Прочитај ми чланакНема истраживања које не показује да је страх доминантно осећање у Србији на почетку 2017. године - страх од неизвесне сутрашњице, сиромаштва, болести... низ се може наставити унедоглед. Имајући у виду шта смо све прошли, од деведесетих до данас, нормално је што страха има. С друге стране, полазећи од тога да би најгоре ваљда морало бити иза нас, као и да наша земља има пуно простора да смањује јаз за развијеним светом, логично би било да у друштву има и ентузијазма, енергије и амбиције да се надокнади пропуштено. Па, ипак, отпочињемо 2017. са осећањем уплашености и несигурности. Зашто?
Нема истраживања које не показује да је страх доминантно осећање у Србији на почетку 2017. године – страх од неизвесне сутрашњице, сиромаштва, болести… низ се може наставити унедоглед. Имајући у виду шта смо све прошли, од деведесетих до данас, нормално је што страха има. С друге стране, полазећи од тога да би најгоре ваљда морало бити иза нас, као и да наша земља има пуно простора да смањује јаз за развијеним светом, логично би било да у друштву има и ентузијазма, енергије и амбиције да се надокнади пропуштено. Па, ипак, отпочињемо 2017. са осећањем уплашености и несигурности. Зашто?
Бери Гласнер је објавио 1999. године књигу ,,Култура страха“, која говори како одређене политичке групе подстичу осећање страха да би лакше оствариле своје циљеве. Страх од сутрашнице није у српском друштву спонтана појава, он се плански шири, како би се лакше управљало грађанима.
Ако се људи боје губитка посла, неће се освртати на смањивање зарада. Ако им се усади страх да можда неће уопште бити пензија, оћутаће на њихово смањивање. Ако им се говори да егзистенција зависи искључиво од страних инвеститора, људи ће несвесно пристајати на понижавајуће услове рада под њима и на минималне плате. Уколико се намеће прича о „унутрашњим непријатељима“ и „петој колони“, онда ће се зажмурити на суспендовање слободе медија и правне државе.
Што је већи страх и несигурност у друштву, то су људи више зависни од власти и мање упућени на мерење њених објективних резултата. Последице ширење културе страха по друштво су трагичне: нема процене постојећих политика, разматрања различитих алтернатива, као ни планирања будућности. Власт која манипулише друштвом усађујући му страх, у суштини га лишава могућности расуђивања, али и елементарног достојанства.
Шта би било када би прозводња страха стала, а људи били слободни да мирно сагледају тренутну ситуацију и упореде је са оним што заиста желе?
Видело би се, између осталог, да је пројектован раст БДП за 2017. од три одсто мањи од већине земаља у окружењу, да заостајемо за регионом и да се јаз у односу на развијене додатно продубљује.
Видело би се и да ће у 2017. години пензионери претрпети додатни ударац, јер је предвиђено повећење пензија ниже од прогнозиране стопе инфлације – што значи још мању куповну моћ за најстарије суграђане. У буџету нема, наравно, ни помена о укидању неуставног закона о умањењу пензија, које је иначе уведено као „привремено“.
Никола Јовановић је програмски директор ЦИРСД
Видело би се јасније да ће у 2017. огроман број радника бити на уговору на одређено време, неодговарајуће плаћени и потпуно зависни од хира послодаваца.Видело би се и да нема 2,6 милиона запослених као што тврди власт, већ скоро милион мање. Наиме, званична статистика заснива своје податке на анкети о радној снази, према којој се свако ко ради један (1) сат у седмици води као запослен, што је бесмислено и обмањујуће.
Видело би се и да Србија не води са „5:0“ у дијалогу са Приштином, као што је својевремено славодобитно констатовао један високи државни функционер.
Власт која контролише друштво страхом не мора, дакле, да полаже рачун за резултате јер је уплашеном друштву довољан и привид стабилности, не неопходно и стварни напредак. Зато се у јавном простору толико употребљава и злоупотребљава реч стабилност.
На пример, пораст зарада у јавном сектору ће наводно нарушити финансијску стабилност – што је парадокс, јер највећу рупу у буџету не праве лекари и професори, већ неефикасни државни системи којима управља партија на власти. Доказ да једино они обезбеђују стабилност власт поткрепљује чињеницом да ће у 2017. години државни буџет бити више-мање у равнотежи. Међутим, та равнотежа се успоставља на изузетно ниском нивоу зарада, социјалних давања и јавних услуга. Цена за мали буџетски дефицит биће тако плаћена лошим квалитетом живота, мањком инвестиција и, последично, наставком рекордног егзодуса стручњака и омладине.
Исто тако, све чешће се чује да ће избор „погрешног“ председника нарушити политичку стабилност – што је исто нонсенс, будући да се стабилност у друштву остварује дебатом, дијалогом и консензусом, не једноумљем и полтронством. Често се намеће и теза да новинари-истраживачи или критички настројени грађани прете стабилности. Па ипак, ништа толико не урушава државу колико „чврста рука“ и самовоља појединца.
Поред нуђења лажне стабилности и претње нестабилношћу уколико се појаве другачија мишљења, власт нуди додатни механизам савладавања страха – партијску књижицу, односно улазак у „систем“. То објашњава масовно чланство у владајућој партији и неукусно додворавање вођи ˗ што је заправо најбољи доказ да је уместо ефикасне државе и праведног друштва изграђена „култура страха“.
Главни избор у 2017. години биће зато између наставка „културе страха“ и њеног разоткривања. Ослобођени страха, лакше ћемо препознати праву природу режима и промислити даље кораке.
Програмски директор ЦИРСД
