Прочитај ми чланак

Вучић ставио Србију под тапију као залог Блек Року, ми више нисмо држава

0

Србија је одлуком њеног неформалног одбора за сахрану из САД, добила исти статус који је имала након Берлинског конгреса 1878. године: имаће опет условну независност. То у пракси значи оно чиме се сулуди диктатор А. Вучић увелико хвали: „Нисмо ми ни руски ни амерички, него своји!". А, у реалности, овај простор је данас и руски и амерички, и кинески и арапски, и лоповски и дипломатски. Све је онако како је одређено пројектом „привременог решења", усаглашеног на високом, обавештајном нивоу руско-америчких „паралелних" служби. Али, како ће то у даљој будућности изгледати, зависи од многих фактора. Међутим, долази и време кад ће јавност сазнати ко су стварни власници Србије: они што су откупили њене дугове или они који ће их стварно одужити?

Сада већ давне 2014. године, 21. јула једног обичног петка пред викенд, у сред лета, влада САД издала је дуже саопштење у коме је на врло истакнутом месту речено и ово: „Према плану администрације САД, Србија у Европску унију улази 2024. године“!

У јулу ове 2024. године, биће тачно десет година од овог спектакуларног саопштења, иза кога је стала читава администрација САД, сви њени најважнији представници и, наравно, „дубока и најдубља држава“.

Два озбиљна извора овог магазина, данас добро позиционирана у саветничким службама Европске уније, имали су прилике да у то време виде документ који говори о стратешкој оријентацији евроатлантске политике према такозваном Западном Балкану, где се јасно оперише 2024. годином као годином уласка Србије у ЕУ. И да су, у вези са тим, рачунали на Александра Вучића и његову „заклетву“ дату 2012/2013 пред „службама“ Велике Британије и САД. А, услов за тај „улазак“ био је потпуно признање Косова као независне државе.

Нешто слично, десило се и много раније, још 2006. године кад су САД тражиле да се „све демократске снаге“ уједине око те идеје.

Постоје две стране ове „медаље“: са једне стране, Запад (већином) годинама већ гледа на Србију као на проблем а не као могуће решење „балканског питања“. Са друге стране, окорела антиевропска бирократија у Србији, пребогата нова класа, политичка мафија и криминално „предузетништво“, не желе правну државу, грађанско друштво, људска права, средњу класу, школовану елиту и све оно што би пореметило разбојничку „хармонију“ састављену од лажних институција и лажне елите и лажне демократије.

Србија је данас заробљеник мафијашког режима Александра Вучића, али његови „услужни“ медији описују ово легло невиђене пљачке, корупције и прања новца, као рајски врт, идеалан за живот, где свако може постати милионер, само да уђе у Српску напредну странку, клања се тиранину, љуби му слику, иде на његове митинге и пажљиво прати сва његова „обраћања“.

Председник Европске федерације новинара Mogens Blicher Bjerregard у интервјуу за Радио Слободну Европу, још 2017. године, упознао је европску и светску јавност са тим да је Србија земља са „најгорим кршењем слободе медија на Балкану“. Данас, шест година касније, стање је још горе него што је тада било.

Црна слика Србије још је црња од кад се у њу уселила глобалистичка компанија за управљање инвестиционим фондовима „Black Rock“, а посебно кад је почетком априла 2019. године купио еФронт, софтверску компанију са 500 запослених из Београда, за више од милијарду долара (прецизније у питању је била 1,3 милијарда долара).

Колико је то важан моменат био, говори и чињеница да је том приликом председник управног одбора „Black Rock“, Лери Финк: „Као глобална компанија за управљање инвестиционим фондовима, ми смо све више фокусирани на разумевање специфичних потреба у свакој заједници којој пружамо услуге. еФронт нам омогућава тренутно проширење нашег присуства и технолошких капацитета у Француској, Европи и широм планете“.

„BlackRock“ је ту компанију интегрисао са својом платформом Аlladin, и већ 4 године канцеларија у Београду активно ради на њој.

Зашто је Београд изабран за седиште овог гигантског пројекта, то знају англо амерички обавештајни стратези, јер је у питању њихова идеја и део је њиховог дугорочног плана за оно што зову Западни Балкан.

Убрзо, чуло се да је „BlackRock“ преузео комплетан спољни дуг Србије, а у неубедљив покушај Ане Брнабић да то демантује причама о државним обвезницама, нико није поверовао.

16. јул 2023. године, директор маркетинга крипто мењачнице ЕЦД Марко Живковић изјавио је поводом подношења захтева инвестиционе компаније „BlackRock“ за оснивање трејдинг фонда (ЕТФ) за трговину критпо валутама да то може да буде велика ствар за свет крипто валута, јер ће се тиме повећати њихова ликвидност и доступност.

Међутим, убрзо је реаговао суд у Њујорку који је пресудио да крипто валута не представља хартију од вредности!

Али, то није нимало спречило ову гигантску, опасну, највећу светску финансијску јаму без дна! Напротив, Београд као локација а посебно идеалан диктаторски Вучићев режим, без закона и без судова, процењени су као идеални за финансијско мешетарење, какво свет још није видео!

Недавно је и Амин Насер, извршни директор највеће светске нафтне компаније Сауди Арамцо ушао у управни одбор овог фонда. А, подсећања ради, треба рећи да „BlackRock“ је крајем 2022. држао под контролом близу 9 (девет) трилиона долара! Дакле, скоро половину БДП Кине или трећина БДП САД, две највеће економије света!

Мало људи данас схвата да је Александар Вучић практично ставио Србију „под тапију“, као залог Black Rock.у, који је практично у овом тренутку већински власник ове државе, јер је од свих највећих светских поверилаца откупио већину дугова Републике Србије.

Криминална активност пре свега Александра Вучића и Синише Малог, који су и нова задужење расположени да ставе у руке ове опаке финансијске корпорације, иде и даље, па су планови да се одређена новчана маса из Народне банке Србије поново нађе на „крипто тржишту“.

Уколико се то опет деси (а једном се већ десило!), биће то још једна прилика да финансијски мешетари из САД „покривају“ штету. Тачно онако како је радио први антички (грчки) законодавац Дракон, кад је стављао велике камене плоче на обрадиву земљу ономе који би „упао“ у дугове и није имао да плати порез. Коначан банкрот значио је да му је имање „окамењено“ и да нема од чега да живи. То је оно што ће Вучић оставити Србији.

Четири милијарде долара је званична процена америчких инвестиција у Србији, које су потврдиле и надлежне службе САД. Ту су урачунати и приливи из америчких компанија које раде у западној Европи.

Међутим, занимљива је тврдња шефа економског одељења у Амбасади САД у Београду, Берона Лобстајна, који је изнео податак да је Америка „у претходних 20 година коренито променила свој однос према Србији“. На какав начин? Побољшањем „инвестиционе климе“? Откупом дугова поробљене Србије и стављањем државе и нације у трајно колонијално ропство?

Је ли то разлог зашто је Европска унија оволико дуго препустила грађане Србије немилосрдном, бандитском режиму Александра Вучића? Док Америка обави посао потпуне „ликвидације“ Србије?

И кога је, уосталом, било где на свету занимало што Вучићеве разуларене, подивљале, примитивне, дрске и свега гладне хорде газе све пред собом и уништавају једну од најстаријих европских култура?

Онај првобитни „план америчке администрације“ (из 2014) о уласку Србије у Европску унију 2024. године, доживео је унутар кругова Стејт Департмента (У.С. Департмент оф Стате), једну корениту „прекомпозицију“. Наиме, Србије ја тамо виђена као условно-независна држава-протекторат, која неће бити „ни руска ни америчка“.

Ова „нагодба“ обављена паралелним руско-америчким обавештајним каналима, десила се не тако давно (и не тако далеко), а Вучићу је дато у задатак да то истиче као „лични став“ (што би требало да чине и они који ће ускоро преузети власт од њега).

Јасније речено, Србија ће овако презадужена, парализована и нефункционална бити (и већ је!) подељена на такозване „инвестиционе зоне“. Да се зна шта је кинеско, шта руско, а шта америчко. Тиме би евентуални геостратешки конфликт на Балкану био за неко време или дугорочно „зауздан“. То би одговарало и Истоку и Западу у тренутку кад сви имају „важнија посла“.

Ово ни у ком случају није теорија, него завера. А, њу је осмислио још одавно, британски Форин офис (Foreigne office) у време владе Тонија Блера, након завршетка НАТО бомбардовања Србије и уласка међународних окупационих трупа на Косово и Метохију.

У том правцу треба посматрати и наступајуће догађаје, спремање „куће“ за светски спектакл по именом Еxпо 2027. године у Београду. И то је препуштено Вучићевој мафији. Његово лудило је последњих месеци тим поводом ушло у „терминалну фазу“, па је ангажовао и своју дворску будалу, Ану Брнабић, да шири пропаганду о „амбициозном плану за аутономну вожњу“, те да је пре месец дана издата прва дозвола у Србији за возило без возача. Не зна се ко је власник дозволе, али, кад крене Еxпо 2027, Брнабић тврди да ће то бити „човек који седи на месту возача али не управља командама аутомобила“. И не само то, него да ће се сви учесници Еxпо 2027 возити „аутономним возилом“.

Иста ова разбојничка дружина, већ дуго „воза“ Србију и њене грађане, и то раде врло аутономно, нико им се не меша у посао. Добијају редовну потпору од Европске уније од 250 милиона евра годишње, путују широм света, живе као барони. А, има ту и других који „помажу“ доливањем бензина на ватру…

Наиме, у последње две године Уједињени Арапски Емирати уложили су милијарде долара у Србију. Не треба заборавити: Емирати су прва арапска земља која је признала Косово као независну државу. Колико милијарди и у шта је уложено из Емирата у Србију, то зна само Александар Вучић. По свему судећи, у питању су огромне количине наоружања и опреме из српских војних фабрика, на основу личних споразума српског диктатора и феудалне фамилије из Емирата који су Вучићу дали и пар милијарди долара кредита.

То раде као из истих разлога као и влада САД. Напредњачки режим не може да врати ни те дугове. Арапима то савршено одговара. Већ одавно су заузели добар део важних локација у Србији, делове војвођанских ораница, Фрушке Горе, Власинског језера, планине Таре, а пре свега савског приобаља у Београду. И то трајно.

А, све је почело уговором вредним преко 200 милиона долара потписаним између српске компаније Yugoimport SDPR и Emirates Advanced Research and Technology Holdinga (ЕАРТХ) на Међународној изложби одбране у Абу Дабију.

Извор у Србији рекао је за МЕЕ да се инвестиција односи на српски ракетни систем АЛАС (Advanced Light Attack System), који је „вишенаменско противоклопно оружје ефективног домета до 60 км“. УАЕ су већ тада биле заинтересоване за те ракете јер би „биле у стању да униште све постојеће моделе тенкова у свијету“.

УАЕ су иначе четврти највећи увозник оружја на свету, према подацима Међународног института за истраживање мира у Стоцкхолму, а потрошили су више од 19 милијарди долара на војну опрему само у једној години.

Са националном популацијом мањом од милион становника, УАЕ, има највише оружја по глави становника и сматра се најнаоружанијом земљом на планети.

„Одбрамбеним пословима УАЕ и Србије успостављени су почетни облици сарадње на нивоу војних безбедносних агенција, војне полиције и специјалних јединица, као и у области информационо-комуникационих технологија и сајбер одбране“, потврдила је једна анонимна личност која се појављује на свим Вучићевом преговорима са представницима УАЕ.

Емирати су такође правили бројне друге „могуће“ али и стварне инвестиције у неколико индустрија. Један од најистакнутијих послова био је Etihad ervejz из Абу Дабија који је у августу 2013. године купио 49 одсто удела у губитку ЈАТ Airways-а у Србији. Из те инвестиције настала је нова компанија, Air Serbia, са наведеним циљем стварања источноевропског транспортног под-чворишта. Од тога је Србија имала само штету.

Азијска велесила Кина, такође је одавно заузела своје место у Србији, уз несебично подршку Александра Вучића. Познати су његови говори у којима велича „брата Сија“ и говори о „челичном пријатељству“ Кине и Србије. Није то било давно кад је његов „вероучитељ“ Слободан Милошевић правио некакве „бартер аранжмане“ са Кином, плаћајући нафту тракторима ИМТ. Данас је сасвим друга прича, технологије су модерне а ни Кина није више наивна да ради „трампу“, робу за робу, али режимски мешетари раде и данас као онда.

Тако каже и пројекат извештавања о организованом криминалу и корупцији (ОЦЦРП) који је открио да је 25. октобра кинески технолошки гигант Хуаwеи потписао уговоре за велика плаћања двојици људи повезаних са компанијом Телеком Србија, користећи офшор компаније осумњичене за велику корупцију.

Један од ових људи, бивши извршни директор Телекома Србија Игор Јецл, добио је више од 1,4 милиона долара на име уговора, дивиденди, зајмова и хонорара за консалтинг, као и стан од офшор компаније који је Хуаwеи платио за консултантске услуге.

Исплате су вршене током периода када је Huawei пословао у Србији. У 2016. години склопио је посао од 150 милиона евра за унапређење телекомуникационе инфраструктуре у Србији.

Друга особа из Србије која се помиње у предмету је адвокат Милорад Игњачевић. Документи дају само јасну слику о томе како су Јецл и Игначевићеве компаније пословале. Њихове компаније су имале шест уговора са Хуаwеи-ом, који је издавао фактуре за прикупљање близу милион евра.

Телеком Србија, где је Јецл био на челу одељења од 2005. до 2008. године, почео је да купује опрему од Huawei још 2006. Десет година касније, две компаније су потписале уговор вредан 150 милиона евра за реконструкцију комуникационе мреже у Србији под условима који нису познати. Али, оно главно, због чега је Вучићев режим отворио врата Хуаwеи технологији, то је супермодерна опрема за видео-аудио надзор. Београд и сви већи градови у Србији дословно су преплављени камерама Хуаwеи која врше препознавања лица и које могу свачији разговор на улици да „скину“. Колико је та опрема коштала, Србија ни до данас не зна.

Али, Вучићева воајерска и доушничка психологија рађала се много раније, у окриљу режима Слободана Милошевића. А, каква је то „школа“ била, говори и случај из фебруара 2001. кад је јавни тужилац подигао оптужницу против неколико Милошевићевих главних шпијуна због незаконитог дуплирања ЦД-ова са досијеима опозиционих лидера.

Ту је отворено питање досијеа грађана, које до данашњих дана није сасвим решено. За разлику од немачког Закона о досијеима источнонемачког Штазија из 1991. године, у Србији је грађанима дозвољено само то да на брзину погледају своје досије. Нису могли да их фотокопирају или на други начин да репродукују садржај чак ни оловком и папиром, нити су могли да обавесте друге о било каквим информацијама које се налазе у њиховим досјеима. Откривање садржаја докумената би технички представљало злочин.

Оно што је било предвиђено као пропис за отварање досијеа тајне полиције практично је послужило као инструмент за њихово затварање, вероватно заувек.

Од маја 2001. до јуна 2003. године, када је Уставни суд Србије оценио мајску уредбу неуставном, око 8.000 људи је питало Безбедносно информативну агенцију да ли има досијее о њима. Бивши Милошевићеви агенти успели су наводно да пронађу само досијее о 420 људи.

Већина досијеа је такође била у великој мери редигована и они су се готово искључиво односили на период пре Милошевићеве владавине.

Поређења ради, у истом периоду, више од милион бивших источних Немаца пријавило се да види да ли постоје њихови досијеи. Од тог броја, 420.000 је прочитало своје досијее и око 360.000 је сазнало – било са олакшањем или разочарањем – да ниједан о њима не може бити пронађен. Становништво некадашње Немачке Демократске Републике у то време било је више него двоструко веће од српског становништва, што је несразмерно мањи број захтева у Србији учинило још упечатљивијим.

Чињенице говоре да је Немачка пронашла 1.000 пута више досијеа о свом народу него власти у Србији. У Србији било је само 5% људи који су тражили своје досијее да их види (некима су „пријатељи“ дискретно сугерисали да не треба ни да их виде, јер „не препоручују“ ту авантуру).

У Немачкој је та бројка била близу 37 одсто.

Недостатак интересовање за тај процес у Србији је, кажу, разумљив, јер су исти људи који су их шпијунирали сада одлучивали да ли да објаве своје досијее. Онима који су заиста успели да приступе њиховим досијеима било је забрањено да деле било коју информацију која се налази у њима.

Иако су неки покушали да се заложе за регулисано отварање тајних досијеа безбедносних служби на истим линијама као и Немачка или друге бивше комунистичке земље, Србија тек треба да усвоји нови системски закон који регулише приступ досијеима из доба пре 2000. године.

Али, ни то се неће догодити.

Србија и њени кофери са „дуплим дном“, наводно путују у Европу. И овај данашњи криминални режим и његови спољни и унутрашњи помагачи, верују, надају се, да ће до тада много шта изгубити смисао. Чак и сама ЕУ. У таквим околностима, озбиљан народ би се побринуо да ослободи себе ланаца диктатуре, одмах, без одлагања. Судбину, ипак, сви кроје сами, на овај или онај начин. Јер, више од 70 милијарди спољног и унутрашњег дуга којим данас управља највећа светска финансијска корпорација, уз логистику највећих обавештајних служби САД, не нуде никакву наду да ће се ствари у Србији „саме од себе“ променити, или да ће нека „демократска“ Европа да помогне у томе.

А 1.

Поука о проблему: глас „Другохрвата“

Један дубоко разочарани грађанин Хрватске (С.И.), направио је саркастичан осврт на све оно на шта је његова влада „поносна“. Исто ово може да се „преуреди“ и примени на све оно на шта је Вучић „поносан“.

„Поносан сам што Хрвати имају најмање плаће, најмање мировине и незапослене без примања.

Поносан сам што странци масно зарађују на јефтиној радној снази у Хрватској.

„Поносан сам што хрватски подузетници ништа не инвестирају у господарство, образовање, запошљавање и сигурност живота Хрвата у Хрватској.

Поносан сам што страни подузетници пљачкају Хрвате, па самим тим и што хрватски подузетници пљачкају Хрвате.

Поносан сам што Хрвати немају сигуран живот у Хрватској па је побјегло 1.000.000 Хрвата из Хрватске и омогућило странцима да управљају Хрватском.

Поносан сам на стране инвеститоре што су потјерали 1.000.000 Хрвата из Хрватске јер имају плаће 600 еура.

Поносан сам на хрватске подузетнике који не плаћају порезе, а купују куће, станове, апартмане, виле, хотеле, аутомобиле и злато, а не инвестирају добит у господарство, образовање, раднике, умировљенике и незапослене.

Поносан сам што држави не треба новац од пореза јер не зна у што би инвестирала у Хрватској. Итд. 1.000.000 Хрвата је побјегло из Хрватске 1.000.000 Хрвата нема ријешено стамбено питање 600.000 некретнина је празно и не плаћа се порез на некретнине од 50 еура/м2 да би се спријечило бјежање Хрвата из Хрватске“.