Има онај виц – седи Вучић код председника Кине и каже му: “Брате Си, да ли тебе нервира кад кажу да сви Кинези личе један на другог?” После краће паузе, особа преко пута стола му хладнокрвно одговори: “Си је отишао по пиво, ја сам му супруга!”

Има онај други виц – седи председник Кине код Вучића и каже му: “Брате Александре, да ли тебе нервира кад кажу да сви напредњаци личе један на другог?”

После краће паузе, особа преко пута му рече: “Вучић је отишао по пиво, ја сам Весић!”

С друге стране, она шала – да Кинези имају косе очи због сталног хватања за главу у пределу слепоочница, уз урлик „Опет пиринач!“ – указује да би и српски народ ускоро могао постати косоок, јер мало-мало па се ухвати за главу и узвикне: “Опет Вучић”, а кад овај оде по пиво, урликну – „Опет Весић”

Баш тај “опет Весић” је пре неки дан, путем Тиктока, друштвене мреже за асоцијалне напредњаке, урадио исту ствар коју је пре неког времена урадио и Вучић – обратио се кинеском народу на кинеском језику, у поводу кинеског издања своје “Књиге о Београду”, чија београдска промоција се својевремено претворила у Београдски маратон. На циљ је први стигао Весић, а сви остали су остали далеко иза јер нису успели да га стигну.

“Добар дан, срећан сам што је моја књига објављена на кинеском језику. Надам се да ће моји кинески читаоци упознати и заволети Београд и Србију” – казао је Весић на проточном кинеском, исти онај Весић због кога ни Срби не могу да заволе Београд и Србију, а камоли Кинези. Исти онај Весић кога нико не може да заволи, па је ваљда одлучио да покуша с Кинезима, кад већ неће српски & београдски народ. Сваки пети становник Земљске кугле је Кинез, па је Весић ту видео своју шансу за нови почетак – да га заволи макар сваки стоти Кинез, биће популарнији неко да га заволи сваки седмомилионити Србин.

Кинези су много стрпљивији народ од Београђана & Срба, открио је Весић проучавајући изградњу Кинеског зида.

-Тај зид је грађен вековима и нико се од Кинеза није побунио што се радови изводе столећима, а овде код нас ако једна улица касни само годину дана, одмах излазе да вичу, бију, урлају. Кинези су стрпљиво чекали и зато данас имају једно од Седам светских чуда, а Београд никада неће имати ниједно светско чудо, пошто немају стрпљења и разумевања за моје визије – пише у уводнику кинеског издања “Књиге о Београду”, која би пре требало да се зове “Књига о џунгли”, али је тај назив већ заштићен. Можда да покуша са називом “Књига о џунгли без дрвећа”?

Горана Весића је одувек занимала Кина, посебно чудесна прича о изградњи Кинеског зида: пробијени су дакле сви рокови, посечена силна шума, једном су чак мењали и нове коцке новијим… И тако вековима.

-Али древни Кинези нису кукали ко Београђани, па зато они сада јесу велика Кина, а ми ћемо увек бити мала Србија у којој је још мањи Београд – гарантовано пише у кинеском издању Весићеве књиге, пошто је Весић сада у ситуацији да мора тражити неки други град за преулепшавање, а Кина има толко градова да би могли да му макар један поклоне да тамо спроведе своје бројне визије због којих све мање шета Београдом без унапред распорођенеих снајпериста по крововима, који су ту да му штите личност & интегритет.

У “Књизи о Београду” на кинеском Весић нуди читав низ урбанистичких специјалитета које није успео да спроведе у Београду, макар за свог мандата који је тренутно у фото-финишу. Уместо њега стиже Шапић, чији ће задатак бити да иде по Београду, ко онај мајстор, и пита се: “Ко ти је ово поправљао?”

-Па Весић? – говориће грађани.

-Ово ништа не ваља! – објашњаваће Шапић.

-Али, па ви сте у истој странци? – питаће грађани.

-Весић више није, сада је члан Комунистичке партије Кине, и заменик је градоначелника неког кинеског града, ј…м ли га како се зове? – казаће Шапић.

Од урбанистичких специјалитета које ће Весић спроводити по Кини, у неком граду, ј…м ли га како се зове, свакако је најинтерасантнија ГОНДОЛА У СЕЧУАН СОСУ – у питању је гондола због које мораш да посечеш једно 100 до 200 стабала дрвећа, па кад је дрвеће сечуан, онда можеш да смишљаш даљи развој града. Град и служи да у њему расту зграде, гондоле и јарболи, а не да у њему расте дрвеће. Дрвеће по генерелном урбанистичком плану (скр. ГУП), односно Горановом легендарном урбанистичком плану (ск. ГЛУП), треба да расте негде где неће сметати развоју града, развоју гондола и развоју јарбола. Дакле, дрвеће мора бити сечуан.

По ГЛУП-у, сваки град, сем Бетон хале, треба да има што више бетон тргова, бетон паркова, бетон башти и бетон шума, јербо је бетон вечан ко Кинески зид.

Сем тога, Весић је идеалан човек за Кину пошто већ има план шта с посеченим дрвећем – од њега ће се правити кинески штапићи, који се, кад он освоји власт у Кини, не смеју звати кинески штапићи, већ некако другачије, јербо кинески штапићи много подсећају на Шапића.

-Могу се звати кинески јарболићи, никако кинески ш(т)апићи – пише у “Књизи о Београду” на кинеском.

Весић ће по одласку у Кину, сигурно, променити име. На кинеском, како сазнајемо, Горан Весић се каже – Лиу Сјебао, и одлично ће му пасовати.

Господине Сјебао, срећан вам нови почетак! А ми ћемо се сетно сећати шта је све господин Сјебао по Београду.

Ознаке: Александар Вучић, горан весић, Дража Петровић, кинези, СНС