Прочитај ми чланак

Вучић је прешао границу без повратка, везао се за Запад и Макрона, отписао Русију

0

До сада се земља на брдовитом Балкану у фокусу шире јавности налазила само када је било речи о Косову или, пак, о снажном утицају Русије на овај простор. Овога пута Србија је потписала низ докумената са Паризом којима истовремено најављује и започиње реализацију великог заокрета у спољној политици.

Посета једној малој земљи државника који све чешће покушава да се наметне и као заговорник извесне (благе) стратешке самосталности Европске уније, громогласно је одјекнула.

Са разлогом, земља која, ако се изузме Белорусија, важи за најпоузданији ослонац Русије у Европи, потписаним документима коренито мења политику и окреће се Француској, јасно истичући да нова оријентација води ка Европској унији.

Крупан заокрет

Обим промена види се из садржаја 12 потписаних докумената, од којих су већина споразуми, неколико у мање обавезујућим меморандима, док је најважнији аранжман о куповини 12 војних авиона типа „Рафал“ француског произвођача „Дасо“ конкретно уговорен и, практично, започиње реализација посла вредног 2,7 милијарди евра.

Међу потписаним документима налази се и подоста економских, и то најкрупнијих послова, попут ослонца на Француску у развоју нуклеарног програма, укључујући и нуклеарке, проширење и доградњу електродистрибутивне мреже, планирање и изградњу метроа у Београду, развој аеродрома, решавање питања највећих отпада, улагања у аутоиндустрију, али у будућности ће се неупоредиво више радити и на проширењу културних односа и учења француског језика у Србији.

Чврста сарадња очекује се и у заштити животне средине. Најважнији послови, аранжмани наоружања и у енергетици, до сада су били резервисани за Русију, али овога пута Србија је одлучила да, први пут после 75 година сталних набавки из Москве, авионе купи од другог, и то западног произвођача.

Посета Макрона званично је најављена само седам дана раније, али већ из кратког описа је било видљиво да је реч о крупном догађају. Очито је термин пажљиво биран, када је Русија заузета сукобом у Украјини, изолована санкцијама и када њена реч има знатно мању тежину него пре три, четири године.

Цена авиона

Знајући да је питање куповине авиона најинтригантније, председник Вучић је покушао да промену продавца образложи чињеницом да у садашњој ситуацији Русија, чак и да хоће, не би могла никоме продати ниједан авион. Двоипогодишњи рат је однео необично велик број летелица, поготово оних из совјетских времена. Такође, због санкција велико је питање да ли би поручена роба могла бити достављена Србији.

Аргументација председника заснована је на чињеницама, али много тога је изостављено. Најважније је да Србија не мора баш сада да набавља војне авионе; у пословима ове врсте три, четири године раније или касније не значи много. Тим пре што Србија није без добрих авиона.

Управо захваљујући Русији 2017. године смо добили шест авиона МИГ-29 до десет година старости. Једини трошак био је ремонт у износу од 180 милиона евра за тих шест и још четири авиона истог типа које је Војска Србије одраније имала. Поправка и доградња појединих делова урађени су изузетно квалитетно, а авиони се сматрају одличним по маневрским могућностима.

Не чује се са Путином

Сада, трошком од 2,7 милијарди евра, без наоружања које се испаљује са авиона, хрлимо у дужничко ропство, по многима само да бисмо „надмашили“ суседну Хрватску која је пре две године за 1,2 милијарде евра купила 12 половних (испод шест година старости) „Рафала“ истог типа.

Није реч само о набавци оружја. Промена значи да ћемо убудуће и резервне делове набављати из Француске, чији стручњаци ће годинама обучавати наше пилоте пре него што овладају управљањем нових авиона. И поједина наоружања за нову летелицу су често специфична и морају се набављати од произвођача.

Мада је само потписивање обављено стреловито, било је назнака да на релацији Београд-Москва последњих година нешто не функционише најбоље. У нашој јавности је прилично незапажено прошла изјава Александра Вучића да „најмање две и по године“ није разговарао са Путином.

Изговорена на конференцији Глбосец Форума у Прагу, 31. августа, та изјава по свему судећи више је била намењена иностранству. Једноставном претрагом интернета може се пронаћи вест из маја 2022. да је разговарао са Путином у вези са гасним уговор, док је у октобру 2023. „кратко разговарао“ са Путином у Пекингу.

Познато је да се раније хвалисао управо честим сусретима и још чешћим телефонским разговорима са руским председником, те је контакт био на месечном нивоу, често и учесталији.

Дуга припрема

Месец дана раније видело се и да је посета Александра Грушка, заменика министра спољних послова Русије, била без ефекта. Третиран је као и госпођа Зеленска, која је тих дана такође посетила Београд, а реч је о особи која нема дипломатски статус. Грушко није прихватио објашњење да Србија нема утицаја на избор крајњег купца оружја из домаћих војних фабрика, а исти је став и комплетног руског врха.

Међутим, реално посматрано, обухватна и садржајна посета, каква је била Макронова, припремала се годинама. Сада је видљиво да озбиљно улагање Француске у српску аутоиндустрију није било само због добрих економских разлога, баш као што развој аеродрома Београд или планирање и извођење радова на метроу у главном граду нису само велики пословни пројекти, већ и својеврсне политичке поруке француске владе.

Сам Вучић је, вероватно несвесно, обелодањивањем да је Макрон државник са којим се најчешће састајао, чак 22 пута, јасно указао колико је дуго и темељито припремао заокрет у политици Србије.

Чекајући реформу ЕУ

Убудуће, главна оријентација Србије биће према Француској, у свим сегментима. За разлику од Немачке, Париз не инсистира превише да Србија Русији уведе санкције, још мање је склон да Србију криви за све што се догађа на релацији Београд-Приштина.

Тиме је Вучићу омогућено да избегне недвосмислено признавање Косова и увођење санкција Русији, што су у Србији политички самоубилачки потези. Остаје да се види какав ће бити расплет америчко-европског инсистирања да се призна Охридски споразум, посредно и Косово.

Наредних месеци и година Србија ће се све више оријентисати ка Паризу. Сам Макрон је објаснио да пре него што се ЕУ прошири, мора и сама да се реформише, чиме се питање пријема нових чланица одлаже на неко време, али сви остају у не баш прецизном статусу кандидата. Стога је оквирно формирао такозвану Европску заједницу, за земље које су годинама у некој форми кандидатске позиције, а још нису чланице.

Уз свеевропског лидера

Заправо, Макрон, користећи стабилну енергетску ситуацију у земљи и успехе Француске у истраживањима вештачке интелигенције, покушава да привуче, и за себе веже земље које су поприлично повезане са Европом, али још нису чланице ЕУ.

Тако је све активнији у Јерменији, Грузији, Молдавији, Македонији, а сада и у Србији, очито се припремајући за жељену улогу (све)европског лидера. Таква активност француског председника је пожељна и са становишта житеља периферије Европе, који деценијама прижељкују чвршћу повезаност са најлукративнијом заједницом на свету.

Председник Србије је добро и на време пратио Макронова позиционирања и упорно се припремао да Србији и себи пронађе место у новим европским околностима. Уговореном куповином авиона је, додуше, исцрпео потезе које део српске јавности доживљава као антируске, па му убудуће ваља бити опрезан по том питању.

Међутим, неочекивано, у Москви нису преоштро реаговали. Руси су, очигледно, свесни тешке сопствене позиције и нису ради да заоштравају односе са оно мало преосталих пријатеља на Старом континенту.