ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ о православном животу и литургији у време коронавируса

0

У ово време одвајамо се једни од других због љубави. Данас ако хоћемо себе да поучимо на хришћанским темељима, онда морамо да кажемо себи: Ако хоћемо да спасимо свет, онда морамо да се одрекнемо свог бивствовања у свету онако како смо досад навикли – поручио је владика Григорије у својој најновијој беседи:

– Смисао читавог овог догађаја који је запрепастио и зауставио свет на тренутак јесте у томе да се затворимо у своје срце, да погледамо у своје умове, да се спустимо у своје душе и да некако не покушавамо да психолошки превазиђемо овај проблем, него да му приступимо са оне најдубље онтолошке стране. Да видимо шта смо то ми погрешили на личном плану? У чему грешимо као заједница, пре свега ми као црквена заједница? У чему греши овај свет?!

Неко би рекао да је ово Божје допуштење, неко би рекао да је све од слепог миша, криви су Кинези, али Американци, али ја бих волео да поставимо тако ствар, да не мислимо да је ико крив осим нас, односно да никад не извлачимо себе из те кривице за ово у чему смо сад.

У том смислу потребно је да се запитамо – није ли добро да свет мало застане?! Погледајмо мало себе унутар себе. Погледајмо мало себе у души, у срцу, у мислима. Није ли добро да се запитамо да нисмо мало пожурили?! Да смо једни друге заборавили?! Да смо почели мало једни преко других да газимо…

Зато је овај догађај који нас је окружио, један велики испит да схватимо колико нам је важан живот, колико нам је важан сваки тренутак нашег живота, да схватимо колико је страшна смрт, да схватимо и тиме што не можемо да будемо на светој литургији, колико нам је важна литургија.

Она не сме да постане рутина. Она не сме да постане свакодневица. Она не сме да постане Бог уместо Бога. Ништа не може да постане Бог уместо Бога. Религиозни људи, за разлику од људи који верују у Христа и у живот, не верују у Бога него у богове а богови могу да буду разни.

Ко год каже да воли Бога а не воли ближњег своја, лажа је и нема истине у њему. Смислено је једино оно што нам је Бог заповедио – да волимо ближњега свога као самог себе, као своје тело, душу, као свој живот. Да волимо његов живот.

Отуда је важно да сачувамо туђ живот.

Да ли људи размишљају о томе да ћемо некога понети на души својом немарношћу?

То је дело Божје а дело Божје се никако не сме вршити немарно. Не смемо бит немарни ни према свом животу, а поготову не према било чијем туђем животу. И у том смислу је ово тренутак за нас хришћане да се покажемо да смо његови ученици. По томе што ћемо имати љубави међу собом, а ова љубав ће се показати и пројавити у одрицању, у посту.

Али да се не лажемо и да будемо искрени – као да ми то нешто и превише комуницирамо! Као да се ми и превише дружимо, као да смо и поклањали превише пажње један другоме! Не, у овом тренутку су стале само наше уобичајене навике, а навика је постала некако и наша друга природа и ово је тренутак да се запитамо: Да ли су све те наше навике добре и да ли можемо да их се одрекнемо? Да ли можемо да превазиђемо те навике?

И још нешто – Погледајте како смо посматрали ствари док су се догађале у Кини. Као да су се догађале на другој планети. Већ када је кренуло да се збива у Италији, ми смо се забринули. Али кад то долази пред наше домове и у наше породице, онда се забрињавамо још више. Није ли то она себичност која нас је научила да не схватамо да је сваки човек на земљи наш ближњи?

Али онај човек који се уздигне и који покаже жртвену љубав у овом тренутку, има прилику да обрне ствар, да буде макрокосмос у микрокосмосу, да буде велики човек

Ово је тренутак када треба да се понашамо као египатски монаси. Да свако затражи опроштај од оног другог. Да замоли опроштај од свакога кога је било кад, било чиме повредио и да одемо у своју пустињу, да се мало затворимо у своје срце, да се запитамо – можемо ли ми својом молитвом и својим постом да помогнемо било коме? Можемо ли да помогнемо један другом, тако што ћемо имати жртвену љубав на коју нас позива онај који се ради нас и нас људи и нашега спасења дао разапети на крсту.

Данас ћемо читати јеванђеље. Данас се чита на литургији свето јеванђеље – на литургији коју нећемо моћи да служимо због пажње према ближњима. Ко хоће да са мном иде и ко хоће да за мном иде, нека узме крст свој и нека пође за мном. То је увек значило разапети се у љубави према Богу и према ближњем.

Истовремено, нема љубави према Богу ако је нема према ближњем и то је она вертикала и хоризонтала која значи крст и распеће.

Ово је прилика да се научимо јеванђељу из живота, да схватимо колико је смрт страшна и колико је живот леп и да све то понесемо ради дивне и величанствене славе Божије која се пројавила у Исусу Христу духом светим, а благословљеношћу оца небескога. Амин.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!