Pročitaj mi članak„Za malo vlasti i za malo ćara spremni smo da izdamo sve: Oca, majku, brata, sestru, narod, zemlju. Sve! Tako juče, tako i danas. Čuvena replika (Petar Božović) iz filma „Noć u kući moje majke“ kao da je pisana za ovo vreme i ove prilike.
Велики Манипулатор је упрегао читав принудни апарат да сломи отпор грађана који не желе да живе у рударској колонији. У опсежној акцији ућуткивања и застрашивања противника производње литијума предњаче полицајци, удбаши и тужиоци.
Једни приводе труднице, други малтретирају младеж и сељаке, трећи у глоговом коцу виде средство за насилно рушење уставног поретка. Удружили се послушници, алавци и морални инвалиди да „одбране“ државу од народа. Као да народ није држава.
Контекст је битно другачији, али има неке сличности између полиције коју је хиљаду девесто четрдесет и прве године водио Милан Аћимовић и ове данашње којој је на челу Ивица Дачић. Онда су хапшени, а и сада се приводе људи који угрожавају немачке интересе. То је суштина, а остало је ствар технике.
Србија је јединствен пример у свету. Било је тога свуда, да неки министри, премијери или председници протежирају неку фирму, да узимају мито. Да после заглаве на робији или у егзилу, али никад и нигде први човек државе није јавно заступао интересе једне мултинационалне компаније. И то компаније иза које су свуда на планети остајали проблеми, сукоби, афере и болест.
Велики Манипулатор потура читаву земљу под тровачку рудараску машинерију мимо Устава, контра свом народу, по сваку цену, на сваком месту и на све начине. По томе ће ући у уџбенике, само се још не зна наслов за пројектовану пропаст.
Власник заробљене државе се тобож чуди што се народ буни кад се сигурно неће копати још за две године. Па зато што се о контрацепцији не размишља у седмом месецу трудноће, зато што ће за две године ствар бити готова. Што ће наоружане јединице, полиција, ако затреба и војска чувати рудник и постројења Рио Тинта.
На сељаке ће бацати сузавац и шок бомбе, а омладину пребијати. Није то непознато. И да све похапсите на слободи ће остати две чињенице које ниједан пендрек, никакве лисице не могу да промене.
Прво, према мишљењу струке не постоји начин експлоатације литијума у Србији без еколошких последица. Друго, у Европи нико не производи литијум иако га многе земље имају више од нас, а пре свих Немачка.
Србији је додељена улога жртве јер немачка ауто индустрија не жели да зависи од кинеских испорука. Њихова државна секретарка каже имали су негативно искуство са руским гасом и не би да им се то понови. Ма, види богати.
Један напредњак, државни адвокат јавно каже ако не будемо отворили рудник у Горњим Недељицама доћи ће странци и отети нам литијум. Будалаштина, али тако се бране луксузни станови и апартмани. Тако се служи несрећи.
Друга будала која је уз то и министар стаје пред камере као пред стрељачки строј и бунца нешто у стилу – ја сам за литијум зато што је и вођа. А вођа не греши никад, тако ни ја нећу погрешити. Слуђивање слуђеног народа.
Кад нећеш руднике, кад нећеш отров, кад браниш кућни праг, пунокрвни празноглавци то доживљавају као побуну против њих. Њих на власти – као да су они битни. Све изокрену да би задњицу сачували, а ништа друго, сем ње, ни немају.
Србија није те среће да је воде људи попут Краља Петра Првог Карађорђевића. Краља који је био уз народ, уз војску, који је делио муку с војницима у рову. Јок, нама су запали они из реплике са почетка текста. За мало власти продали би све.
Није то оргинално српски рецепт. Био је сличан тип у Јужноафричкој Републици. Протежирао је француску компанију Талес која производи оружје. Судило му се да је примао мито. Тужиоциу су избројали да је више од 700 пута узео новац. А бавио се и рекетирањем, утајом пореза и прањем новца. Звао се Џејкоб Зума и био је председник.
Мала препорука – док не отерамо Рио Тинто из Србије сваки скуп, сваки разговор треба да почне поздравом: „Неће копати“.
