Pročitaj mi članak

Vinston Čerčil: Srpski kraljević, Titov otac ili samo ološ i hulja

0

Na današnji dan rođen je čovek kontroverzi, mitska figura 20. veka.

„Егоцентричан, дрзак, себичан. Без скрупула, са вишком самопоуздања и мањком контроле“ – овако је укратко изгледао опис Винстона Черчила из пера његових савременика.

Фасцинирани његовом личношћу, а у исто време застрашени његовом снагом, Руси су му наденули погрдан надимак Британски Булдог.

Ипак, овај неконвенционални тип, често у облаку дима цигаре и са чашом вискија у рукама, био је есенција контрадикторности. Током целог живота је одлазио у лов – у Шкотску на јелене, а у Француску на дивље свиње. Па ипак, био је љубитељ животиња. На његовом породичном имању су живели пси, мачке, коњи, свиње, рибе и црни лабудови.

Крштен је у англиканској цркви, а већи део живота је био ангостик. У писму које је мајци послао 1898. године рекао је да „не прихвата хришћански, нити било који други облик религиозног веровања“. Ипак, тврдио је да је више наклоњен протестантизму него римокатоличкој цркви зато што је сматрао да је „корак ближе разуму“.

Волео је лудо и фатално Виолету Асквит, ћерку Херберта Хенрија Асквита, британског премијера у периоду 1908–1916. године. Оставио ју је пред олтаром и оженио Клементину, за коју је Асвитова тврдила да је “глупа као сова”. Ипак, и поред емотивне издаје, Винстон и Виолета су остали доживотни приљатељи, а она је чак и написала две књиге о њему.

Ванбрачни син Милана Обреновића

Омиљена теорија о Черчилу међу Србима је убедљиво та да је он у ствари изданак наше краљевске лозе. Да није реч о класичној митоманији без упоришта у реалности, говоре и подаци о великој привржености између Милана Обреновића и Винстонове мајке Џени. Како су обоје за то време били слободоумни авантуристи, лако су се спријатељи и постали блиски. Међутим, енглески биографи демантују ову могућност, тврдећи да Џени никада не би ризиковала свој статус у друштву и веридбу са лордом Рандолфом, због кратке љубавне афере.

Мутави шепртља

Одрастање младог Винстона није било аристократски идилично. Хиперактиван, није баш био разуман, имао је низ говорних мана, а и муцао је. Падао је, из нехата се повређивао, а црни низ несрећа није се прекинуо ни његовим сазревањем.

Једном у Њујорку 1931. године умало није изгубио живот у саобраћајној несрећи. Ипак, уместо да постане обазрив и да избегава опасне ситуације, учинио је нешто сасвим супротно: сви ти блиски сусрети са смрћу само су га наводили на још драстичније изазивање судбине и стављање себе у још већу опасност.

Творац космополитских израза

Многи знају да је искључиво захваљујући Черчилу израз “квислинг”, по норвешком колаборационом председнику владе Квислингу, ушао у ширу употребу, као синоним издаје. Ипак, реч која је најинтересантнија од свих које се приписују Винстону Черчилу јесте „самит“. Додуше, та реч је већ постојала и користила се за планинске врхове, али је он од ње начинио термин који се односи на састанке шефова држава и влада, због чега је ушла у све светске језике, укључујући и српски.

Талентовани сликар

Познато је колико је био плодоносан, талентован и награђиван писац, међутим, оно што је мање познато да ништа мање талента није имао ни за сликарство. Након избијања Првог светског рата, Черчил је 1915. године почео своју сликарску каријеру и за живота насликао око пет стотина дела.

Волео је атрактивне, идеализоване пределе, а многе његове слике с том тематиком завршавале су на разгледницама. Пабло Пикасо је о њему рекао: „Да је тај човек сликар по професији, не би имао проблема да заради себи за удобан живот“.

Титов отац

Отац Тадеј творац је теорије по којој је Винстон Черчил у ствари прави отац Јосипа Броза Тита. Наиме он је у некој својој изјави поменуо да је исповедао неког човека кога је опсео „зли дух“ који је имао увида у разне људске грехе. Тај демон му је кроз уста запоседнутог испричао да је Тито син „Черчила и неке јеврејске проститутке“.

„Зато је Черчил послао законитог сина Рандолфа Титу – да се браћа упознају“, говорио је Тадеј. Целу причу су зачиниле тврдње о масонском ангажману које су пратиле обојицу.

Шећер, виски и цигаре важнији и од живота

Екстремна склоност ка уживању био би најкраћи и најтачнији опис Винстона Черчила. Удобан живот за њега је значио: добре цигаре и квалитетно пиће, послужене након обилног и укусног оброка. Толико је волео да пуши да су му током рата, када је често летео авионом, маску са кисеоником адаптирали да би могао да дувани кроз њу.

Што се тиче хране, љубав према квалитетном залогају Черчил је развио још од малих ногу. Једном је у основној школи добио батине након што је ухваћен у крађи шећера из ђачке мензе. Увек је имао здрав апетит. Годину дана пре његове смрти, Клементина је захтевала да пређе на дијету; његово решење је било да кришом купи вагу која је приказивала мању тежину од стварне. Живети са њим сигурно није било досадно.