Прочитај ми чланак

ВИНЧАНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА: Савршена српска праисторијска кућа надомак Београда

0

Драган Јанковић Лепи је археолог, кустос у Археолошком налазишту у Винчи. Лепи је човек који би сатима могао, али пре свега желео, да Вам прича о Винчи.

А зашто он воли да прича о овом налазишту и како је он доспео на њега сплет је можда неколико случајних догађаја, а можда је једноставно то био пут некога ко је био предодређен да се бави археологијом и то баш у Винчи.

Избор факултета, како сам каже била је случајност, у родном Пријепољу бавио се спелеологијом, а Филозофски факултет је желео да упише зато што се налазио у центру Београда. Уписао је археологију. Током студија отишао је да спрема испит у Винчи како би се удаљио од градског живота а и како би уједно чувао налазиште од лопова. Уместо три месеца Лепи је остао тридесет година, од тада живи ту.

Како започети причу о Винчи?

Већина Београђана, а и Срба није ни свесна колико среће има што на територији свог града има једно тако важно налазиште, важно и за нашу и за светску културу и цивилизацију. У Винчи се копају куће из насеља млађег каменог доба, пре око 7.500 година људи су тамо имали невероватну културу живљења. Говоримо о праисторији, о неолиту, о периоду који се назива млађе камено доба. Старије камено доба је време када су људи живели у пећинама и бавили се ловом.

Зашто?

То није зато што нису имали знања или су били примитивни већ зато што су имали велики проблем, живели су у леденом добу. Клима је била сурова, ледена, нису могли да саде биљке већ су једино могли да иду у лов. Људи су били приморани да живе у пећинама. Људи нису тада били ограничени знањем, то нису били примитивни људи, већ баш супротно, били су генијални, успели су да преживе ледено доба. Након леденог доба долази неолит, то је период када је време отоплило и када су људи почели да се баве производњом хране; време када су људи припитомили животиње и када су култивисали житарице. Неолит је време када људи живе на једном месту и када су по први пут почели да праве надземне куће.

Насеље у Винчи нам открива да су Винчанци одмах направили савремену кућу: површине од 20m2 до 80m2, од дрвета, са пет соба. Куће нису биле облепљиване блатом већ су биле малтерисане комбинацијом земље, воде и плеве. Винчанци су користили термоизолацију, на патос су стављали дрвене греде које су пунили глином тако да су могли да полирају подове. Дакле, у неолиту је постојало урбано насеље које је имало куће у низовима са истом орјентацијом, са развијеном комуникацијом што говори да је Винча у неолиту била највероватније градско насеље. Винча је била најразвијенија култура тог времена у Европи, технолошки најнапреднија, била је центар, налазила се на важном путу, на раскрсници свих важних путева и временом је постала највећи дистрибутивни центар за најважнију сировину на свету а та сировина је вулканско стакло.

Како је до тога дошло?

 

Временом, Винчанци су почели да производе више хране него што им је било неопходно, па се јавила потреба да се сва та храна замени за нешто што они нису имали. Тада су се јавили трговци, они су уместо произвођача хране почели да тргују нечим што нису произвели. Долином реке Тамиша и Тисе винчански трговци ишли су до Карпата по опсидијан. Опсидијан је вулканско стакло чијом обрадом се дибијају сечива оштра као скалпел од којих су винчанци могли да направе различите предмете који су им били потребни. Један од тих предмета била је и коса. Коса је један од врло важних проналазака за цивилизацију уопште. Винчанци су уз помоћ ње, косећи траву могли да сачувају током зиме храну за животиње. На тај начин су стварали залихе.

А чиме су се хранили Винчанци? Како су се споразумевали? Какву уметност су неговали? Да ли су ратовали? Одговоре на ова и многа друга питања даће Вам Драган Јанковић Лепи уколико послушате и погледате његову причу о Винчи. Идите у Винчу и уверите се сами у значај који она има за нас и за цео свет. На реализацији емисије учествовали су:

Аутор и водитељ: Зоран Чалија
Уредник: Митровић Александар
Технички уредник: Предраг Златановић
Продукција: Медијска кућа „Centar“
Пост продукција: CompArch