Прочитај ми чланак

Вучићев данак у крви:Уместо децу у иностранство,Срби да испрате диктатора с власти

0

Демографска слика не може бити црња: у последњих десет година Србија је остала без око 1,3 милиона становника, број ђака уписаних у први разред прошле године је био 11 одсто мањи него 2013, а у истом периоду затворено је 255 основних школа. Више од 400.000 деце живи у сиромаштву, без услова за нормалан живот, без редовне исхране, здравствене заштите и могућности за образовање. У београдској Народној кухињи храни се око 6.500 деце. Процене тзв. пројектоване животне доби показују да ће дете, које се данас роди у Србији, живети 72 године, а оно које се роди у Великој Британији или Данској доживеће стоту годину. Власт доноси законе и прописе којима понижава родитеље, на све начине отежава исплату дечјег и родитељског додатка, накнаде за породиљско одуство, па и за негу деце са инвалидитетима. Због свега тога око 80 одсто средњошколаца намерава да напусти Србију. Ако није касно, треба хитно зауставити тај тренд, а то није могуће док су на власти Александар Вучић и Српска напредна странка.

У држави без права и правде угрожене су све социјалне групе, па и деца. У Србији, која је међу најсиромашнијим државама Европе, више од 400.000 деце до 17 година живи у сиромаштву или ризику од сиромаштва. Према пројекцијама УНИЦЕФ-а, који су рађене на основу истраживања чији резултати су објављени пре неколико дана, очекује се даљи пораст повећања стопе сиромаштва деце.

Foto: print screen Pink

За такво стање најодговорнија је власт Александра Вучића и Српске напредне странке. Откад је СНС на власти број корисника дечјег додатка је смањен за 104.000, системским законима је отежана могућност родитељима да добију финансијску помоћ, чак и за лечење и негу деце са инвалидитетом. Какав има однос према проблему сиромаштва дечје популације власт је показала приликом усвајања последњег републичког буџета, кад је одбила предлог Фискалног савета да се за дечји додатак издвоји 14 милијарди динара. Вучић, Ана Брнабић, Синиша Мали и остали носиоци власти проценили су да је за Србију важније да се, уместо тих 118 милиона евра, из буџета плати 920 милиона евра изградња фудбалског стадиона у Сурчину. Вучић је одлучио да се из буџета финансира нова јединица од 5.000 војних специјалаца, који ће само за плате месечно добијати 16 милиона евра. С тим новцем може да се месечно исплати 540.000 дечјих додатака.

Међутим, Вучићу су од деце важнији грађевински пројекти у које може да се уграђује и преторијанска гарда, која ће га оружјем бранити од беса опљачканог народа.

Пљачкашки поход Александра Вучића и његових саучесника из напредњачког картела на јавне ресурсе и приватну имовину пресудно је утицао на демографску катастрофу. Ни монтираним резултатима пописа становништва, који је спроведен прошлог новембра, власт није успела да сакрије последице десетогодишњег уништавања државе из народа.

Према званичним резултатима, од доласка СНС-а на власт, Србија је изгубила 495.997 људи. До тог броја дошло се применом методологије која је значајно измењена у односу на ону из 2011. године. Да је попис вршен по старој методологији резултати би били ближи реалном стању, односно процени да данас Србија има 1,2 милиона становника мање. И тај податак је значајно утицао на смањење броја новорођене деце, сиромаштво најмлађе популације и лоше услове за развој.

Из Србије је, у последњих десет година, емигрирало око 700.000 људи, међу којима је већина радно способних, младих и образованих људи. Губитак младих, у најбољим репродуктивним годинама, створио је новољну старосну структуру становништва у Србији. Само у последње две године, просечна старост становника је порасла за 20 месеци, па сад износи 43,5 година. Просечна старост у свету је 30,9 година.

У Србији данас сваки пети становник има више од 65 година, а до 2041. већана ће бити те старосне доби. У таквим околностима, јасно је да у Србији не постоји оно што демографи називају „основом за рађање“.

Иако Србија има популационе и миграционе регистре, они нису ажурирани, па није познат тачан број емиграната. Међутим, зна се да ће се тренд исељавања наставити. Према резултатима истраживања Кровне организације младих у Србији, половина популације од 19 до 29 година намерава да оде у иностранство. Резултати истраживања међу студентима још су гори. Чак 78 одсто студената намерава да напусти Србију по завршетку школовања.

Крволиптање, како тај процес назива професор Миодраг Зец, угрожава цело друштво. Све врсте миграција – и оне у иностранство, као и унутрашње – утичу на промену старосне структуре становништва у неразвијеним деловима земље. Људи из руралних средина не одлазе само у иностранство, него и у Београд, који на тај начин санира негативни природни прираштај.

Београд бележи негативни прираштај од око пет промила, Ниш од око седам, а Нови Сад од само 1,2 промила. Међу 174 општине у Србији, само три имају позитивну стопу – Тутин, Нови Пазар и Прешево. С друге стране, у општини Црна Трава забележена је негативна стопа од чак 30,9 промила. Војводина има негативни прираштај од 7,5, а Шумадија и источна Србија од 8,8, док је најтежа ситуација на југу и западу Србије, где негативна стопа иде изнад 11 промила.

Да би смањила миграције у веће градове, Влада Србије је покренула пројекат доделе бесповратних средстава паровима који желе да купе кућу у сеоским срединама. Током 2021. године из буџета је исплаћен новац за куповину 352 сеоске куће младим паровима. Као и сви остали пројекти, Српска напредна странка је и овај искористила како би новцем из буџета финансирала своје активисте. Средства из буџета су исплаћена члановима СНС, чак и онима који су осумњичени за најтежа кривична дела.

С обзиром на околности, не чуди што у Србији има више старијих од 65 година (21,1 одсто), него деце до 14 година (14,3 одсто). Тај однос се не мења иако је у последње три године драматично порастао број смртних случајева у најстаријој популацији. Због пандемије корона вируса, као и због катастрофалних мера које су предузимане наводно за њено сузбијање, од 2020. до 2023. умрло је 48.000 пензионера више од просека који је бележен у претходних десет година. Међутим, упоредо с тим сваке године се смањује број живорођене деце. Из године у годину смањује се и број прворођене деце.

Одлагање рађања је један од најважнијих узрока таквог стања. Просечна старост мајке при рађању првог детета сада је 28,8 година. Демографи истичу да су жене у Србији усвојиле модеран начин репродукције као резултат свеукупног развоја, који намеће обавезе да се прво школују, реализују професионалне амбиције и осамостале, па тек онда одлуче на проширење породице.

На тај начин се сужава репродуктивни период. Тај тренд је присутан и у развијеним земљама, али тамо се жељена квота од два детета испуњава захваљујући добром систему репродуктивног здравља и стабилним пословима и примањима. По показатељима репродуктивног здравља, Србија је при европском дну, а нарочито забрињавају високе стопе секундарног ферлититета, који настаје услед полних болести.

На одлагање рађања утичу и психолошки фактори. Стручњаци указују да одлука о добијању деце зависи од заједничке процене квалитета везе, да ли се партнери виде заједно и у даљој будућности и да ли једно друго доживљавају као некога са киме желе да заснују породицу. Осим тога, значјни су и други психички фактори као што је потреба за независношћу и конфором, задовољењем личних потреба и слободом од обавеза. Резултати једног истраживања из 2019. године показују да чак 48 жена, у узрасту од 20 до 28 година, одлаже одлуку о рађању због „сталне забринутости“. Узроци забринутости су различити, од егзистенцијалних проблема до физичког изгледа, па чак и страха од порођаја.

Ипак, на генерални демографски тренд највише утичу економски фактори. Млади парови, без стана и сигурног радног места с пристојном зарадом, одлажу рађање деце. На основу резултата неколико последњих истраживања која је спровео Републички завод за статистику процењује се да 60 одсто породиља има стално запослење, али и да 60 одсто њих ради за плате мање од просека. Економска стабилност и извесност представљају два основна услова за одлуку о проширењу породице. Тога су свесни и представници власти, али они не предузимају ништа како би створили услове за то. Напротив.

Законом о финансијској помоћи породицама са децом, који је донет 2018. године, значајно су повећана једнократна давања. Родитељи за прво дете добијају 321.900 динара једнократно. За друго дете добијају 100.000 одмах и још 285.540 динара у 24 једнаке месечне рате.

Родитељи за треће дете такође добију 100.000 динара одмах, па још 1,7 милиона динара у 120 месечних рата. Рађање четвртог детета држава стимулише са 2,5 милиона динара у 120 рата.

Право на новчану помоћ за пето дете добијају и родитељи уколико им је неко од деце умрло непосредно по рођењу и за њега није остварено право на родитељки додатак. Законом је предвиђено да се додатак не исплаћује уколико родитељ напусти дете, затим ако се дете одсели из Србије, ако дете није вакцинисано и ако не иде на предшколску наставу, па и ако дође до развода брака или раскида ванбрачне заједнице.

Рађање деце стимулишу и градске и општинске власти. Град Београд породиљама даје 10.000 динара једнократне помоћи. Мајке трећег детета добијају 30.000, а четвртог 40.000 динара. Све незапослене мајке добијају по 25.000 динара за свако дете. У Нишу мајке за прво дете добијају 20.000, а ако су незапослене помоћ се повећава за још 50.000 динара. У Новом Саду маме добијају једнократну помоћ од 50.000, а у општини Чајетина чак 85.000 динара.

Држава помаже егзистенцијално угроженим породицама кроз дечји додатак, који се даје дугорочно. Основни дечји додатак износи 3.569 динара. Самохрани родитељ или старатељ добија 4.640, а родитељи детета са сметњама у развоју или са инвалидитетом, као и детета коме је потребна помоћ и нега другог лица добијају 6.424 динара. Иако је та помоћ симболична, власт је направила густу мрежу услова како би што више отежала родитељима шансу да је добију.

Дечји додатак неће добити родитељи који поседују стан са више од четири собе или гаражу већу од 20 квадрата, или ако у власништву имају другу некретнину. Дете мора да похађа предшколску наставу и да редовно иде у основну и средњу школу. Додатак се даје за највише четири детета у породици, а старосна граница је 20 година, док деца са сметњама у развоју помоћ примају до 26. године живота.

Основни услов за добијање дечјег додатка јесте финансијски цензус, који се односи на месечне приходе породице. Секретаријат за социјалну заштиту два пута годишње, 1. јула и 1. јануара, усклађује висину цензуса са кретањем индекса потрошачких цена. До закључења овог броја Магазина Таблоид није објављен нови цензус, а по последњем право на дечји додатак остваривале су породице чији приходи нису износили више од 10.707 динара по члану. Цензус за самохране родитеље и породице са децом са инвалидитетом или са сметњама у развоју износи 12.894. динара. Другим речима, трочлане породице, које имају месечна примања већа од 33.000 динара, неће добити дечји додатак.

Крајем 2001. године дечји додатак је примало 655.000 породица, а од тада се смањује број обухваћене деце услед све ригорознијег доходног цензуса. У последње три године више од 94.000 деце је остало без права на додатак, тако да се број родитеља које добијају финансијску помоћ смањио на само 350.000. Данас помоћ добија тек свако пето дете. У децембру прошле године, власт је одбила предлог Фискалног савета да се основни дечји додатак повећа на 4.500 динара, као и да се усклади са растом инфлације.

Влада Србије је одбила тај предлог, иако је очигледно да су цене основних животних намирница увелико прешле званичну процену раста инфлације, јер је цена хране повећана за више од 30, а цена огрева за више од 50 одсто. Осим инфлације, финансијску стабилност грађана угрожава и смањење привредне активности, због чега су породице са децом изложене додатним трошковима, које морају да подмирују из уштеђевине или другим начинима за обезбеђење услова за преживљавање.

Држава на све начине отежава родитељима право на новчану помоћ чак и за децу са стопроцентним инвалидитетом. Последњим изменема Закона о финансијској заштити породице родитељи деце са проблемима у развоју или са инвалидитетом морали су да изаберу да ли да добијају надокнаду зараде или помоћ за туђу негу. Више од 90 одсто родитеља, који су тако уцењени, одустало је од захтева за помоћ на име туђе неге, која је износила до 27.000 динара месечно. Истом одлуком власти угрожени родитељи су остали и без права на дечји додатак и попуст на цену електричне енергије.

Неколико удружења родитеља побунило се против тих законских одредби. Под притиском јавности, Министарство за бригу о породици и демографију саопштило је да „ради на отклањању нејасноћа и да ће направити додатна појашњења и упутства која ће бити прослеђена свим Центрима за социјални рад“. Уставни суд је у пролеће 2021. године донео одлуку да прогласи неуставном одредбу из Закона, којом су родитељи принуђени да бирају или накнаду зараде или помоћ за туђу негу.

Министарство је поступило у складу с одлуком Уставног суда, али опет на преварни начин. Власт је пристала да обештети породице, али само за две године уназад. Притом, родитељи су уз захтев за обештећење морали да пошаљу потврду да су одбијени за туђу негу и помоћ. Пошто се нико није пријављивао за помоћ за туђу него, пошто је то Закон забрањивао, јасно је да практично нико не поседује потврду да је одбијен. Тим бирократским триком власт је оштетила многе породице за по три-четири хиљаде евра и то у време кад им је новац најпотребнији, кад пролазе драматичан период у развоју деце са инвалидитетом, Дауновим синдромом или неким другим тешким обољењем.

Власт користи све начине и да „уштеди“ на исплати трудничког и породиљског боловања. За труднице велики проблем представља и то што им плате касне и по неколико месеци током боловања, јер их, после првог месеца, исплаћује држава, а не предузеће у коме су запослене. Право на породиљско боловање могу да остваре мајке које су пре порођаја имале везану годину дана радног стажа и да су радиле 18 месеци пре отварања трудничког боловања.

Маме које су предузетнице и оне које нису имале уговор о раду, већ су ангажоване по уговору о делу, као и незапослене жене добијају 30 одсто мањи износ. Посебну бесмислицу представља пропис по коме се умањује исплата мајкама које су власнице предузећа, па чак морају саме да уплаћују доприносе и порезе ако хоће да им тече стаж док су на породиљском боловању.

Влада Србије стимулише рађање деце и кроз субвенције за мајке при куповини стана или изградњи куће. Из буџета је издвојено око 85 милиона евра за тај пројекат. Мајке имају право на помоћ у износу од 20.000 евра за куповину стана или 50 одсто трошкова за изградњу куће у једној од 19 неразвијених општина у Србији. Право на ту врсту помоћи имају мајке које су родиле децу после 1. јануара 2022. године. Наравно, власт је и ту поставила услове који дискриминишу многе породице.

Парови који конкуришу за субвенције те врсте морају да буду запослени и да примају просечне зараде, али не више од тога. Такође, не смеју да имају у власништву другу некретнину. Квака 22 дефинисана је условом да мајке не смеју да потпишу купопродајни уговор за стан пре него што држави предају захтев за субвенцију. Пошто је већина заинтересованих морала да потпише уговор са продавцем некретнине, како би добили кредит у банци, Министарство за бригу о породици је одбијало њихове захтеве за субвенцију.

У октобру 2003. године влада на чијем челу је био Зоран Живковић усвојила је „Стратегију за смањење сиромаштва у Србији“. У том документу се наводи да су активности, предвиђене тим планом, усмерене на смањивање кључних аспеката сиромаштва стварањем материјалних и других предуслова и пружање шанси сваком да обезбеди егзистенцију себи и својој породици. „Србија има довољно ресурса – људских, материјалних и природних – да у релативно кратком року, сопственим снагама и уз подршку међународне заједнице, елиминише најизраженије облике сиромаштва, посебно присутне у неразвијеним подручјима и концентрисане међу социјално најугроженијим групама“, наводи се у „Стратегији за смањење сиромаштва“.

Две деценије касније, кад је увелико пробијен тај „релативно кратки рок“, сиромаштво се увукло у све поре друштва. Резултати истраживања Републичког завода за статистику показују да чак 88 одсто грађана Србије тешко или релативно тешко покрива месечне трошкове живота. Социјалну помоћ прима 10 одсто становништва, а реалан број егзистенцијално угрожених је петоструко већи, али власт то прикрива злоупотребом одређене статистичке методологије. Ипак, сиромаштво није могуће сакрити.

Према подацима УНИЦЕФ-а, свако четврто дете до 17 година налази се у сиромаштву или ризику од сиромаштва. Породице на потребе деце месечно троше само 5.000 динара. Угрожени су и млади, који се стамбено осамостаљују тек после тридесете године живота, а међу њима чак 60 одсто нема никаква примања. Само у Београду, на казанима Народне кухиње налази се 6.200 малолетника, а толико их се налази под контролом центара за социјални рад, у домовима за незбринуту децу. Број деце без родитељског старања, који су смештени у десет домова широм Србије, сваке године се креће од 500 до 800. Нешто мање деце чека на усвајање.

Према подацима Министарства за бригу о породици и демографију, прошле године је око 750 парова прошло процес обавезне процене стучњака и обуке које организују центри за социјални рад како би стекли услове за усвајање деце. Сваке године се усвоји стотинак деце, међу којима је и тридесетак које усвоје страни држављани. Србија је 2016. године постписала уговоре с приватним агенцијама из Шведске, Шпаније, Сједињених Америчких Држава, Израела, Канаде и Италије, а за усвајање јављају се и држављани Аустрије, Немачке и Кипра. И у том делу односа државе према деци постоје бројни спорни детаљи. Грађани Србије, који желе да усвоје напуштено дете, морају да прођу компликовану обуку о савременим начинима васпитавања деце.

После процене подобности, потенцијални усвојитељи морају да прођу неколико фаза, током којих се упознају са изабраним дететом и прођу период прилагођавајања, који може да траје до шест месеци. Насупрот томе, стране агенције добијају на усвајање децу с којом никад нису успоставиле никакав контакт, ни агенције, ни породице које усвајају. Довољно је да плате таксу од десетак хиљада евра и могу да воде дете. На листу за ту врсту усвајања стављају се деца која су годину дана била у понуди домаћим усвојитељима, али нико није хтео да их узме. Кад дете напусти Србију, Министарство за бригу о породици контролу своди само на повремене извештаје и дописе.

Не само кроз законе и прописе, напредњачка власт и личним примерима показује какав однос има према породици и деци. Супротно Уставу и законима, који забрањују хомосексуалним паровима усвајање деце, премијерка Ана Брнабић јавно се представља као родитељ детета чија мајка је њена партнерка Милица Ђурђић. На такво кршење закона не реагују ни тужилаштво и државне институције, па ни грађанска удружења која се баве заштитом деце. Још срамнији однос презентује Александар Вучић, који је јавно оптуживао породиље да „рађају децу само да би добиле дечји додатак, хоће да им држава плаћа, а неће да раде иако могу коњу реп да ишчупају“. Као решење проблема беле куге Вучић је понудио мигранте.

– Српски народ је ксенофобичан, не жели да пружи гостопримство избеглицама из Африке и са Блиског истока, а они могу да помогну у развоју привреде и, што је још важније, у спасу од демографске катастрофе – рекао је Вучић, али није прецизирао да ли за размножавање са Африкацима и Арапима нуди само туђе жене и ћерке, или и своју Тамару и Милицу.

За четири века турске окупације, Србија је платила неупоредиво мањи данак у крви, него у десет година владавине Вучића. Из Србије је, од напредњачке власти, побегло више од 700.000 младих и репродуктивно способних људи, а тим путем намерава да крену и омладинци који сада завршавају школовање. Деца су данас осуђена на одрастање у сиромаштву и диктатури. На то су их осудили њихови родитељи, који немају храбрости или не желе да се супротставе злу које шире Вучић и његови политички и пословни ортаци из власти.

Уместо што испраћају децу у иностранство, родитељи би требало да испрате напредњаке с власти, па на робију. Док се то не деси, Србија ће Вучићу плаћати данак у крви своје деце.

антрфиле

Све мање ђака

Прошлог септембра уписано је десет одсто мање првака него за школску 2012/13. годину. У истом периоду смањен је и број основних школа. Пре десет година их је било 3.455, а данас 3.200. С друге стране, повећао се број средњих школа, али приватних. Пре десет година било их 36, а сада их има 64. Број ученика у приватним средњим школама се утростручио, па се сада креће око 6.400, али истовремено је, у истом период, 41.000 ученика мање у државним средњим школама.

Резултати истраживања међу средњошколцима показују да половина њих намерава да оде у иностранство по завршетку образовања.

Маме без беба

Жене у Србији из разних разлога остају без деце. Од 60.970 деце, прошле године је 325 мртворођено, а 77 је умрло пре него што је изашло из породилишта. Најчешћи узроци тих трагичних случајева су превремени порођај, медицински индуковани побачај, обољења и инфекције.

Маме остају без деце и у сумњивим околностима, кад су бебе проглашене мртвим, али без умрлица и друге обавезне пратеће документације. Иако Србија има Закон о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији, ништа није урађено да се реше случајеви несталих беба.

Европски суд за људска права у Стразбуру је 2013. године донео пресуду у случају Зорице Јовановић, по којој Србија мора да јој исплати надокнаду од 10.000 евра уколико не може да утврди статус детета за које она сумња да јој је украдено. На основу те пресуде, Србија је донела посебан закон, како би направила правни оквир за решавање таквих случајева.

Међутим, Републичко јавно тужилаштво до данас се није одредило према томе да ли постоји правни основ за кривично гоњење у тим случајевима, односно да ли је наступила апсолутна застарелост за та дела, или се крађа беба може третирати као несвршена, па се могу гонити.

Пред судом у Стразбуру налазило се стотинак тужби родитеља из Србије, који сумњају да су њихове бебе украдене у породилиштима и продате имућним паровима у Европи након што су без медицинских доказа проглашене умрлим.