Вучић под окриљем „економске нормализације“ признао Косово и Метохију

0

„Балансирање“ Србије као флоскула за прикривање извршавања америчких налога

Алтернативни медији често су писали о такозваном „балансирању“ Србије између Русије и Запада под вођством предсједника Вучића, које наводно доноси најбоље резултате у изузетно тешкој ситуацији у којој се Србија налази од почетка овог вијека. Његова суштина је да Србија жели да задржи подједнако стратешке односе и с једнима и с другима, одбијајући да се сврстава јер би јој то или уништило привреду усљед санкција које би јој Запад наметнуо због превелике окренутости ка Русији или би се, у случају приклањања Западу, русофилно становништво томе успротивило на начин који би можда измакао контроли. Међутим, послије овог што се прошлог викенда догодило у Вашингтону, не може се више озбиљно говорити о „балансирању“ Србије у било ком смислу.

Вучић је под окриљем „економске нормализације“ чињенично признао Косово и Метохију, покрајину под окупацијом НАТО-а, потом се обавезавши да пресели амбасаду Србије у „Израелу“ у Јерусалим. Обе одлуке су у потпуности у америчком интересу, огољевши његово „балансирање“ као празну причу, што је од почетка и било. Вучић хоће да остане упамћен по тзв. „мирном политичком рјешењу“ за једнострану сецесију Косова уз подршку НАТО и по евентуалном уласку Србије у ЕУ, мислећи да ће прво непосредно довести до другог, што је, разумије се, спорно, јер нема јемства да ће издаја колијевке српске цивилизације донијети икакву опипљиву корист. То, међутим, још увијек не објашњава пребацивање амбасаде Србије у „Израелу“ у Јерусалим.

Ту димензију одлука донесених прошлог викенда неопходно је сагледати у свјетлу неискрености Вучићевог „балансирања“. Србији су, као и толико пута досад, могућности на спољнополитичком пољу ограничене, али то не значи да мора бити толико сервилна према САД да изгуби достојанство. Да Вучић заиста вјерује у балансирање, у шта толико (узалуд) настоји да увјери народ, не би пристајао да уради тако нешто само да би Трампу дао адут којим би махао као спољнополитичком побједом пред изборе. За разлику од „економске нормализације“, која може бити уносна за оне који се њом окористе, пресељењем српске амбасаде у Јерусалим не очекује се никаква опипљива добит. То је био искључиво знак вјерности Трампу, који и даље влада најмоћнијом државом Запада, и ваља га стога посматрати као добровољан чин поткопавања Вучићевог извиканог „балансирања“. Тим потезом он излази на чистину у погледу својих намјера од самог почетка – да је политичар који ради по налогу Запада, који је то неувјерљиво покушао да прикрије празном причом о „балансирању“ ради примиривања свог русофилског бирачког тијела. То не значи да су Срби против Запада на карикатуралан начин, како се то често представља, већ да су крајње осјетљиви на жртвовање сопственог суверенитета Западу послије рата који је НАТО водио против њих 1999.

Самоувјереност с којом је Вучић скинуо маску „балансирања“ и показао своје право лице de facto признајући Косово и истовремено пребацујући амбасаду Србије у „Израелу“ у Јерусалим у потпуности је посљедица једнопартијског карактера државе послије недавних избора. Он се на то може позивати као на тзв. „мандат“ за „доношење тешких одлука“ у „националном интересу“, иако се такве одлуке уопште нису ни морале доносити. Више не постоји прави разлог за настављање приче о „балансирању“, јер је у ту причу немогуће вјеровати пошто је прошлог викенда вербално пољубио Трампов прстен, нарочито у погледу одлуке о пресељењу амбасаде. Његови „менаџери јавног опажања“ – тј. сурогати у званичним и алтернативним медијима – то више вјероватно неће ни покушавати да сакрију, јер би отворено лагање да је Вучић ишта друго до политичар који потпуно служи Западу изазвало супротно дејство код народа. То, пак, не значи да је „антируски“ усмјерен, јер Србија и даље прима важне испоруке оружја и енергената од Русије, и ту се не очекују промјене, и поред његовог откривања својих геополитичких намјера. Наставак сарадње са стране Москве можда ће разочарати поједине русофиле у Србији, што само значи да они не разумију Русију.

За већину људи наклоњених Русији широм земаљске кугле било би „политички некоректно“ то отворено признати, али Русија није „антизападна“ у смислу у ком су они то замишљали. Истина је да се супротставила Западу у неколико случајева (Абхазија/Јужна Осетија, Крим, Сирија), али је с друге стране и крајње прагматична, до мјере да је горе потписани у својим претходним текстовима изнијeо аргументе да Москва заправо подржава Вучићев став о Косову, и то не само зато што је он међународно признати шеф државе ког (с правом или не) сматрају „одговорним“ за „рјешавање“ тог питања. Једноставно, Русија има сопствене геополитичке интересе по том питању опречне оном што њој наклоњено становништво од ње очекује на основу званичних ставова.

Русија схвата реалну ограниченост свог утицаја на Балкану, због чега „пасивно омогућава“ геополитичке планове Запада (водећи се надом да ће то допринијети њеном сну о побољшању односа) пружајући Вучићу смоквин лист „балансирања“, који му је неопходан да би народу продао намјеравани исход. Русија се никад није заваравала Вучићевим „балансирањем“, али се није противила јер је штитио руске пословне интересе у Србији. У ствари, Москва би га чак могла сматрати и „моделом“ европског политичара, јер, иако неспорно окренут ка Западу, прагматично одржава извјесне економске везе с Русијом, нарочито у највећим пословима повезаним с државом у области наоружања и енергената. Колико год болно звучало за српске русофиле, Русија би вјероватно хтјела да је у Европи више лидера попут Вучића, који не дозвољавају да им загрижено служење Западу омета пословне интересе с Русијом, као што је био случај с Ђукановићем у Црној Гори.

С енглеског посрбило, скратило и приредило: Стање ствари

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!