Прочитај ми чланак
Прича о једном о најпознатијем српском Вуку и четничком војводи ће вас оставити без даха, а није реч о Равногорском вуку – ђенералу Дражи Михаиловићу.
Срби су кроз историју увек имали идола у неком Вуку, некима су се дивили на писмености, а другима на храбрости. Ово је прича о војводи Вуку српском јунаку и једном од првих четничких команданата, много пре Драгољуба Драже Михаиловића!
Војин Поповић (познат као војвода Вук) је био српски (односно комитски) војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.
Рођен је 9. децембра 1881. у Сјеници. Убрзо после тога његова породица се преселила у Крагујевац, где је Војин похађао школу.
Определио се за војну каријеру. 3. новембра 1901. године завршио је војну академију и постао потпоручник. Кад су прве чете 1905. кренуле за Стару Србију међу четницима био је и Војин Поповић. Учествовао је борбама против турака на Челопеку и Козјаку.
Војин Поповић учествовао је у многим биткама, и Четничким акцијама, балканским ратовима и Првом светском рату. У балканским ратовима учествовао је у Кумановској бици и бици на Сртевици. Његов четнички одред помагао је Дунавској дивизији у Првом светском рату да одржи фронт у Мачви. Као командант Јадарског четничког одреда учествовао је у Церској бици.
Заједно са српском војском се повукао преко Албаније а кад је отворен Солунски фронт, био је командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.
Погинуо је у неравноправној борби са Бугарима на Кајмакчалану, у јуришу на Грунишки вис, код Сиве стене, 29. новембра 1916. године у 35. години живота. Његов Добровољачки одред имао је на почетку Солунског фронта 2200 људи, а закључно са Вуковом смрћу спао је на свега 450 људи – била је то и смрт његовог одреда. Преживели војници Добровољачког одреда пребачени су у друге пукове. Грунишки вис је био освојен а Бугари протерани. Када је погинуо имао је чин пешадијског потпуковника српске војске.
Његово тело било је сахрањено на српском војничком гробљу у Зејтинлику, а септембра 1923. пренето је на Ново гробље у Београду.
Цели живот војвода Вук посветио је борби, то је био његов лични избор. Он је у себи осећао да је позван од родне груде да се сваком туђинцу, непријатељу, супростави ако тај жели да влада његовим народом. Био је ожењен и имао једну ћерку која није имала потомака.
Слика војводе Вука у ратничкој униформи, из времена четовања по старој Србији, истакнута је на почасном и видном месту у просторијама Удружења ратних добровољаца 1912—1918, њихових потомака и поштовалаца у Београду.
