Прочитај ми чланакОфицир Милорад Стокућа био непобедив на вршачким коњичким такмичењима. Коње заволео као дечак, а јахачке вештине стекао на руској коњичкој академији
Мића Стокућа на такмичењу у прескакању препона, на коњичком стадиону
ЈАШУЋИ коња у галопу, са две сабље у рукама, официр Милорад Мића Стокућа из села Потпорањ код Вршца био је непобедив. Једино је њему полазило за руком да на коњичким такмичењима посече све задате предмете и далеко иза себе остави све своје супарнике. Због тога је Стокућа добио неколико златних одличја, као и медаљу за храброст.
После Другог светског рата припадници коњичке јединице војске СФРЈ у Вршцу демонстрирали су своја умећа на оваквим такмичењима, која су се одржавала у Градском парку и на коњичком стадиону, некада делу вршачке касарне. Народ се у великом броју окупљао да гледа трке коња, надметање у прескакању препона и атрактивне дисциплине, попут гађања мете копљем и сече сабљом предмета постављених на постољима, јашући коња у трку.
Било је много врсних коњаника, који су показивали велику спретност у овим витешким дисциплинама. Ипак, Мића је био најбољи. Присећајући се тих времена, Милорадова ћерка Загорка Јовановић каже да је њен отац заволео коње још у детињству. Рођен је 1923. у Мајуру, код Шапца, а Мачвани су познати по узгоју ових племенитих животиња. Јахање је, међутим, научио у Потпорњу, где се с породицом, иначе колонистима из Лике, преселио пошто је његов отац Илија тамо добио земљу, као добровољац у Великом рату. А јахачке вештине, које су му касније донеле медаље и углед, стекао је у Русији.
– По завршетку рата, 1946. кад му је било 23 године, мој отац је са неколицином вршњака из Вршца послат у руску војну коњичку академију, где је провео 18 месеци – приповеда Загорка, која је имала свега 15 година кад јој је отац, у својој 51, преминуо од рака.
* Мића Стокућа (на белом коњу) са својом јединицом на коњичком стадиону
О том периоду очевог живота Загорка највише зна из прича његових савременика, али и из белешки које је Мића водио. Био је добар студент, па се кући вратио са чином потпоручника, 1948. године. Међутим, недуго затим послат је у – затвор. Те године је дошло до раскола између Тита и Стаљина, па је, као и већина његових другара са академије, био осумњичен да је информбировац, иако је за време рата био члан СКОЈ-а. У Сремској Митровици је био заточен шест месеци, а одлазак на Голи оток избегао је у последњем моменту.
– Сумње против њега никада нису доказане, па се после затвора запослио у вршачком гарнизону, где је имао своју јединицу. Остао је упамћен као правичан официр и вешт коњаник – додаје Загорка. – Неко време је био и наставник у пољопривредној школи. Предавао је одбрану и заштиту. Затим се демобилисао и вратио на очево имање у Потпорњу. Тада је престао да јаше и да се такмичи.
То је било почетком педесетих година. А скоро деценију касније вршачка коњица је укинута. Са њом су у заборав отишла и коњичка такмичења. Успомене на то време сада се чувају само у породичним албумима. Наиме, комплетна војска одавно је “одмарширала” из Вршца, тачније, пре десет година, кад је укинут обавезни војни рок. Вршчани сада уживају гледајући коње само током манифестације “Дани бербе грожђа”, кад упрегнути у фијакере парадирају улицама.
НА ФРОНТ ЗБОГ БРАТА
ТОКОМ Другог светског рата Мића Стокућа није био мобилисан. Као члан СКОЈ-а радио је са својим учитељем из сеоске школе у Потпорњу Живом Јовановићем, који је касније проглашен за народног хероја. У рат је, ипак, отишао крајем 1944, и то да би “бринуо” о свом тек пунолетном брату по оцу, Миодрагу, који је занесен слободарским идејама похитао на Сремски фронт. Миодраг је, међутим, у тим борбама погинуо, а тада 21-годишњи Мића кући се вратио са прострелном раном на бутини и огромним губитком у срцу.
* Кадети руске војне коњичке академије
ШКОЛА НА МЕСТУ КАСАРНЕ
КОЊИЧКА касарна у Вршцу саграђена је 1910. године, али ју је војска напустила већ крајем шездесетих прошлог века. Зграда и простор око ње тада су дати на коришћење средњим школама. Данас је ту смештена Хемијско-медицинска школа (од 1983. године), уз коју је касније дозидана спортска дворана. А на месту некадашњег коњичког стадиона, планира се изградња стамбеног насеља
