Прочитај ми чланакКрајем марта је у Београду одржан састанак на којем су били поједини лидери тзв. парламентарне опозиције, људи из медија, као и неколико представника невладиног сектора. Тема је била актуелно стање у Србији и перспективе за смену режима Александра Вучића. На изненађење већине присутних, један од лидера тзв. парламентарне опозиције (да не буде забуне, одредницу тзв. стављам због тога што ти људи јесу у парламенту, али нису опозиција) је узео реч и испричао како не постоји никаква шанса да се Вучић обори, да има огромну подршку странаца и да према истраживањима јавног мњења готово да није претрпео никакву штету на личном рејтингу, наводи колумниста др Инг. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета покрета
Многи су били и затечени и збуњени, поготово јер се састанак одвијао у данима када је народ широм Србије јурио напредњаке по улицама и гађао их јајима, и када буквално без кордона полиције нигде није могао да се одржи било какав скуп владајуће партије.
Међутим, тај лидер те тзв. парламентарне опозиције очито је знао оно што је неколико дана након тог састанка постало очигледно. Наиме, Вучић је уз помоћ БИА и страних консултаната направио читаву шему озбиљног напада на студенте, који се изводи тако што се преко медија и друштвених мрежа шири кампања дефетизма. „Ништа није урађено!“, „Било је милион људи и није преузета власт“, „Нећемо више да шетамо!“, „Шта смо постигли?!“, „Деца ће изгубити годину узалуд.“, „Вучић је јачи него икад. Сви га подржавају.“, „Шта је наредни корак?!“, „Студенти морају да се договоре са опозицијом или све пропада.“
Ово су само неке од варијација на тему како ширити дефетизам и на тај начин фокус унутрашњег притиска са Вучића пребацивати на студенте, терајући их да повуку неки погрешан потез.
При томе, убедљиво најгори потез који би могли да повуку био би тај да пристану на договор са тзв. парламентарном опозицијом, јер би то протесте прво свело на оно што смо имали у „1 од 5 милиона“, да би у наредном кораку добили оно што смо видели у „Србија против насиља“, а крај би био на новим договореним изборима на којима би Вучић, уместо садашњих 23%, дао опозицији 32% уз услов да након тога све замре и политика се врати у строго контролисане услове који владају у Народној скупштини. Иначе, и добар део оних странаца који у Србији имају велики финансијски интерес, управо се залаже за ову опцију јер би тиме народски речено добили и јаре и паре.
Оно што је важно истаћи је то да нажалост ова кампања дезинформација има свој ефекат, јер не треба сметнути са ума чињеницу да је у Србији дуго владала малодушност и недостатак вере у могућност да овде икад буде добро. Управо је та малодушност била једно од погонских горива Вучићеве власти, тако да није чудно што и сада покушава да игра на ту карту.
Отуда је важно да сви заједно одбијемо овај његов напад. А управо до нас зависи, јер непристајање да се шире дефетистички ставови и наставак позитивне и победничке приче је оно што нам треба. То је начин да се поново пуни фокус притиска врати на власт, а не да буде окренут ка студентима. Ваља се подсетити на ону историјску лекцију у којој војници свог команданта обавештавају како су опкољени, а он им одговара да је то одлична вест јер сада могу да нападају у свим правцима.
То је пример како се победничко гледање мора пропагирати у условима када се нека битка ломи. Отуда се у рату ширење дефетизма сматра издајом и често се најстроже кажњава. У том правцу се треба запитати како то да баш нико из власти није било где јавно рекао како су они у лошој позицији? Како нема гласова са оне друге стране који питају Вучића шта даље, шта је наредни потез? Нема зато што они знају да дефетизам морају да сузбију, а да га користе као оружје против нас.
И ту се сада враћамо на почетак. Поменути састанак је доказ да постоји доста оних који у договору са неким центром утицаја (домаћим или страним) више или мање перфидно раде на рушењу процеса који је кренуо и који у себи носи пуно тога што је за све непознаница.
Много мање би било дефетиста када би они лично били сигурни да ће их бити на значајним позицијама на крају свега овога. А пошто нису сигурни, онда им је исплативије да буду слабашна опозиција у оквиру Вучићевог система, него да на крају не буду ништа.
Зато не треба наседати, већ наставити овај маратон са свешћу да не постоји могућност убрзавања друштвених процеса који се већ одигравају динамиком која би у нормалним околностима била макар десет пута спорија. Важни дани су пред нама, дани победе, и отуда треба бити спреман на то. Дуго нисмо били победници, али време је да се и на то навикавамо.
