Прочитај ми чланакПосле пропасти Аварског каганата око 800. године на простору Панонске низије, словенске заједнице потпадају под утицај Франачке и мањим делом Бугарске. Ипак, од око 830. године почиње уздизање Великоморавске кнежевине која ће обухватити највећи део панонских Словена. Великоморавска кнежевина је покушавала да игра значајну улогу на европској политичкој сцени између Источне Франачке (Немачке), Византије, Бугарске и Папске државе. Најзначајнија тековина Велике Моравске је успостављање литургије на словенском језику, која ће надживети постојање саме државе и проширити се на околне словенске земље. Поређења ради, германски народи ће богослужење на својим језицима добити тек црквеном реформацијом у ХVI веку.
Posle propasti Avarskog kaganata oko 800. godine na prostoru Panonske nizije, slovenske zajednice potpadaju pod uticaj Franačke i manjim delom Bugarske. Ipak, od oko 830. godine počinje uzdizanje Velikomoravske kneževВеликоморавска кнежевина спада у ред великих ефемерних словенских држава, попут Самове државе у VII веку и краткотрајног „Прашког царства“ у Х веку. Почетак краја Велике Моравске је било досељавање Мађара (Угара) у Панонску низију 896. године. За десетак година (до 906) Мађари ће овладати скоро целом панонском равницом. За разлику од Самове државе и „Прашког царства“, постојање Великоморавске кнежевине је оставило трајан печат у историји словенских народа, због просветитељске делатности Ћирила и Методија у другој половини IХ века.
Најпознатији владар Велике Моравске, Растислав је 863. године од византијског цара Михаила III затражио свештенике који ће на словенском језику проповедати Христову реч. Растислављеви поданици су били хришћани, али литургија се могла слушати само на латинском језику. Византијски цар је Растиславу послао два рођена брата пореклом из Солуна, Константина (Ћирила) и Методија, који су одлично познавали језик „византијских“ Словена. Константин је саставио писмо глагољицу, уз помоћ које је Библија преведена на старословенски, а Методије ће 869. године постати епископ Велике Моравске. Међутим, црквена метропола ове државе се налазила на крајње неочекиваном месту: у Сирмијуму, односно у данашњој Сремској Митровици.
Добро је познато да се Велика Моравска састојала из две државне целине: Прва је била МОРАВСКА КНЕЖЕВИНА, а друга ЊИТРАНСКА КНЕЖЕВИНА. Ујединитељ ове две целине је био Растислављев стриц Мојмир I (830-846). Уједињење се догодило на крајње типичан средњовековни начин: Мојмир I, владар Моравске кнежевине је предузео војнички поход на Њитранску кнежевину и освојио је 833 године. Њитрански кнез Прибина је побегао код Источних Франака, (Немаца) уз помоћ којих је 848. године успео да се учврсти у крајњим западним деловима Паноније око језера Балатон у данашњој Мађарској.
Да око локализације Велике Моравске постоји проблем, још давно је примећено у историјској науци. Наравно, није спорно да се Њитранска кнежевина налазила на простору данашње Словачке, Чешке и делом Мађарске. Међутим, озбиљан проблем настаје око локализације Моравске кнежевине која је њу покорила 833. године.
Одакле је заправо дошао Мојмир I, стриц чувеног Растислава? Историчари би Мојмирову првобитну кнежевину лако сместили негде на простору Словачке и Чешке где и данас постоји етничка скупина Мораваца и хидроним Морава. Међутим, то су биле територије Њитранске државе пре њеног покоравања од стране моравског кнеза Мојмира I 833. године, тако да су ти називи вероватно донешени негде са југа.
Једна од „јеретичких“ теорија у историјској науци је теорија о исходишту Велике Моравске, прецизније Моравске кнежевине, на простору данашње Републике Србије. Амерички археолог мађарско-пољског порекла Имре Боба (1919-1996) је 1971. године у својој књизи „Моravia’ѕ history reconsidered“, oбјављеној у Хагу (Холандија), донео теорију која је узбуркала научну јавност широм света. Према Боби, првобитна Моравска кнежевина је заузимала територије на простору данашње Србије. Тадашњи југословенски историчари су остали неми и понашали се као да ова књига никада није ни написана.
Теорију Имре Бобе је током седамдесетих година ХХ века прихватило неколико истакнутих немачких историчара (Едгар Хеш, Георг Штатмилер, Карл Босл). Тих година је концеприје Имре Бобе додатно разрадио и развио чехословачки историчар мађарског порекла Петер Пишпеки Нађ, који је своје радове објављивао у научним часописима са обе стране тадашње „Гвоздене завесе“. Појавио се чак и један Јапанац, Сенги Тору, који је почео да подупире овај став. Коначно уобличавање теорије донео је Ференц Мак својим радом објављеним у Сегедину 2003. године. Испоставило се да су многи историјски извори који су исходиште Велике Моравске, тачније Мојмирове Моравске кнежевине, смештали на просторе Чешке и Словачке, настали тек у позном Средњем веку. Чак је и сам назив Велика Моравска конструкција из каснијег периода.
Чешки и словачки историчари наравно, покушавају да оспоре Бобину теорију. Остаје неразумљиво зашто се српски историчари и археолози нису укључили у ову расправу. Изузетак је Срђан Пириватрић који је у у Зборнику радова Византолошког института САНУ објавио чланак „Византијска тема Морава и Моравије Константина VII Порфирогенита“ 1997. године. Пириватрић се није сложио са Бобином теоријом. То је некако било и очекивано, јер су овдашњи научни часописи затворени за сваки покушај ревизије историје без обзира на снагу аргумената.
Шта нам извори говоре о Моравској кнежевини, која је по многим историчарима била негде на просторима јужно од Саве и Дунава? Моравска кнежевина се у историјским изворима спомиње први пут у Великим аналима Франачког краљевства 822. године, исте године када се према званичној науци спомињу и Срби на Балканском полуострву. Срби су у франачким изворима смештени на просторе римске провинције Далмације (Босна и Херцеговина и крајњи западни део данашње Србије). Био је то простор Босне и Рашке, за који ће током већег дела средњег века бити везан термин Српске земље. Западно од Срба били су Моравци, који ће се проширити на просторе Панонске низије.
Црквено средиште Велике Моравске биће Сирмијум од 869. године. Папа Јован VIII је 873. године саветовао словенском (тј. српском) кнезу Мунтимиру да се у духовном смислу потчини Методију, велокоморавском епископу, јер је црквено средиште Мунтимирових предака, по папиним речима био Сирмијум. Тадашњи папа је подржавао словенску литургију настојећи да смањи утицај франачких свештеника који су ширили две јереси (Тројезичну и „Филиокве“). Да ли је Мунтимир послушао папу не знамо, али изгледа да су неке везе између Србије и Велике Моравске, несумњиво постојале.
Доиста, на простору данашње Србије је постојала словенска држава која се називала Моравом, чак и после мађарског овладавања Панонском низијом и уништења Великоморавске кнежевине. О њој говори Константин Порфирогенит у спису „De ceremoniis“ средином Х века. Византијски цареви су средином Х века још увек слали писма неком архонту (кнезу) Моравије у суседству Србије, читавих пола века после мађарског покоравања великоморавских територија у Панонској низији. У 40. глави списа „De administrando imperio“ Константин Порфирогенит смешта Велику Моравску око Београда и Сирмијума и оближњих утврђења у Срему које су Мађари порушили. У исто време Мораву као државу и народ у близини Срба спомиње и јеврејска књига „Јосипон“.
Мађари су ставили под своју власт Панонску низију све до Карпата, али је територија која се налазила јужно од Саве и Дунава остала нетакнута. Моравцима северно од Саве остао једино опустошени Срем. Моравску кнежевину на простору данашње Србије освојили су Византинци 971. године након што су претходно покорили Бугарску. Тада се спомињу Ардалест Диоген, византијски стратег Мораве и протоспатар Јован у Расу који је управљао Рашком, односно Србијом у ужем смислу.
У време док су Византинци крајем Х и почетком ХI века ратовали против „бугарског“ Самуиловог царства, Моравска кнежевина је поново стекла независност. Њоме је, како можемо закључити из дела византијског историчара Скилице, владао „Сермон, Нестонгов брат“. Сачувани су и примерци Сермонових печата. Сермон је морао да се повлачи на запад под притиском Византије, па се склонио у Срем. Сермона је 1018. године на превару убио византијски војсковођа Константин Диоген, заривши му нож у груди током преговора на реци Сави. Константин Диоген је како сазнајемо са сачуваних византијских печата, био намесник Србије.
Савременик Сермона, Нестонга и њиховог непријатеља Константина Диогена је био први српски светац, требињско-дукљански кнез Јован Владимир (990-1016), који је владао само приморским српским земљама и то под окриљем свог таста „бугарског“ цара Симеона.
Извори су доста оскудни, али из њих се јасно назире постојање неке Моравске кнежевине на Балкану. Име ове државе могао је потицати од саме реке, али и од града, који је данас добро познат у историји и археологији. У питању је град Морава, чији се остаци и данас назиру око ушћа Велике Мораве у Дунав код потеза Орашје у атару села Дубравница. У овом граду је, како сведочи византијски историчар Јован Скилица, подигнут устанак против византијске власти 1040. године под вођством Петра Дељана, који се прогласио царем и проширио побуну на југ све до Солуна.
Српска историографија упорно заобилази тему постојања Моравске кнежевине. За наше историчаре са универзитета и научних института, простор јужно од Саве и Дунава је у ХI и ХII веку је средњовековна Бугарска. Заиста, на тим просторима се налазила истоимена византијска провинција, међутим, византијски писац Кекавмен, одличан познавалац етничких прилика на Балканском полуострву, изричито каже да око река Саве и Дунава крајем ХI века живе Срби. Овај податак, српски историчари једноставно заобилазе, ограничавајући простор тадашњих Срба на планинске пределе у залеђу Јадранског мора.
Проблем исходишта Моравске кнежевине, односно Велике Моравске на територији данашње Србије, отвара многа нова питања у раној историји српског Средњег века. Уколико су Срби доиста имали власт над Панонском низијом у периоду од 833. до 906. године, српска држава описана у 32. поглављу списа „De administrando imperio“ Константина Порфирогенита, није ништа друго него област једне локалне осамостаљене династије, коју називамо Властимировићи (средина IХ-средина Х века). Властимировићи, који су у ствари господарили Босном, Рашком и повремено над малим областима у приморју (Дукља, Трбиње, Хум, Паганија) су били значајни за византијску политику очувања поседа на Јадранском мору и угрожавања јужних и источних граница Бугарске. Константин Порфирогенит је због тога хтео да им посвети посебну пажњу у свом делу. Византинце није много интересовало шта се догађа далеко на северу у Панонској низији. У осталом, зато су Ћирило и Методије после 863. године, уместо од Васељенског патријарха и византијског цара тражили помоћ папе у сукобу са охолим франачким свештенством огрезлим у јерес који ће се проширити широм Запада. Долазак Мађара 896. године учиниће да Срби, буду истиснути из Панонске низије (изузев Срема).
Душан Јевтић
Васељенска
