Прочитај ми чланак

ВИШЕ НЕ КРИЈУ СВОЈ ЦИЉ: Привилегије да би се разбила и уништила природна породица

0

Време је да се скину маске. Прича о правима и дискриминацији ЛГТБ популације, од стране већинске Србије, прича је о привилегијама и потреби да у друштво једна изразита мањина наметне свој светоназор читавом народу. Да га из корена промени. То је учињено најпре у читавој Западној и Средњој Европи, сада се жели спровести до краја и у српским земљама - од Републике Српске и Федерације БиХ, преко Републике Србије и Црне Горе до Македоније.

Да је то тако говори и чланак који је објављен на порталу gay-serbia.com, (једном од гласила ЛГТБ популације у Србији), којег потписује Мишел Онфре (Michel Onfray), француски филозоф (1959-) – код нас су му објављене две књиге: Атеолошка расправа (Рад, 2005) и Моћ постојања – хедонистички манифест, (Рад, 2007).

Зашто га објављујемо иако је на том порталу објављен чак 5.08.204.г.?

Па, зато што је данас још актуелнији због захтева представника ЛГТБ популације да се донесе по њиховој мери Закон о родној равноправности и промене одредбе Породичног закона како би припадници тог дела нашег друштва могли да постану родитељи. Но, да се не ради о природној потреби да се на легалан начин заснује породица већ о намери да се породица као таква разбије, и за сва времена укине, истиче поменути филозоф Онфре као геј идеолог на кога се угледају и геј активисти у Србији.

Зато прочитајте споменити чланак у тексту испод, па сами донесите о свему овоме суд:

Мишел Онфре: Метаморфозе породице на Западу

Када је убио Француску Републику те злокобне 1940. године, маршал Петен (Пéтаин) је одбацио слоган наслеђен из Француске револуције – Слобода, Једнакост, Братство – да би дао предност новом тројству: Рад, Породица, Отаџбина. Претпостављам да се, чак и данас, десница и левица мање-више распознају (када не изигравају једна другу, што је често случај од маја 1981. године) – по својим оданостима према једном или другом, по властитом виђењу противречног света. Та породица коју је волео маршал који као што се зна, није ценио ни Јевреје, ни комунисте, ни хомосексуалце, ни интелектуалце – има датум рођења и, сва срећа, датум смрти. Њено порекло је јудео-хришћанско, тачније у првом веку, у време Павла из Тарса (да би се у то уверили треба прочитати његову језиву серију посланица). У Француској је њена сахрана одржана у Паризу, маја ’68, на барикадама (о томе, пак, видети детаљније у Анти-Едипу Делеза и Гатарија).

Мишел Онфре

Њено порекло ваља, додуше, прецизирати: Павле не обавља све сам; постоје филозофи који, с њим и после њега, од Тертулијана до Августина преко Григорија Ниског и других црквених отаца расправљају, ад наусеам, о врлинама које се пореде са целибатом и невиношћу – о браку и чедности. Велики број списа се појавио на ову тему… Исто тако, лепушкасти мај убрзава и кристализује – у хемијском смислу – идеје које су већ постојале, на пример, у радовима франкфуртске школе – у радовима Адорна и Хоркхајмера, између осталих – о ауторитету и породици тридесетих година. Историјске зоне генеалогије и смрти теже ка те две супротности: првом и двадесетом веку.

Изворно хришћанство поставља идеал: девичанство и целибат. Одрицаје од света, дакле од пути, вреди више од свега. Али, треба имати у виду реалност. Не због ризика да нестане цивилизација због овог залагања да се сексуалности прогна – што је очаравајуће гледиште за хришћанство, опседнуто мржњом према себи, телу и свету – него, будући да су људи то што јесу, због вероватноће да тај план трајног одрицања од либида неће обезбедити масовне присталице! Њега следи само неколико неуротичних особа и заједница заснованих по принципу подстицања смрти – анахорети или кеновити.

Машина коју је изумело јудео-хришћанство да би стигло до својих циљева, зове се породица. Павле каже: ако не могу да се држе савршенства – потпуне апстиненције (1 Кор, 7, 1), онда нека ступе у брак – јер је боље ступати у брак него се распаљивати (1 Кор 7, 9). Брак, што ће рећи верност, моногамија, дељење истог крова, сексуалност осуђена само на размножавање. Од тог доба, класични брак, какав се свиђа Ватикану, конзервативцима, десници, Петену, хомофобима, надахњује се том логиком и приљежно удружује све те инстанце да би произвео породицу: једна жена за једног мужа, а не двојицу, један муж за једну жену, нема хомосексуалности – ужаса над ужасима! – дељење свакодневног живота до најмање појединости, ограничавање сексуалних односа на планирање потомства. Изван свега овога су греси блуда, пожуде и зоофилије, одакле и вечно проклетство – који су, у неким раздобљима, водили директно на ломачу.

Тај модел траје, отприлике, два миленијума. Заиста, катихетске клетве Цркве, која је имала монопол над образовањем, њена придиковања која на свакој служби прете паклом, принцип исповести у виду усменог признања и други механизми хришћанске машинерије, спречавају слободну сексуалност, представљајући је као грешну. Али сладострашће, либидо, упркос свему, крчи себи пут: од Плаута до Лабиша (Лабицхе) преко Молијера – рогоње и преварене жене су непрестано у игри, доказујући да тело постоји и изван породице – ако не и више.

Захваљујући дехристијанизацији, Француска револуција је омогућила напредак на пољу световног дефинисања породице: стварање пријатељске заједнице два пола (1790), декларација о правима жена (1791), секуларизација цивилне државе и закон о споразумном разводу брака (1792), закон о браку који се своди на грађански уговор (1793), одвајање Цркве од државе (1794) – толико реформи које су ишчупале породицу из наручја Цркве. Знамо историју: термидор (1), Бонапарта, царство, итд. Смрт те наде је било ступање индустријске револуције. Породица се враћа у крило Цркве, која дозвољава власницима да венчавају своју децу, дакле своја имена, богатства, капитал.

Поновна дехристијанизација, са метафизичком револуцијом из маја ’68, гарантује напуштање сваког ауторитета божанског права: крај господара, професора, учитеља, надзорника, али и оца, мужа, главе породице са наследном влашћу, Неба, на којем се моћ сједињује у рукама једног. Од тада су на власти принципи једнакости и уговора. Крај биолошког мушкарца из божанског права и породице, његових најомиљенијих етолошких територија, дешава се истовремено кад и молекуларне револуције, по речима Феликса Гатарија, док Жан Франсоа Лиотар (Јеан-Франçоис Лyотард) истовремено говори о либидиналној економији и нагонском диспозитиву, Жил Делез о желећим машинама и побуни флукса (тока) а Рене Шерер (Ренé Сцхéрер) о страсном привлачењу, Раул Венегем (Раоул Ванеигем) о конструисању страственог живота и, напослеку, Фуко о коришћењу љубавних уживања и бризи о себи. Сам дух и креативност мисли из ’68, неизбежан за схватање постмодерне породице!

Заједничка тачка свим овим мислима? Радикално растављање онога што Павле и хришћанство састављају: хетеросексуалност, верност, моногамија, заједнички живот и размножавање. Свака од ових области постаје независна и самостална: класична породица се распада. Рађа се њено постмодерно тумачење, које карактерише номадска пракса сексуалности, могућност мултисексуалног организовања, фуријеовско коришћење главне и несталне страсти (које код Сартра и Бовоар дају случајне и нужне љубави, стару супротност између „за једну ноћ“ и „до краја живота“) стална или тренутна полигамија, организовање самачког живота и метафизика стерилности, односно материнство у старијим годинама.

Етички напредак иде у стопу са научним. Једног дана, оба стварају нове законе: молекули који омогућују контрацептивне пилуле постају, захваљујући Лисјену Нојвирту (Луциен Неуwиртх) – слава му, као и Симон Вајл (Симоне Веил), који су радили против свог бирачког тела, али зарад Историје! – прилика за онтолошку револуцију: одвојити сексуалност од детерминизма природе, а затим је предати волунтаризму културе. Закон о контрацепцији омогућава забавну, веселу, слободну и споразумну сексуалност, без страха од кажњавања нежељеном трудноћом. Ето зашто тета Ивон није хтела…

Љубав и сексуалност више немају никакве везе са ангажманом за живот, обавезом да се оснује породица, ступи у брак и живи у заједништву: оне постају начини интерсубјективности (вероватно драге) тела и бића другог. Од тада, хомосексуалност предлаже могуће одступање на ову тему. Дуго је она означавала чисту сексуалност, чисту сексуалност зато што је природно одвојена од репродукције. Од сада ће генетски дух и/или законодавство, који дозвољавају усвајање, омогућити културно стварање породице са родитељима истог пола (хомопарентале). Пошто хетеросексуални брак није више природнији – знате ли за бракове међу животињима? – од хомосексуалног модела, гунђала ће морати да нађу друге аргументе да би негодовали.

Зашто одбити гејевима оно што се допушта хетеросексуалцима? Могућност да се имају, а затим и образују деца? Јер свештеници, неки психоаналитичари, у основи монотеисти, хомофоби, велики део бирачког тела деснице – Лионел Жоспен (Лионел Јоспин) и неки његове присташе, одбијају да виде да од сада трансгенеза омогућује преображај породице у место јасних и свесних споразума у којима жеља, осећање и тежња за стварањем срећних бића односе победу над сваким другим религијским разлогом или моралом, које је инфицирала моралисткиња – да употребимо Ничеову реч.

Постмодерна породица (не више нуклеарна, већ молекуларна), која се открива и с којом се експериментише пред нашим очима – понекад неспретно – располаже од сада вештачком оплодњом и премештањем ембриона, донирањем сперме или јајних ћелија, мајкама «носиљама», постменопаузним трудноћама, делотворним контрацепцијама, медицинским абортусима који жени омогућују потпуно владање над својом судбином. Остаје нам да откријемо нови облик живота – нову породицу – која напредује са свим својим могућностима, да би се интерсубјективност мање уписивала у знаку религије и друштва, а више у знаку властитих изборних наклоности.

 

То истинско егзистенцијално склониште беху некада отворили Жан-Пол Сартр и Симон де Бовоар (Симоне де Беаувоир) – прочитати и изнова читати «Церемонија опроштаја» (ла Цéрéмоние дес адиеуx де ла сецонде), затим Жан Тусен и Доминик Дезанти (Јеан-Тоуссаинт ет Доминиqуе Десанти) – прочитати и изнова читати «Слобода нас још увек воли» (Ла либертé ноус аиме енцоре) – у којима су животи у пару – филозофске егзистенцијалне конструкције! Нека после таквих истраживача дође време експериментатора, власт свега у свакоме: јер садржај живота нам није дао неко трећи – племе, заједница, обичај, црква, држава, већ се он лично конструише. Напомена аматерима: јела се гутају само једном.

Превод са француског: VIX

1) Термидор (Тхермидор) је 11. месец у календару Прве француске републике, 19. јули – 17. август. Прим. прир.

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!