Прочитај ми чланакТих се дана у ваздуху осећала нека тежина, сваким новим минутом, сваким новим сатом.
Приближавао се Васкрс’99, а ми већ дуже времена без одмора, са задатка на задатак, сваки следећи тежи и напорнији.
Пост је, снег по два метра на појединим местима, треба га савладати, а шта се крије иза стене, шта те чека у следећем тренутку то…..само Бог зна.Идемо даље, нема одмора, нема стајања.
Тог јутра, рано пре свитања, кренули смо на договорени задатак, све је већ уиграно, зна се место, време, начин дејства, такорећи рутина. А онда у том јутарњем сумраку код Јуника нагли заокрет десно, возило брунда узбрдо, у Батуши искачемо спремни на ноге, пушка пуна, прст на обарачу, пас већ кружи.
Крај нас наилазимо на команданта, тек сишао са карауле Кошаре, рањен, болничар ради свој посао.Погледасмо га, у неколико речи сазнајемо ситуацију, нас 38 Војних полицајаца крећемо журно узбрдо.
Пас Дук, трчи испред мене на двадесет корака, час њуши, час дигне главу, длака на леђима подигнута, осећа опасност, ми сви преко потока, кривудавим путем за њим.
На првој лакат кривини пинцгауер команданта, стоји мало укосо крај пута, у њему војник возач, млад борац, без живота, два снајперска зрна кроз шлем.
Склописмо му очи, Бог да му душу прости, и приброји га у наручје светог Кнеза Лазара тамо где му је и место.
Нема веће части на овојземљи у овом животу, посебно за Србина него да живот положи за ближње и своју државу.
У грудима грч, сузе, али нема времена и простора за то, док осматрамо вис изнад нас неко прошапута тихо, али урезује се у уши :
,,Благо мајци што те роди“.
Скинух прст са обарача, прекрстих се са све капом, нема времена да је скинем, ако преживимо скинућемо је у Високим Дечанима кад будемо палили свеће за јунака.
Погледам Дука, трчи по потоку лево десно, видим да је открио трагове, креће узбрдо ка вису, али моја команда је пресекла његов рад, морао сам га вратити, послушао је али се осврће стално. Знам да је ту неко, обавештавам команданта групе, али је шеф неумољив окереће нас на другу страну.
Крећемо даље узбрдо,полутрчећи, после три до чети километара трка излазимо на проширење.На узвишењу изнад нас види се караула, лево од нас у заклонима терористи, одговарамо на њихова дејства, киша, али од куршума, јечи она мала долина.
Десно од нас Мусина кућа, ливада испред ње, са те стране из шуме избија војник , наш, тржи помоћ. Борба траје сатима, на десном крилу најтеже, нестаје муниције, уморни борци, ако дочекају ноћ без помоћи неће дочекати јутро живи.
Видим ја да је тамо најтеже тренутно, кроз главу ми прође мисао послаће мене шеф тамо.
Јер ме мрзи, мисли да сам секташ, зато што и на рамену и на застави моји борци и ја носимо лик светог Кнеза Лазара.На челу, још увек нам сија, крст од светог уља са Христовог гроба које добих од монаха из Високих Дечана.
Пре сваког задатка помажем себе и борце тим светим уљем, нема страха, све је у Божјим рукама.
Сетих се речи оца Илије из Горњег Матејевца код Ниша, који нас је Причестио пред полазак на Косово и Метохију :
,, Сваки метак има своје име, не може ти ништа бити ако Бог то не допусти“.
У том ме позва командант, даје ми још једанаест бораца и старешина и шаље на десно крило. Ми смо већ на ливади, дођосмо до Мусине куће, тачка уочљива на карти, изнад нас пролама се стена, са ње бије снајпер. Само трава поскакује од куршума, борац до мене ми показује и каже:
,, Овај тебе тражи“.
Не одговарам, чистина је иза , испред су стене, сваког трнутка може стићи минобацачка граната, једна,друга, трећа. Окренем се ка ливади, нема другог излаза, знам да је ризично, али свака секунда је битна.
,,Момци ова ливада се прелази овако!“
Прекрстим се и кренем у скоковима, не обраћам пажњу на снајпер, гледам борце, један по један се крсте и крећу замном онако како сам им показао. Обука у две секунде, али успешна.
Уђосмо у шуму, сви смо ту читави, раширисмо се по ободу шуме да спремно дочекамо оне који се дрзнуше да крену овде.
Утом креће да пада први мрак, борац десно од мене тихо ме упита:
,, Командиру, шта се данас ради у цркви, који је празник?“
Видим по гласу да му је тешко да тражи сламку спаса, заћутах мало, сабрах се на питање па му уместо ,,сламке“ пружих ,,брвно“ :
,, Слушај ме момче, данас је ВЕЛИКИ ПЕТАК, у цркви се износи и целива Плаштаница, тамјан и свеће горе, Христов гроб“,
сручих му све у једном даху, пратећи погледом ливаду испред.
,, Како бих волео да сам сада у цркви, да целивам Плаштаницу“,
из душе са тежином рече борац.
,, Добро, биће и тога, видиш ли ово небо изнад нас, зар ти не личи на куполу од цркве?“,
кажем му ја и наставим:
,, Видиш ли ову ливаду испред? Зар то није највећи и најлепши Христов гроб?“.
Из џепа извадим пластифицирану иконицу са нерукотвореним ликом Господа, поставим је испред мене на ливаду, клекнем и целивам је.
,, Ајде момак сад ти!“.
Приђе он те учини исто, гледам на лицу му велико олакшање, утом се киша појача као да небо плаче.
Сипила је досадно из сата у сат, до самог јутра, а ми на ногама наслоњени на дрво испред себе.
Само понекад Дук зарежи, те пробије ноћну тишину, а капи кише су већ пробиле униформу и цуре нуз кичму…..
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 11, 2021
