Pročitaj mi članakPod autokratijom (što bukvalno znači – samovladom) podrazumeva se sistem u kome pojedinac ili uska grupa moćnika (oligarhija) potpuno kontroliše aparat za prinudu, budžet i druge poluge državne vlasti, te suštinski, neograničena svim onim što čini vladavinu prava, upravlja zemljom.
Постмодерни или спин диктатори нашег времена, мање се ослањају на репресију а више на свепрожимајућу пропаганду и поткупљивање, те своју самовладу крију демократским кулисама. У њиховом систему постоје и избори али они су намештени, те се унапред зна њихов исход. Постоји више партија, али само је једна битна. Зато тај поредак називамо компетитивном (конкурентском) аутократијом. У њему се одвија трка за власт, али тако да само једна екипа може да победи.
За разлику од те, као и раније класичне аутократије (у којој нема ни лажног надметања за трон) – где је у оба случаја тежиште на контроли политичке сфере (што не значи да се не врши већи или мањи утицај и на друге друштвене области – тоталитаризам (што значи „целовитост“) ставља под скоро потпуну контролу све друштвено-политичке поре. Ту ништа не остаје без кључне улоге естаблишмента. То је буквално свепрожимајући поредак, са још вишим нивоом испирања мозга грађана те њихове контроле и на све друге начине, него у ауторитаризму.
У тоталитарним системима, рецимо, културом, науком и уметношћу, управља се слично као полицијом, администрацијом и војском, док држава и друштво имају једну једину, скоро па уздигнуту на ниво сакралног, идеологију и организацију која је њен носилац (владајућу партију). Подразумева се – по принципу један народ, један вођа – да је ту присутан и лидер у нескривено фараонском формату. Он је круна тоталитарне партије која је, опет, кичма целог друштва.
Да је Вучић, ако не раније онда од 2014. године, постао најопскурнији могући постмодерно-аутократски лидер, то сви добро знамо. Али треба имати у виду да већ неко време покушава да наш накарадни картел систем реформише на начин да постане још злоћуднији.
Он увелико ради на стварању тзв. компетитивног (квазидемократског) тоталитаризма у коме би он био својеврсни фирер. Тога, осим у неколико афричких држава, нигде у свету нема. Стари привид демократије – због могућности да и даље извлачи ЕУ донације те када једног дана увиди да више не може да влада побегне негде на Запад – покушава да сачува, а да аутократску системску суштину преобрази у још мрачнију тоталитарну.
Свестан је да је већина народа против њега, а да са власти не пада само због свог репресивно-пропагандног механизма, те стога што не постоје озбиљни политички фактори који би његову реалну сланост искористили да га сруше. Лидери већине парламентарних опозиционих партија већ дуго су на јавној сцени те не само да су грађанима дојадили колико и Алек, већ и још мањем броју њих уливају поверење. С друге стране то ствара простор за озбиљну, спонтану бунт против диктатора из друштвених дубина.
Омладинске организације, универзитети и факултети, неформалне локалне групе, аутентични невладин сектор (НВО које нису део НАТО система меке моћи), потенцијал друштвених мрежа за брзу мобилизацију незадовољних грађана – све то га јако брине.
Плаши се да из онога што политички делује као ништа, изненада не изникне нешто што би га одувало. Зато је кренуо у велику офанзиву да као што је покорио политичку сферу – директно (преко своје власти) или индиректно (одржавањем на површини оних које упоредо слаби или поткупљује како би и даље били икебана која стерилно попуњава простор) – то учини и генерално са друштвеном. Ради тога је, између осталог, припремио модел гушења аутономије универзитета и факултета.
Режим је предвидео да до 1. јануара 2025. године – или мало касније ако процени да је мудро да тактички попусти како би касније суштински прогурао оно што жели – покрене СПИРИ за установе високог образовања. У питању је примена „Система за припрему, извршење, рачуноводство и извештавање“ у универзитетској области, чиме се тамошње институције своде на ниво обичних корисника буџетских средстава, што је поништавање њихове аутономије.
Како би се колико-толико заштитила слобода научног мишљења и деловања од власти, европски универзитети од средњег века уживају извесну аутономију. Она између осталог подразумева да имају бар делимично сопствене изворе средстава, односно финансијски субјективитет.
У складу са тим, за сада, сваки наш факултет има свој рачун у банци (или више њих) те део новца за своје функционисање, преко разних пројеката и на друге начине, самостално зарађује. Држава даје оно што је минимум за њихов опстанак, а преко тога институције високог образовања саме се сналазе. При томе из буџета им се пребацује оно што је за њих одређено, а после тога самостално управљају тим средствима.
По новом систему министарства просвете и финансија потпуно би преузела финансијску контролу над универзитетима и факултетима. Они не би више имали своје рачуне, већ би им, ако њихови захтеви буду одобрени (на пример, и то без претеривања, да се купе сијалице за замену оних које су прегореле у слушаоницама), власт директно све плаћала. Наравно, и плате би она исплаћивала непосредно професорима, доцентима, асистентима и другим запосленима у установама високог образовања. С друге стране, њихови аутентични приходи би се сливали у буџетску касу.
Како се каже: „колико пара, толико музике“. Пошто би убудуће факултети били потпуно у финансијској милости или немилости власти, јасно је да не би више имали никакву аутономију. Каква неслагања око онога што Вучић ради са Рио Тинтом или потписивања петиција против режимске репресије, какви бакрачи? Зар то могу да раде службеници неког министарства или припадници полиције? Наравно да не.
Штавише, вероватно би и професоре, разним уценама, напредњачки јуришници терали да иду на разне њихове митинге и дочеке Александра без Косова. Ако прође оно што Вучић и Мали гурају, запослени на универзитету биће у истом статусу као чиновници који, рецимо, раде у ономе што се зове Генерални секретаријат председника републике (колоквијално Председништво или како народ све чешће каже: пећина Алек-бабе и 40 разбојника).
Вучић жели да и непокорне професоре доведе у позицију да морају да раде оно што им нареди. То је један од примера увођена постмодерног тоталитаризма у Србији. Има наравно и других. Довољно је сетити се наметања војног рока. У земљи у којој народ воли војску, многи то поздрављају, али требало би да схвате да за 75 дана није могуће створити војнике. То и није циљ режима. Он продаје националне интересе па му армија и не треба да би их бранио.
Ствар је много приземнија. Намерава да узима мушку децу родитељима на неко време ради притиска на њих. Свако ко има синове (а и они сами) биће доведен у ситуацију да размишља шта може да им се деси ако се замери властодршцима.
У земљи у којој се и Железничке станице, због опште корупције и лоповлука, смртоносно руше грађанима на главе, увек је лако наћи изговор за погибију неког момка на одслужењу војног рока или касније на војну вежбу позваног резервисте. Служење војног рока има за циљ да створи нову категорију таоца режима, преко којих би кротио њих и њихове родитеље. Ту је у питању такође тоталитарни продор у дубине друштва ради његовог темељног покоравања. А сличних ствари има још, да их не набрајам, и тек ће их бити.
Толико о Вучићевој политичкој мафији и њеним ужасним намерама. На нама свима је да хитно одговоримо на питање: да ли ћемо дозволити умишљеном самодршцу и његовим СНС фалангама да нас третирају као робље? Сада се према нама односе као да смо кметови у феудализму, а намера им је да у оду још неколико корака даље. Онда ће бити много теже да им се супротставимо и када буду још непопуларнији и слабији. Они то добро знају и зато покушавају да искористе последњу прилику да преокрену ствари. Да ли то грађани Србије схватају?
Сада када се већ сунце слободе види, Вучић жели да нас перфидно увуче у пећину тоталног мрака. Ради тога је активирао све своје преварантске капацитете. Схвата да је ситуација таква: ми или он. Зато, како сматра, нас не треба више да буде на површини земље, већ нам је наменио судбину подземних црва. Ка томе иде лукаво тако што удара на посебне групе, нпр. сада је то универзитет, док друге убеђује да ће њима бити због тога боље, јер ће држава, наводно, боље контролисати трошење средстава пореских обвезника. То су глупости!
Вучић и његови све што могу отимају од овог народа и није их брига да за њега било шта ураде. Само нас лажу и мажу на нови начин. Зато морамо да им се доследно супротставимо, по питању гушења аутономије универзитета, копања литијума, накарадног увођења војног рока и свега другог. Сви против свега што раде. Мора да постоји јединствен фронт против целовитог режимског зла које покушава да докрајчи Србију! Без тога нам нема спаса!
