Прочитај ми чланакТрибина "За друштво толеранције и одговорности" у амфитеатру Филозофског факултета у Београду била је скуп мудрих глава, који су највише обележили говори епископа Диселдорфа и Немачке владике Григорија, чију су сваку реч присутни помно пратили и поздрављали аплауизом. Готово читаву трибину, владика Григорије је говорио видно набијен емоцијама.
Говорећи о самој теми трибине, владика Григорије је рекао да је толеранција неопходна и важна, те да се до ње долази тако што човек бива спреман да трпи оног другог.
– И Бога и другога и да се у том трпљењу научи вери. Да на том темељу вере изгради наду и почне да воли. Када се то све издогађа тај човек бива спреман да буде толерантан. Најстрашнија и најважнија реч коју изговарамо – љубав, све те речи бивају истрошене и излизане. Чини ми се да та реч толеранција значи и одговорност за другога. Хришћани су прва три века на трпљењу изграђеном на вери победили. Хришћани су трпљењем, љубављу, смирењем донели толеранцију у овај свет. Врло је важно да данас ми покажемо толеранцију. Чудно функционишемо као хришћани у овом времену – започео је владика Григорије.
Он је потом на актуелном примеру показао нашта тачно мисли.
– Људи потапају цркву у околини Ваљева, хришћани крећу да демонстрирају. Ја нисам против такве побуне. Али кад реку стављају у цеви и неки други људи демонстрирају, ти православци седе и гледају. Да би били прави хришћани морали би да устану и да мисле и на другога… Да мисле шта ће да пију меда, зека, кошута… С друге стране, имамо причу о геј паради. Кренемо ми православни да пљујемо људе у паради. Ако их не пљујемо нисмо православни. У ствари, требало би да буде сасвим другачије. Да их гледамо са толеранцијом, која укључује бригу за њих. Хоћу да кажем да је врло важно да пробамо да будемо у правом смислу хришћани.
Овде кад дођем, очекујем да ће неко да ме прегази, а ништа му нисам урадио. Не ценимо оног другог.
О односу државе и цркве, владика Григорије је причао кроз пример Фјодора Достојевског и његових „Браће Карамазова“.
– Давид каже – лице брата мога је као лице Бога мога. Ми људи, који смо толико позивани да у лицу другога видимо Бога, дошли смо до тога да у лицу другога видимо непријатеља и опасност. У том страху ми хоћемо да различитост укинемо и сатремо је. То је велика људска слабост. Човек када падне на анимални ниво, он падне и испод тога. Држава је ту да спречи људе да остварују анималне пориве. Црква и школа су ту да човека узводе ка божанском, да буде што бољи човек. Како се постаје човек? Тако што се учи човек да другога види већим и бољим. Ја сам стекао неки утисак да је за цркву увек боље кад је помало гоњен од државе. Тако је и за појединца боље да га газе. Он почиње да се појављује као нешто што се не може уништити ни кад га газе. Писао је Достојевски о тројици браће – Аљоши, који верује и жели да верује, Ивану, којег можемо представити као државу и Димитрију, који пије. Иван и Аљоша увек разговарају. Аљоша је пасивнији, док је Иван агресивнији. Али… Ја мислим да свет спашава Димитрије. Димитрије је онај ко не може да издржи сву тежину тога. Димитрије је онај ко преузима кривицу и кад није крив. Који саосећа са другима. Ко је спреман да робија и када није убио. Димитрије је данас овде Александар Обрадовић (узбуњивач из „Крушика“, прим.аут.). Треба нам што више Димитрија. Ти Димитрији шетају Црном Гором. Чуо сам да људи доле кажу – „Па онај шета, а никада није ишао у цркву“. То је та солидарност и толеранција.
Метафоре које је користио Григорије биле су изузетно занимљиве, са јаком поентом.
– Пророк Јеремија најављује бригом за Јерусалим да ће доћи други људи јер је Јерусалим запао у неморал са властодршцима. Они га бацају у јаму где је настао плач Јеремијин. Мислим да је јако битно у овом тренутку – спремност на жртву. Да један човек буде жртва за град и да буде опомена свима. Не да сви погину, него да он буде затворен. Ту је феномен пророка јако битан. Увек је било важно имати људе са личном храброшћу. Увек је важно критиковати и цркву. И свакога. Чим видите човека да не трпи критику, а влада – он је много луд и опасан – рекао је владика Григорије и добио салве аплауза.
У Светој Гори сам шетао са старцем и рекао да имам проблем да ускладим разум и срце….
Он је истакао да је потребно да се учимо на примеру Светог Саве, те да почнемо од бриге за другога.
– Свети Сава је напустио царску кућу и отишао у Свету Гору. Па је напустио Свету Гору кад се добро образовао. Прво је превео закон. Направио правила понашања, начине на који функционише нешто. Нашта је Свети Сава стављао главни фокус? – Образовање и медицина. Заштита људи. Морамо да видимо шта је код нас најгоре. Болнице. А то је највећи доказ да не бринемо за другог човека. Да нам други није битан. Колико сам пута слушао да су на Западу зли и хладни… Али толико тих ситних детаља који чувају човека… Неко мисли о том другом човеку са великом бригом. Да га не удари нешто на улици, да болнице изгледају како би требало. Врло је важно да кренемо од тога да кад видимо некога да га питамо – како сте? Да му кажемо – добар дан. Да се склонимо некоме са пута. Да респектујемо другог човека. То је нешто што би могао да буде почетак. Звучи једноставно, али је то озбиљан почетак. На том „поганом“ Западу немам осећај да ће неко да ме удари раменом, склони се човек да прођем, па се и ја склоним. Овде кад дођем, очекујем да ће неко да ме прегази. А ништа му нисам урадио. Не ценимо оног другог. Други је извор нашег бића. Он потврђује да ми постојимо. Узвишавањем њега и ми се издижемо.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 22, 2020
На питање како коментарише возне паркове људи који раде у СПЦ, владика Григорије је одоговорио поново на занимљив начин.
– Као неко ко „вози Масерати“, за који ме прозивају, а који немам, нити га возим, нажалост, морам да кажем да је возни парк најмањи проблем у цркви. Емпатија је велики проблем. Видео сам и оне сиромашне који су хладни и безосећајни. А и богате који су саосећајни. У Светој Гори сам шетао са старцем и рекао да имам проблем да ускладим разум и срце, које код мене преовлађује. Он ми је говорио да молитва треба да повеже хладни разум и топло срце и да се ту направи нормална топлина. Рекао сам му да ни моја осећања нису баш јасна. Одговорио ми је – једино чему можеш веровати су твоја осећања. Она су ужасно важна и не смемо их запустити – закључио је владика Григорије.
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 22, 2020
