У претходним недељама имали смо прилику да гледамо низ седница Народне скупштине Републике Србије, посвећених некима од најважнијим проблемима са којима се суочава наше друштво. Опозиција је, по ко зна који пут, придала велики значај суочавању са влашћу пред „очима“ грађана. Понашала се као да и даље наивно верује да велики део народа Србије није чуо праве аргументе против онога што режим чини, те ће онда када се то коначно деси, људи почети да се буде из дубоког политичког сна. Србију ће, као, обасјати сунце слободе само ако се гласно чује добронамерна посланичка реч. Будалаштине!
Често се код нас, када се говори о техникама медијске манипулације, наводи да је Гебелс рекао: „Што је лаж већа, лакше је у њу поверовати“. Међутим, није све тако. Разуме се мислим на сам „цитат“, а не на суштину идеје коју садржи. Величина лажи је свакако пропорционална њеном успеху али највећи политички и други преваранти не признају да се они њом служе. Обично се горљиво заклињу – у складу са изреком „ко о чему, курва о поштењу“ – у своју честитост. Уместо да пусте друге да процене да ли код њих поштење постоји или не, стално намећу такву представу о себи.
Покварени су, како агресивно тврде, њихови опоненти а не они. Отуда је и поменути немачки министар пропаганде, у свом тексту под насловом „Из Черчилове фабрике лажи“ из јануара 1941, оптужио Лондон за свестрану (гео)политичку употребу измишљотина. Како је написао: „Енглези се држе принципа ако је већ потребно лагати, онда је то најбоље чинити тако да делује основано, а што је најважније, упорно треба понављати лаж“.
Из тога је погрешно изведен и на све стране раширен на почетку текста поменути „цитат“, као наводна Гебелсова смерница за пропаганду. Којешта. Таман посла да је тај нацистички главешина признао да се он и пропагандна машинерија коју је предводио – и то још у већој мери од пословично покварене британске, јер је у тоталитаризму допуштено баш све што је властодршцима корисно, а и у лицемерној демократији постоје извесна ограничења – служе лажима.
То, наравно, негира и овдашњи велики мајстор политичке лажи Александар Вучић, који је – без намере да га и због свих других ствари ставим у исту раван са већ више пута спомињаним Хитлеровим најближим сарадником (напредњаци су картел-ауторитарна политичка конструкција али ипак било би неумесно поистоветити их са нацистима) – такође врхунски познавалац принципа и средстава манипулације. И на њима базира своје политичко деловање. Оне су његови носећи стубови. Лажи су за њега све, истина ништа.
Вучић се заклиње у морал и поштење, његови пропагандисти га представљају скоро као „свеца“ заштитника отаџбине (српског пандана протектора Ирске Св. Патрика), а он делује сасвим другачије – било када усмерава своје бројне зомби политичке слуге или у домену личних наступа. У оба случаја сурово је прагматичан, нападан и безочан. Не обазире се на истину, нити на интересе земље и њених грађана. Он све ради онако како искључиво њему одговара, укључујући и пласирање измишљотина и још опаснијих полуистина без обзира колико негативне последице изазивале.
Тако и седнице Народне скупштине са којима смо почели ову причу – о чему год да се говори, коликогод да је истина против онога што ради и заговара парламентарна већина – постају поприште прљавог вербалног грађанског рата који она води против својих опонената. Режимске хорде ту продукују тоне токсичних лажи: нападају опозицију као да је она издала Косово које је заправо Вучић на тацни предао Вашингтону и Бриселу; блате противнике као да су они амерички квислинзи без обзира што власт директно ради за ЦИА и Сороша (што не значи да и неки из опозиције не би радо били владајући евроатлантски квислинзи када би могли да се нађу у тој улози, али ипак то за сада нису); критикује оне који су ко зна када били на власти за текуће економске недаће грађана.
Тако се Скупштина у потпуности претвори у велику канализацију у којој се тоне фекалија изливају на оне на које Вучић покаже прстом. И шта у таквим околностима значи изношење било каквих аргумената? Баш ништа! Поготово што огромна и добро подмазана режимска пропагандна машинерија оно што се дешавало у парламентарној сали преради и доради како хоће, те у том својству представи циљним групама на које се владајуће структуре ослањају. То уради тако да би и краљ црне пропаганде Гебелс био задивљен.
Шта онда произлази из тога? Само то да хипнотисани Вучићеви бирачи бивају додатно уверени да је он у праву. Почињу они да сумњају у њега али када виде оне које његови професионални лажови имају прилику да сликовито представе као горе од узурпатора српског престола, смире се, и врате се у редове СНС стада. Зато НАТО марионетском режиму Аце Антисрбина заправо одговарају скупштинска одмеравања снаге са опозицијом. Њој је везана једна рука и једна нога, а Вучићеве фаланге имају све могуће ресурсе за пласирање огромних лажи својој већ дрогираној публици. На то треба хитно ставити тачку!
Режим ће побеђивати догод он буде бирао време и место битке, а његови опоненти пристајали да у таквом филму играју своје секундарне улоге. Систем је труо а они настављају да буду његов део. Докле тако? Време је да се напусти Народна скупштина и прогласи нелегалном као и влада заједно са лажним председником свих грађана.
Одавно је требало успоставити Слободан парламент Србије који би, пред очима грађана, радио паралелно са оним узурпираним од стране Александра без Косова и његових чауша. И упоредо са тим позвати народ на свестрани грађански отпор. Без тога се само изиграва икебана на сметлишту српске државности. Немогуће је ишта урадити против режима по његовим правилима, а ко на томе инсистира вероватније је да је његов тајни сарадник неко прави противник.
У поретку који није отворено тоталитаран већ је квазидемократски-ауторитаран као што је наш, владајућим структурама је неопходна контролисана или бар неспособна опозиција која делује кроз (узурпиране) институције и не оспорава их. Тако се народно незадовољство каналише и мало по мало испушта из резервоара како он не би експлодирао. Са тим одмах мора да престану они који стварно желе да сруше штеточинску власт. Јер како је још у 19. веку прецизно констатовао један британски политичар: „власт која нема званичну опозицију није безбедна“.