Подгорици. Неколико пута нам је прекидано
снабдијевање електричном енергијом, једном чак 93 дана (од 17. августа до
15 новембра 2011. године), као и у току готово цијелог фебруара 2014.
године.
Станујемо у Подгорици, у влажном и прилично руинираном стану. Моја
супруга и ја, са правним и економским факултетом и адвокатским испитом,
више од десет година смо готово свакодневно просили новац по
Подгорици.
Мом сину Василију (који је завршио гимназију) је, због претрпљеног јаког
стреса због психичке и физичке тортуре, прије свега у школи, а све у
Ђукановићевој режији, у јануару 2012.године,постављена дијагноза Ф 23
(Psychoses acutae et transitivae).Син Мирко, као дипломирани правник има
проблеме са желуцем и јетром и неопходне су му детаљне специјалистичке
анализе и одговарајуће лијечење.
Станови испод и изнад нас, на 6.и 8.спрату,у улици Ђока Мирашевића број
35 у Подгорици, по нашим сазнањима, припадају Агенцији за националну
безбједност, односно, још увијек, Ђукановићевој приватној тајној полицији.
Од 1993.године,када смо уселили у наш стан, испод и изнад нас се
промијенило 20-так комшија. Сви они су имали задатак да несносно лупају,
псују и провоцирају, како би се изазвао инцидент и повод за хапшење
супруга и мене. Прије више од двије године, испод и изнад нас усељени су
Албанци, са истим задатком и циљано према нама као Србима. Један од тих
Албанаца је преко мог старијег сина, понудио да купи наш стан, не питајући
за цијену.
Моја супруга и ја смо, од мог искључења из ДПС-а па до дана данашњег,
преко медија, телефонским путем и уличним протестима, стално указивали,
најприје на наркомафијашки карактер, а касније и на антисрпску и
антируску оријентацију Ђукановићевог режима. Ми смо отворено и јавно
говорили о шверцу дувана и дроге, о сарадњи челника црногорског режима
и мафије, о политичким ликвидацијама и другим незаконитостима
црногорске власти. Још 1998.године, подгорички неуропсихијатар Мирко
Пековић је пријетио мојој супрузи да ћемо, ако будемо критиковали
Ђукановићеву власт, бити проглашени лудим! И Ђукановић је јавно, више
пута, говорио да они који критикују њега и његов режим имају менталне
проблеме!
У септембру 1998.године,око мјесец дана прије мог искључења из ДПС-а
,након инсценираног саобраћајног удеса у Подгорици, моја супруга је
киднапована од подгоричке полиције и насилно одведена у Клиничко-
болнички центар, иако није имала никакве повреде. Тамо су је задржали
више од осам сати, уз пријетње да ће бити задржана на „лијечењу“
неодређено вријеме. Скидали су је до гола и вршили импровизоване
гинеколошке прегледе. А послије тога, неуропсихијатар Мирко Пековић из
Подгорице, јој је тамо држао политичко предавање, савјетујући јој да не
критикује власт и да не подржава свог мужа! Како његови „савјети“ нијесу
дали резултата, Пековић је почео да јој пријети да ћемо и ја и супруга бити
проглашени лудим, те да ће сва наша родбина свједочити против нас! Из
КБЦ-а је изашла тек кад је запријетила да ће поломити прозорско стакло и
искочити, те кад су поједини униформисани припадници полиције,
медицинско особље и присутни грађани стали у њену заштиту.
У прољеће 1999.године,у Булевару Светог Петра Цетињског, у Подгорици, у
присуству нашег тада малољетног старијег сина, кундаком полуаутоматске
пушке ударио ју је униформисани полицајац са презименом Вулетић, јер је
носила српску заставу. Од тога трпи јаке болове до данашњег дана.
Све до одласка у Београд, живјели смо у Подгорици, практично у кућном
притвору. На позив српског хашког хероја, Слободана Милошевића, крајем
јуна 2000. године, породично смо дошли у Београд да бих, као посланик у
Вијећу република Савезне скупштине, гласао да господин Милошевић
остане предсједник СРЈ и у трећем мандату.
То је био мој патриотски задатак, тим прије што су наши свеци, српско –
руски, указали мојој супрузи Драгици, да би, неучествовањем Слободана
Милошевића на предсједничким изборима, предсједник СРЈ постао Зоран
Ђинђић. Надаље, Ђинђић би се одмах договорио о раздруживању
заједничке државе са Милом Ђукановићем, по задатку добијеном од
њихових заједничких западних налогодаваца.
Милошевић је, под сумњивим околностима, изгубио изборе и на власт су
дошли западни плаћеници, петооктобарски пучисти и будимпештански
торбари. Према мојој породици отпочела је психичка и физичка тортура као
у Подгорици, а у режији Мила Ђукановића и његових компањона из врха
тадашњег ДОС-а, односно тзв. Демократске опозиције Србије.
Нечасне и криминалне радње према мојој породици наставиле су се и у
Београду. Више пута смо се обраћали и полицији ОУП-а Нови Београд. Како
све то није давало никаквих резултата,21.08.2002.године,поднијели смо и
писмену представку командиру Станице полиције истог ОУП-а. Дана
10.09.2002.године,моју супругу и мене примио је и тадашњи начелник ОУП-
а Боро Бањац. У обраћању полицији и писменој представци начелнику ОУП-
а навели смо да су нам и београдски полицајци потврдили да су виновници
шиканирања наше породице особе са црногорским презименима и са
црногорским акцентом, те да су се неки од њих хвалили везама са Милом
Ђукановићем и његовим мафијашима.
У октобру исте године, породично смо протестовали испред зграде Савезне
скупштине, са транспарентом на коме је писало „Прогони нас Мило
Ђукановић!“ О нашем протесту, следећег дана, писале су и „Вечерње6
новости“. У другој половини 2001. и у току 2002.године,моја супруга и ја
смо, по више дана у току седмице, просили новац по Београду. У Београду
смо били и абоненти Народне кухиње Србије и Црвеног крста Србије, на
чему смо им неизмјерно захвални.
Преко пута зграде у којој смо становали (Нови Београд, Пролетерске
солидарности 20),живио је познати наркобос Дарко Шарић, који се, да ми
чујемо, хвалио својим везама са Милом Ђукановићем и пријетио нам да ће
нас Ђукановић заувијек ућуткати.
Умјесто да полиција нама помогне, шта се десило? Дана 30. новембра 2002.
године, у пријеподневним часовима, без налога, дакле противправно,
након дивљачког лупања на врата, насилно су упала у стан у коме смо
живјели два полицајца ОУП Нови Београд, са презименима Павловић и
Јовановић. Један од полицајаца (Павловић) нам је рекао да су добили
наређење да супругу и мене одведу у неуропсихијатријску болницу „Др
Лаза Лазаревић“ и „да ће нас на тај начин заувијек спријечити да нападамо
Мила Ђукановића и ДОС-овску власт и да помињемо шверц дувана и дроге,
као и неморал власти“. Супругу и мене, ментално здраве особе, као и нашу
малољетну дјецу насилно су одвели у наведену болницу. У болници су моју
супругу затворски психолози и полицајци, униформисани и цивилни,
врбовали да може одмах изаћи из болнице и добити све што затражи, само
да се не интересује за моју судбину. У име Мила Ђукановића, су јој нудили
велики новац и некретнине. Како није пристала, нити допуштала да нашу
дјецу одвоје од ње, два полицајца су је ударали кољенима у леђа.
Наше троје малољетне дјеце су затим присилно одвели у дом за незбринуту
дјецу „Васа Стајић“, у Београду. Тамо су их задржали недјељу дана, док их
није, по задатку, преузела њена родбина из Подгорице. У дому су друга
дјеца режирано малтретирала нашу дјецу. Гасили су и пикавце на њиховим
тијелима! Нашег млађег сина су скидали до гола и пријетили му да ће га
силовати!
Болничке гориле су мом супругу и мени везали и ноге и руке и тако су нас
држали 24 сата. Нама, ментално здравим особама, поставили су лажне
дијагнозе-тешка ментална обољења-психозе: супрузи најприје дијагнозу Ф
29 (Неспецификована неорганска психоза),па Ф 25 (Psychosis shizoaffectiva,
typus maniacus),а касније Ф 23 (Psychoses acutae et transitivae),а мени Ф
29,па Ф 22 (Psychosis paranoides persistentes).Свакодневно су нас кљукали
великом дозом таблета и инјекцијама. У току „лијечења“, болничке гориле7
и униформисани и цивилни полицајци су моју супругу више пута скидали до
гола, и чак и за вријеме менструације и ударали је тупим ударцима како би
пристала на договор са Ђукановићем. Престали су тек кад је почела да
штрајкује глађу, и када су је насилно прикључили на апарат за инфузију.
Након 22 дана„лијечења“,20.12.2002.године (захваљујући прије свега
тадашњем предсједнику СРЈ Војиславу Коштуници),пустили су нас из
болнице.
Супруга и ја смо изгледали као да смо изашли из концентрационог логора
(са упалим образима и избуљеним очима).Морали смо да се јављамо
љекарима који су потписали наше отпусне листе, све до
20.01.2003.године.Збога јаких доза љекова и инјекција, моја супруга је
задобила тешку срчану аритмију, опасну по живот, те друге озбиљне
здравствене тегобе.
Моја супруга и ја смо присилно задржани у наведеној психијатријској
установи противно императивним нормама тада важећег Закона о
ванпарничном поступку Србије, те противно чл.5 Европске конвенције за
заштиту људских права и основних слобода из 1950.године (право на
слободу и сигурност) и пракси Европског суда за људска права. О нашем
принудном задржавању у здравственој установи у области
неуропсихијатрије могао је да одлучује само надлежни (тада општински)
суд у Београду, у законом прописаном хитном поступку, у коме бисмо
могли да оспоравамо материјално правну и процесноправну законитост
евентуалне одлуке о задржавању.
Последично и логично, у нашим отпусним листама нема констатације да је о
принудном задржавању моје супруге и мене обавијештен надлежни суд,
иако је била законска обавеза надлежних у Институту да то учине најкасније
у року од три дана, од дана задржавања.
Крајем 2002.године,Ђукановићеви мафијаши и тајни полицајци, уз
асистенцију ДОС-овске власти, насилно су нас, на врат на нос, вратили из
Београда у Подгорицу. Брат моје супруге Михаило Ракочевић, сарадник
Ђукановићеве тајне полиције, „пронашао“ нам је приватни стан, иако смо
имали свој стан у који нијесу дозвољавали да се вратимо. А до повратка у
наш стан, тек 01.02.2004.године,присилно смо се селили из стана у стан, по
Подгорици, тако да смо промијенили три приватна стана. Плаћање
станарине и других дажбина ишло је преко мог шурака. Интересантно је да
је Михаило Ракочевић, почетком 1998.године,док сам још био на8
партијским и државним функцијама, ухапшен под лажном оптужбом за
блудне радње?! Кривични поступак против њега није покренут, али је
Михаило уцијењен од Ђукановићеве тајне полиције да ради против наше
породице.
Сугерисано нам је и да не би требало да се појављујемо на јавним мјестима,
а да ће све што нам треба други завршити. Одмах нам је било јасно да Мило
Ђукановић жели да будемо у самоизолацији и да тиме докаже да је наше
„лијечење“ у Београду било оправдано.
Крајем 2002.године,тадашњи судија Основног суда у Подгорици, а касније
потпредсједник Владе и министар правде, Зоран Пажин је потписао
незаконито увјерење да Михаило Ракочевић испуњава услове за
старатељство над нашом дјецом. А 17.02.2003.године,Ракочевић је са
Центром за социјални рад у Подгорици потписао уговор о смјештају у другу
породицу, којим се обавезао да ће примити моју дјецу на породични
смјештај, уз мјесечну накнаду од 100 одсто цијене домског смјештаја у
Републици. Иначе, такав поступак се примјењује за дјецу без родитељског
старања. У нашем случају, то се није могло учинити без претходне судске
одлуке којом се мојој супрузи и мени одузима пословна способност или се
лишавамо родитељских права. Толико далеко, ипак, Ђукановић није смио
ићи. А дјеца су стално била са нама, својим родитељима?!
Социјални радници из Центра за социјални рад у Подгорици су више пута
упадали у станове у којима смо живјели и пријетили да ће нам одузети
дјецу уколико и даље будемо критиковали власт.
Чланови родбине и познаници су нам преносили пријетње режима да
морамо отићи код неуропсихијатра Борислава Митрића, из Подгорице.
Митрић је раније дуго година био и руководилац у болници „Др Лаза
Лазаревић“. За вријеме нашег „лијечења“ у Београду, моја супруга га је
неколико пута видјела у кругу те болнице. Плашећи се пријетњи, а због
немогућности да се у том тренутку обратимо јавности, отишли смо код
Митрића. Он се понашао као да је све што је према нама учињено у
болници „Др Лаза Лазаревић“ било исправно и да само треба наставити
„лијечење“ Током „сеанси“, он би констатовало стање и преписивао
терапију, коју супруга и ја нијесмо узимали, јер нам, наравно, није ни била
потребна. Он нам је самовољно мијењао лажне дијагнозе, из Ф 22 у Ф 23, и
обратно, без констатације“ погоршања“ или „побољшања“ здравственог
стања и без промјене терапије. То показује да је и Митрићу било јасно да
смо супруга и ја ментално здраве особе, али је мислио да се то никад неће
сазнати и да може у “ Извјештај љекара специјалисте“ уносити шта хоће.
Карактеристично је да кад год смо пред њим говорили да иза нашег
прогона стоји Мило Ђукановић и његов режим, Митрић би у „Извјештају
љекара специјалисте“ констатовао“ погоршање“ нашег здравственог стања –
„нестабилну ремисију“ – и појачавао нам терапију. У једном „Извјештају
љекара специјалисте“ постоји и „бисер“ : Драгици се констатује „контрола у
пратњи супруга“, такође „пацијента“!
Захваљујући, од Ђукановићевог режима ликвидираном, Душку Јовановићу,
главном и одговорном уреднику, подгорички дневни лист „Дан“
је,1.12.2003.године,објавио текст о нама. Од тада нас више нијесу смјели
„лијечити“. Сјутрадан, након објављивања овог текста, супруга и ја смо
последњи пут отишли код Митрића да видимо како ће реаговати. Он је био
готово ван себе. Критиковао нас је што смо се обратили новинарима,
пријетећи да ће то бити на нашу штету. Констатовао је и погоршање нашег
здравственог стања и појачао нам терапију!
Режија Мила Ђукановића и његових плаћеника да се моја супруга и ја
незаконито прогласимо и третирамо као душевно болесне особе вршена је
уз помоћ наше најближе родбине.
Дана 25.10.2005.године, поднио сам кривичну пријаву (са 24 прилога)
тадашњем министру правде Зорану Стојковићу. Кривична пријава је
прослијеђена Републичком јавном тужилаштву и Окружном јавном
тужилаштву у Београду. Поднио сам и кривичну пријаву Врховном
државном тужиоцу Црне Горе, Ивици Станковићу. Пријаве није
процесуиране. И то је доказ да иза наше голготе стоји Мило Ђукановић и
појединци из руководства тзв. ДОС-а.
Господину Зорану Стојковићу поново сам се обратио 06.03.2006.године,и
упозорио да “с разлогом основано сумњам да иза криминалних радњи
према мојој породици стоји шеф црногорског режима (Мило Ђукановић),те
је за очекивати вршење притиска на тужилаштво и суд да не раде савјесно и
по закону“ ,те да „Ђукановић није могао то урадити без помагача на тада
високим државним функцијама у Србији“. Истовјетну сумњу изразио сам и у
поднеску, од истог датума, тада окружном јавном тужиоцу у Београду,
Миловану Божовићу.
Како је вријеме пролазило, а нијесам добијао никаква обавјештења о
поступању по својој кривичној пријави, те због опасности од наступањa
апсолутне застарелости кривичног гоњења,16.01.2016.године, Загорки
Доловац, републичкој јавној тужитељки Србије, упутио сам ургенцију-
допуну кривичне пријаве
Кривична пријава није процесуирана, иако је била законска обавеза
надлежних тужилаштава у Србији да се утврди ко је наредио, и по ком
законском основу, киднаповање моје супруге и мене од стране
новобеоградске полиције, те да се, иако ментално здраве особе, принудно
одведемо и задржимо 22 дана у болници „Др Лаза Лазаревић“? Ко је
наредио да у наведеној болници будемо везани непрекидно 24 часа, као
да смо најтежи душевни болесници?!Ко је наредио да се у наведеној
болници моја супруга скоро свакодневно батина?! Ко је одговоран за тешко
нарушење њеног здравља? Зар је могуће да због тога нико неће
одговарати?! А требало је само потврдити очигледно и свима
здраворазумним јасно да иза напријед наведеног криминала према мојој
породици стоје Мило Ђукановић и појединци из врха некадашњег тзв. ДОС-
а (Чедомир Чеда Јовановић, Душан Михајловић, Владимир Беба Поповић и
др.).
Стварно и мјесно надлежни тужиоци по нашој кривичној пријави морали су
се идентификовати, јер постоје ваљани разлози за основану сумњу да су
игнорисањем пријаве и непредузимањем законских мјера и радњи ради
откривања починилаца кривичних дјела према мојој супрузи и мени, а која
се гоне по службеној дужности, починили кривично дјело Злоупотребе
службеног положаја из члана 242.КЗ Србије и друга кривична дјела.
Дана 03.07.2018.године, обратио сам се и Нели Кубуровић, министарки
правде у Влади Србије. Као одговор, прослијеђено му је само обавјештење
Републичког јавног тужилаштва Србије да је „предмет тада Четвртог
општинског јавног тужилаштва у Београду… комисијски уништен у току
2011.године по редовној процедури на основу листе категорија
регистрованог материјала са роковима чувања Републичког јавног
тужилаштва у Београду“!? Истог дана, обратио сам се и Државном већу
тужилаца Републике Србије. Тек дана 25.02.2019.године,добио сам одговор
да Веће није надлежно за поступање по мојој притужби?!
Дана 26.01.2016.године,црногорском врховном државном тужиоцу Ивици
Станковићу поднио сам кривичну пријаву против неуропсихијатра
Борислава Митрића, помоћнице министра здравља, директорке и
социјалних радника Центра за социјални рад у Подгорици, те чланова моје
и супругине родбине зато што су противправно поступали с циљем да се
моја супруга и ја, иако ментално здраве особе, прогласимо душевно
болесним и лишимо родитељских права и да се од нас одузму наше троје
дјеце.
Кривична пријава је одбачена, а да уопште није ни разматрана, нити је
спроведен извиђај, нити су прибављени списи предложени у њој. А зашто?
Зато што иза криминалних радњи према мојој породици стоји Мило
Ђукановић!
Милан Гајовић, дипломирани правник са адвокатским испитом и
дипломирани економиста, из Подгорице, Ђока Мирашевића 35/7
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 1, 2022
