Poput Slobodana Miloševića, i Aleksandar Vučić vlada lažima i nasiljem. Obojica su zarad opstanka na vlasti rasprodavali srpske državne i nacionalne interese, pljačkali javne resurse i privatnu imovinu. Ipak, za razliku od Miloševića, koji je zaveo diktaturu kao politički sistem, Vučić se, u skladu sa vlastitim psihičkim poremećajima, uživeo u ulogu tiranina. Na kraju balade, posle pada s vlasti, Milošević je pet godina izdržao u ševeningenskog ćeliji pre nego što je ispustio dušu. Vučić neće podneti toliko, šlogiraće se čim čuje zveckanje lisica na rukama. No, tek ćemo videti koliko će, pre toga, njegovih političkih protivnika, nepodobnih novinara i normalnih građana stradati u borbi za oslobođenje Srbije od naprednjačke tiranije.

Афористичар Нинус Несторовић недавно је упоредио трагику српске политичке сцене са пандемијом корона вируса: „Таман стекнеш отпорност на једног диктатора и мислиш да је готово, а појави се нови сој“.

Тај усуд, који Србију прати још од обнављања државности, пре два века, нарочито је истакнут у ликовима двојице последњих апсолутистичких владара, Слободана Милошевића и Александра Вучића. Иако су обојица нанели трајну и ненадокнадиву штету Србији и Србима, сваки на свој начин и са својим мотивима, и међу њима постоји суштинска разлика.

Милошевић је припадао соју класичних диктатора, а Вучићева верзија владавине је мутирала у тиранију. Као што наглашава проф. др Мила Алечковић – диктатура је политичка, а тиранија патолошка категорија. Милошевић и Вучић су својим одлукама и поступцима доказали тачност те дефиниције.

Милошевић и Вучић су своје системе владавине изградили на два основа супстрата, на лажима и насиљу. Лажно су се представљали као промотери демократије, заштитници државних и националних интереса и борци против криминала и корупције. Иза тих парола остајали су лешеви њихових политичких противника, неподобних новинара и осталих критичара. Широм бивше Југославије и Србије налазе се стратишта жртава њихових ратних авантура. Распродајом државних ресурса и туђе крви згрнули су огромне количине новца.

Све што је радио Милошевић, ради и Вучић. Разлика је само у стилу реализације превара, али последице су исте. Поступајући по истом сценарију, обојица су се у почетку представљали као спасиоци васколиког српства, да би, под притиском господара са Запада, зарад опстанка на власти, без моралних дилема пристајали на улогу издајника државних и националних интереса.

Милошевић је грађанима Србије обећавао „шведски стандард„. Србе с Косова и Метохије је охрабривао паролом „нико не сме да вас бије“, а оне преко Дрине и Дунава је обмањивао пројектом „сви Срби у једној држави„. Вучић је пласирао исти садржај порука, само га је прилагодио новим околностима.

Гласачима у централној Србији обећао је „златно доба“, Србима с Косова се заклињао да не брину, „неће бити нове Олује“, а прекодринске Србе, па и оне у Црној Гори, замајавао је бесмисленом синтагмом о „српском свету“.

Милошевић је у ратне авантуре ушао без иједног савезника. Неспособан да схвати геополитичке процесе, који су падом Берлинског зида потпуно променили односе у свету, направио је серију погрешних избора. Одбио је америчку понуду за сарадњу. Под изговором да брани суверенитет и интегритет Србије, тврдио је да неће дозволити да „дође НАТО чизма“. Кад им је пропао план да од Србије, као највеће републике, и Срба, као најбројнијег народа у распадајућој СФРЈ, направе савезника, Американци су подржали прво Словенију, потом Хрватску, Босну и, на крају, косовске Албанце.

После „томахавк“ ракета, НАТО чизме слободно шетају Косовом и остатком Србије. Са истим талентом за грешке, као што је, после њихове победе у Хладном рату, одбио Американце, Милошевић је у Русији подржао поражену тврду комунистичку фракцију, која је у једном тренутку и оружјем покушала да свргне с власти Бориса Јељцина. На тај начин, успео је да и Русију одгурне од Србије. Јељцинова Русија је у Уједињеним нацијама гласала за увођење санкција Србији. Такође, Милошевић је одбио и позив на сарадњу са Европском економском заједницом. Условљен комунистичком идеологијом у којој је форматиран, поручивао је да ће „Србија ући у Европу, али не на капиталистички, него на свој социјалистички начин“.

Ако су Милошевићеве грешке изазване црвеним слепилом, Вучићеве представљају израз његовог карактера и ограничених когнитивних капацитета. Као млади радикал, Вучић је хушкао Србе на рат против Хрвата, муслимана, Албанаца и, наравно, Американаца и Немаца. Тврдио је да Американци, иако су највећа војна сила у историји света, не могу да победе Србију: „Они имају моћно оружје, али компјутери у њиховим авионима угасиће се кад буду летели изнад Милешеве и Белог анђела“. Са мање патетике, а више борбености, призивао је Немце: „Једва чекам да нас Немци опет нападну. Први ћу пуцати на њихове авионе. Ако успем да оборим макар један, могу мирно да погинем.“

Ипак, док су амерички и немачки авиони бацали бомбе на српске војнике, полицајце и цивиле, Вучић је пуцао само вербално, на конференцијама за медије, које је организовао током усељавања у стан од једног и по ара, који је добио на поклон од државе. И након трансформације у напредњака, по другом доласку на власт, Вучић је наставио да доказује милошевићевску склоност ка грешкама у спољној политици.

– На америчким председничким изборима подржавам Хилари Клинтон зато што сам паметан. Клинтон и Блер, то су две најмоћније породице на свету. Потребна нам је подршка тако моћних људи – рекао је Вучић крајем октобра 2016. године, неколико дана пре него што је Хилари Клинтон изгубила од Доналда Трампа.

На следећим изборима, опет зато што је паметан, подржао је Трампа, а не победника Џоа Бајдена. Сада је, поучен искуством, значајно опрезнији. Подржава и Трампа и Камалу Харис. Трамповом зету Џереду Кушнеру поклонио је зграду Генералштаба, уништену НАТО бомбама, а кампању Харисове спонзорише новцем, који пласира преко института Тонија Блера и лобистичке агенције „Барбур-Грифит-Роџерс“. Оваква стратегија ће, можда, донети одређене користи Вучићу, али не и Србији.

Попут Милошевића, и Вучић окреће Русију против Србије. Услед скромне интелигенције, Вучић не схвата ниво промена, које су у целом свету изазване ратом у Украјини. Уосталом, то га и не занима. Баш га брига за БРИКС, којим се најављује стварање мултиполарног света, као и за место које ће припасти Србији у новој расподели моћи. Да би задовољио своје тренутне газде из Вашингтона и Брисела, Вучић потписује све западњачке декларације у којима се осуђује Русија за агресију на Украјину и тражи хапшење, затварање и суђење Владимиру Путину због ратних злочина. По његовом налогу, већ две године сваки метак и свака ракета, које се произведу у српским војним фабрикама, продају се украјинској војсци. Иако и амерички стратези признају да није могуће војно поразити Русију, Вучић се максимално ангажовао у тој узалудној мисији. Успут, своје гласаче вара махањем спојеном српском и руском заставом на фудбалским стадионима.

Диктатор Милошевић и тиранин Вучић на исти или сличан начин нанели су штету интересима деловима српског народа ван уже Србије. Милошевић, свакако, није ни главни, а камоли једини кривац за ратни распад бивше Југославије. Међутим, он је на све начине стимулисао Србе у Хрватској на побуну против Туђманове власти, која се заснивала на оживљавању тековина Независне Државе Хрватске. Милошевић је војно помогао Србе преко Дрине и Дунава, али само док се није лично нашао на удару западних центара моћи. „Јунаци који бране своја вековна огњишта и српску нејач“, напрасно су, у изјавама највиших функционера СПС-а, проглашени за „фашисте и криминалце, који држе Србију као таоца“. Милошевић је 1993, усред рата, увео блокаду на Дрини. Србима у Крајини и Босни наметнуо је санкције теже од оних које је међународна заједница увела према Србији.

– У хрватском државном врху и војном стожеру владао је дефетизам све док Американци нису добили гаранције од Милошевића да Србија неће војно бранити побуњене Србе. Тек тада смо могли да реализујемо операције Бљесак и Олују – тврди проф. др Павле Калинић, хрватски политичар и драговољац, а то је потврдио и адмирал Давор Домазет Лошо.

Република Српска Крајина је уништена, а Република Српска је, споразумом у Дејтону, добила статус ентитета у Босни и Херцеговини. Управо у Дејтону, Милошевић је презентовао вучићевски дехуманизован однос према људима о чијим судбинама је одлучивао. Момчило Крајишник, председник Скупштине Републике Српске и члан српске делегације, описао је како је Милошевић предао Дрвар муслиманско-хрватској федерацији.

– Кад сам видео да је председник Милошевић на мапи означио да Дрвар не припада Републици Српској, рекао сам му да то није нормално. У Дрвару је живело 96,98 одсто Срба. Милошевић ме питао колико их је остало тамо. Рекао сам да их је пре рата било 16.000, а пре Дејтона, пошто је Дрвар окупиран, остало је само око 3.000. „Ето, нема их много, ни за две улице. Преселићемо их у Бијељину„, одговорио је Милошевић – рекао је Крајишник.

Вучић је такав однос применио према Косову и Метохији. Није званично увео блокаду на Јарињу, али људе, манастире и све остало узео је као монету за поткусуривање са својим западним газдама. Као што су Милошевићеве паравојне и параполицијске јединице, уз помоћ локалних примитиваца, управљали Крајином и Републиком Српском, тако су Вучићеви сарадници из косовског клана Звонка Веселиновића завели тортуру над Србима у четири општине на северу Космета. Ипак, Вучић је имао тежи посао од Милошевића.

Теже је продати Дечане него Крку, Призрен него Окучане, па и Газиместан него Јасеновац. Зато се трговачки процес, у коме је Вучић трампио Косово за власт, отегао на чак 13 година. Мало по мало, Албанцима је предао све што је српско, од телекомуникационе и енергетске инфраструктуре до правосуђа и осталих институција. Као што је Милошевић, у пролеће 1995, повукао остатке ЈНА из РСК и РС, тако је Вучић 2022. наредио Србима да не учествују на изборима у својим општинама, како би власт мирно препустили Албанцима. Вучић је активно и врло горљиво спречавао Србе у Крајини да прихвате мировни план З4, који им је гарантовао „државу у држави“.

Исто тако активно, али мање горљиво подржавао је албанску саботажу Заједнице српских општина. Успут, као Милошевић за Дрварчане, Вучић је тврдио да у Косову Пољу и другим местима јужно од Ибра „нема Срба, сви су протерани“ и да „на Косову више ниједан метар није српски“. На крају, организовао је смртоносну акцију у Бањској како би Срби добили етикету терориста, а Албанци алиби за појачану тортуру на северу Космета. Милошевићеви политички сарадници из „западних српских земаља“ пресудама Хашког трибунала су осуђени за ратне злочине. Милан Мартић је добио казну од 35 година затвора, а Радован Караџић на доживотну робију. Милан Бабић се убио у шевенингенском притвору. Поучен тим примерима, Милан Радоичић, командант акције у Бањској, може да претпостави шта га чека.

Уосталом, медијске припреме за санкционисање Радоичића већ су почеле оптужбама за сарадњу са Беџетом Пацолијем и Аљбином Куртијем. Вучић је из архиве извукао информацију о томе како је Радоичић присилио двојицу посланика из Српске листе, Горанце Адема Хоџија и Фадиља Гашија, да гласају за избор Вјосе Османи за председницу Косова. То се десило пре три године, али Вучићу је сада затребало да се пласира у јавност како би „нови Обилић“ био таргетован као „нови издајник“. Представљен као криминалац и издајник, Радоичић не може да рачуна ни на чију подршку или сажаљење, ако једног дана буде објављено да је ухапшен и осуђен, убијен у обрачуну банди или ако га, као Бабића, пронађу са омчом око врата.

Од одговорности за спољнополитичке промашаје и ратне поразе, Милошевић је покушао да се извуче тргујући државним и националним интересима. Под паролом „мир нема алтернативу“, продао је Крајину и делове Републике Српске. Заузврат, после Дејтона, Запад га је наградио титулом „фактора мира и стабилности на Балкану“. Без имало инвентивности, Вучић је копирао ту Милошевићеву стратегију и под паролом „Европска унија нема алтернативу“ продао Косово и јавне ресурсе у централној Србији. Американцима је дао инфраструктурне послове по ценама петоструко већим од реалних, и то компанији „Бехтел“, чији сувласник је генерал Весли Кларк, који је командовао НАТО бомбардовањем СР Југославије. Америчком инвестиционом фонду Блекрок, који контролише команију Рио Тинто, Вучић намерава да преда Јадарску долину, за експлоатацију литијума. Французима је дао уносне послове у београдском аеродрому, изградњи метроа и спалионице у Винчи, па и 2,7 милијарди евра за 12 непотребних авиона „Рафал“.

И Немци су добили све што су хтели. Успут, Вучић је направио дугорочне финансијске и пословне комбинације са кинеским компанијама, фондовима и банкама. Од Кинеза је до сада узео око 17 милијарди евра кредита, а очекује још толико. Новац је улагао и улаже у прескупе и бесмислене пројекте. Он и његови ортаци деле провизије, а грађани ће деценијама отплаћивати дугове. За изградњу објеката у оквиру пројекта ЕXПО, Србија је већ узела кредите од 1,8 милијарди евра, са роком отплате до 2055. године. Кредит од 410 милиона евра потрошен је за подземне радове на Националном стадиону у Сурчину. Тај зајам ће грађани отплаћивати до 2061. године. Истовремено, огрнут паролом „Европска унија нема алтернативу“, Вучић бирократама из Брисела, осим конвертибилног мита, даје политичке уступке, који такође имају номиналну вредност. Корупцијом је успео да купи статус „стабилократе“, па и похвале Урсуле фон дер Лајен, председнице Европске комисије.

– Србија је једна од најнапреднијих земаља у процесу придруживања, показали сте да можете да испуните неопходна мерила, посвећени сте спровођењу реформи, посебно у области владавине права и демократије. Показали сте да дела следе ваше речи – слагала је Фон дер Лајен приликом недавне посете Вучићу.

Владавину права илуструју случајеви Вељка Беливука, Предрага Колувије, Дијане Хркаловић, Небојше Стефановића, Славише Кокезе и осталих припадника напредњачког картела. Уместо убица, произвођача наркотика, шверцера оружја и свега осталог, Вучићево правосуђе прогони политичке противнике, неподобне новинаре и друге нормалне људе, који се супротстављају тиранину. У истом стилу, Вучић је унапредио демократију и то до те мере да избори више нису ни потребни, ионако ће он монтирати резултате, које ће од покрадених грађана бранити уз помоћ криминалаца у цивилу и у полицијским униформама.

Но, Вучић се сећа да је и Милошевић експресно, чим је то затребало западним центрима моћи, уместо статуса „фактора мира и стабилности“ добио етикету „балканског касапина“, а потом и оптужницу Хашког трибунала за ратне злочине. Зато стрепи од будућности у којој ће и сам бити оптужен за криминал, корупцију и остале злочине. А, кад до тога дође, неће имати ко да га брани. У ноћи петог на шести октобар 2000, кад је свргнут с власти, Милошевић је остао сам. Партијске колеге су се завукле у мишје рупе, а тамо нису имали wифи, па су им телефони били угашени. И они који су прихватили његов позив, као што је урадио генерал Небојша Павковић, одбили су да извршавају његова очајничка наређења. Шест месеци касније, кад су полицијске и мафијашке јединице опколиле његову дедињску резиденцију, уз Милошевића су били само доброћудни Живорад Игић и јуродиви Синиша Вучинић. Мирко Марјановић, Ивица Дачић, Милорад Вучелић, оба Драгана Томића, па и Влајко Стојиљковић, сви су се дистанцирали од вожда. Из врха партијске номенклатуре, у вилу „Мир“ долазио је само председник Извршног одбора СПС-а Бранислав Ивковић, али као преговарач испред ДОС-а, који је имао задатак да наговори Милошевића на мирну предају.

Кад се осврне око себе, Вучић види чопор безначајних паразита. „Буквално треба у дупе да га љубе. Да гризу и убијају за њега. Да није њега, за Ирену Вујовић би Диор балетанке из последње колекције биле сан. За Гашића би нови шублер био недосањани сан. За сваког директорчића јавног предузећа би место портира било максимални домет. За сваки секс који су имали, њему да захвале, јер јебали не би да нису постали ‘неко’ у друштву где си без лове нико“, написала је недавно утицајна твитерашица Ксенија Остојић. У праву је. С обзиром на живот који им је Вучић омогућио, требало би и да убијају за њега. Међутим, и Вучић зна да ће га заборавити чим дође стани-пани. Ако га се неко и сети, то ће бити само зато да би на њега пребацио одговорност за све злочине које су зајдено извршавали. Свим водећим напредњацима, као некад слобистима, биће искључен wифи. У недостатку подршке неког нормалнијег, кад дође до хапшења, можда уз Вучића буде исти онај Синиша Вучинић, а неће бити изненађење ако Бранислав Ивковић опет добије улогу преговарача. Само покојног Игића нема ко да замени, у Вучићевом окружењу не постоји нико нормалан, питом и доброћудан.

Милошевић је у шевенингенској ћелији провео пет година. То је пет година дуже него што може да истрпи Вучић. Тај јунак, чим чује шкљоцање лисица на рукама, само ће се стропоштати на под, уз уздах и мрмљање: „Зар је већ крај? Шта ће бити с оноликим парама, које сам опљачкао?“

Не зна се ни шта је тачно било с парама које је опљачкао Милошевић. Мањи део је завршио код његовог сина Марка, већи код тајкуна из тадашње дворске свите, а највећи код петооктобарских револуционара, који су почистили рачуне откривене у кипарским и осталим банкама. Марко Милошевић у Москви држи шест луксузних ресторана, међу којима се истиче „Сиxтy“ на 61. спрату Федералног торња. Син Слободана Милошевића често долази у Београд, али инкогнито.

За разлику од њега, Слобин унук, Марко Милошевић Јуниор, недавно се ангажовао у политици и добио посланички мандат. Мира Марковић је умрла у Москви, где је и сахрањена. Марија Милошевић се давно преселила на Цетиње и не долази у Београд, нити посећује очев гроб под липом у дворишту породичне куће у Пожаревцу.

Без обзира на расуло породице, која је деведесетих година прошлог века завила Србију у црно, ипак треба признати да су њени чланови, чак и у време док су суверено владали, имали више људскости, него Вучићи откад постоје. О томе, а нарочито о моралу и карактеру Слободана Милошевића, остали су записи у пресретнутим телефонским разговорима.

У једном од тих транскрипата, цитиран је разговор између Слобе и Марије од 30. децембра 1995. Марија се пожалила оцу да неки босански бизнисмен Теша Марковић, власник фирме ДМБ Дајмонд, одбија да плати рекламу, коју је она пуштала на свом радију Кошава: „То је неки лопов, који има толико пара! Он каже да има СПС, има суд, он има полицију, има тог Батала, нашег начелника округа у Панчеву, можемо да му пушимо курац, он ће да дође… Није нам платио рекламу коју је дао, па нам сад прети…“

– Па шта ако вам није платио!? Други пут немојте давати рекламе некоме ко вам прво не плати. Па добро, поднеси пријаву кривичном суду, тужите га, брате, па да видимо шта је. Све напишите, лепо и културно. Шта сад хистеришеш око тога? Неће да вам плати рачун? Врло важно. Тужите га суду и све ОК – одговорио јој је Милошевић.

Једног дана, кад буду објављени транскрипти прислушкиваних разговора између Александра Вучића и сина Данила сигурно у њима неће бити ни трага смирености и здравог разума као у Милошевићевим саветима ћерки. Напротив, Вучић је Данила, мирно и лепо васпитано дете, дао на чување групи Веље Невоље и Аце Рошавог, и тако га обележио за цео живот. Као и сви остали Вучићи, тако ни Данило никад више неће моћи да сам, без гомиле телохранитеља, изађе на улицу.

Разлике између диктатора и тиранина истакнуте су и Вучићевом патолошком потребом за изигравањем жртве. Услед недијагностификованих менталних поремећаја, Вучић је измисло безброј атентата на вољеног себе. Нема ко није хтео да га убије: Албанци, Хрвати, британски специјалци из САС-а, водитељ ЦНН-а Лери Кинг, мајке из Сребренице и стотине обичних грађана, који су га гађали псовкама и клетвама на Фејсбуку и Твитеру. С друге стране, само једном је монтирана афера за коју су представници црно-црвеног режима тврдили да је имала за циљ убиство Слободана Милошевић.

У време НАТО агресије, петорица припадника тзв. Групе Паук за припрему атентата на Милошевића. Медијску кампању против њих водили су Горан Матић, тадашњи савезни секретар за информисања, и његов републички колега Александар Вучић. Оптужнице за шпијунажу у интересу Француске, које су објављиване у режимским штампаним и електронским медијима, одбачене су 19 година касније, кад је Апелациони суд у Београду правоснажно ослободио Југослава Петрушића, Милорада Пелемиша, Слободана Орашанина, Бранка Влачу и Радета Петровића. Вучић је тада тврдио да они јесу шпијуни и атентатори, али да је Служба државне безбедности погрешила и оптужила их за припрему убиства Милошевића, док су они били ангажовани да ликвидирају Жељка Ражнатовића Аркана. Ни у то не треба веровати. Како год било, остало је забележено да је Вучић учествовао у монтирању оптужби за атентат на Милошевића, као што је и пре и после тог случаја креирао стотине непостојећих атентата на себе.

Милошевић је владао лажима, а лажи могу да се бране само насиљем. Кад су он и његови сарадници из врха режима видели да им се ближи крај, приступили су насиљу, и према опозиционарима, али и једни према другима. У међусобним обрачунима, унутар владајућег система, различитим поводима ликвидирани су полицијски генерал Радован Стојичић Баџа, министар одбране Павле Булатовић, председник војвођанске владе Бошко Перошевић, директор ЈАТ-а Жика Петровић… И опозиција је претрпела губитке у људству. Убијени су Славко Ћурувија и Иван Стамболић, а Вук Драшковић је преживео два атентата. Два месеца после петооктобарских промена убијен је и судија Небојша Симеуновић. Тај злочин до данас није расветљен, али претпоставља се да кривце треба тражити у милитантним деловима СПС-а, којима се замерио судија Симеуновић.

Сва убиства из тог периода, па и оног ДОС-овог, кад су се свакодневно таманили припадници сурчинског и земунског клана, страшна су сама по себи, али ниједно није имало монструозан епилог као смрт Владимира Цвијана. Све државне институције, сви политичари, и из власти и из опозиције, Цвијанове колеге из Адвокатске коморе, па чак и чланови породице, сви су принуђени да три године чувају омерту, да не помену да је човек мртав. А, Вучић је у то време, 2018, био на врхунцу моћи. С обзиром на тај случај, може само да се претпостави шта ће радити, на колико крвав начин ће се борити за опстанак на власти.

Ипак, и то му је узалуд. Насиљем, ма какво било, није успео да се спаси Милошевић, неће ни Вучић.

Izvor: magazin tabloid

Oznake: Aleksandar Vučić, greške, Predrag Popović, Slobodan Milošević