Прочитај ми чланакИзјава премијера Израела Бењамина Нетањахуа, највећа је енигма за све историчаре, истраживаче, публицисте и све вас који трагате за истином о нашој историји. Ни након 4-ри године од Нетањахуове изјаве, нема одговора на питање: где су живели Срби које израелски премијер помиње као савезнике, пријатеље јеврејског народа, и то 500 година пре Христа, а 1200 година пре него што званична историја учи да уопште постојимо као народ.
На ваш захтев, на захтев многобројних гледалаца канала Србија Глобал, одлучио сам се да направим ово истраживање. Из веома старих записа Плинија, Тацита, Птоломеја, Страбона, ми знамо да се српско име протеже од Балкана до Кавказа. Ипак, изјава премијера Израела натерала нас је да тражимо дубље од самих назива градова и понеког помена српског племена.
Као и обично, истина је била ту пред носом, неко ју је већ рекао, објаснио, али га нисмо чули или нам није било дозвољено да га чујемо. Први човек Израела није било ко, а 1200 година сакривене историје превише је за било који народ, па и за српски. Нас званична историја учи да постојимо 14 векова. Сви ми који се бавимо овом темом знамо да Срби постоје много дуже и за такву тврдњу изнели смо много доказа. Али, основни проблем је у томе што иза нас и наших истраживања не стоји никакав ауторитет, сем снаге голих чињеница.
Изјавом премијера Нетањахуа ствари су се промениле из корена јер, на признатих 1400 година историје, премијер Израела додао је још барем 1200. Толико је Римска република старија од такозваног досељавања Словена. Изјава израелског премијера обавезује све истраживаче српске историје и порекла на организацију скупова са којих ће потећи правно утемељене иницијативе за прекид лажи у којима живимо. Зато позивам све који се баве овом облашћу, не само аутохтонисте, већ и онај део званичних историчара којима је истина дража од комфора, да се активно укључе у процес разбијања преваре. У расветљавање истине треба да се укључе сви медији па позивам све новине, портале и телевизије да истражују или пренесу чињенице. Све податке и изворе података које имам даћу им на располагање. У овој емисији потрудићу се, на само да прикажем везу Срба и Јевреја у епохи коју помиње Нетањаху, већ и да појасним саму епоху. Ова, такозвана хеленска епоха, упркос јасним свеодочанствима људи који су у њој живели, попут Херодота или Демостена, у званичној науци је приказана потпуно искривљено. Испада, дакле, по званичној историји, да треба веровати режисерима Мућки из 18. и 19.века а не сведоцима догађаја.
Лидер једног од три најмоћнија светска народа истину нам је саопштио у шифрама. У шифрама јер би саопштавање пуне истине на званичној конференцији за медије изазвало вишеструки дипломатски скандал. Да је премијер Нетањаху саопштио пуну истину, не би се затресла само учамела катедра за историју Београдског универзитета. Затресла би се Турска и Грчка, а када се тресе историја античке Грчке, тресу се и корени цивилизације Запада. Али то није наш проблем. Ми имамо право на истину о себи и својој прошлости, ма шта о томе други мислили и како се због тога осећали. Ако неког увреди истина, то је само његов проблем.
Да прво рашчланимо саму изјаву.
1. Време дешавања: Римска република. Римска република основана је 509.године пре Христа. Пре тога, Рим је био краљевина, Римска република трајала је скоро 500 година, све до 27. године пре Христа.
2. У то време, дакле 500 година пре Христа, Јевреји и Срби постоје као 2 формирана народа, који очигледно имају одређени облик и степен државног уређења и одржавају пријатељске односе.
Из текста изјаве види се да су потпуно бемислене тезе које су поједине јавне личности изнеле, а своде се на причу о Србима као протераном или изгубљеном јеврејском племену. Не знам шта је био мотив тих прича – публицитет по сваку цену или зла намера. Изјава премијера Нетањахуа је прецизна и врло срачуната јер, као што видимо, он два пута гледа у свој подсетник пре него што изговори своју реченицу. Он говори о два различита народа и пријатељству, а не о сродству, те се све приче о Србима као јеврејском племену морају одбацити.
Када смо одбацили нетачна тумачења остаје нам да се сконцентришемо на епоху. Дакле, од 509. до 27. године пре Христа. Да ли се и где помињу Срби и нека њихова држава, град, аутономна област, било какав облик организованости. А онда, уколико такав помен постоји, треба утврдити да ли тај град, област или држава гаји значајне пријатељске односе са Јеврејима.
Сем шкртих и непоузданих историјских записа, тражићемо потврду у етнологији, то јест обичајима и веровањима, у генетици и језику. Све то, како бисмо утврдили јасну везу између, назовимо их сада Нетањахуових Срба, са нама данашњим Србима. Онда нам преостаје да одгонетнемо одакле они ту и шта се са њима касније догодило. И управо та путања повешће нас на невероватно путовање из српског Подунавља, преко Крита и Мале Азије, а након излета у Италију, пут ће нас водити до Кавказа који је само пролазна станица до Крима и Украјине. То ће заправо бити пун круг око Црног мора и повратак на вековна огњишта.
Ова прича биће потврда теза које смо већ износили али ћемо, кроз изјаву израелског премијера, добити и потврду једног великог српског истраживача, чије је име Светислав Билбија. Његов рад поменуо сам у претходној емисији, а управо дело које је оставио Светислав Билбија помоћи ће нам да до детаља разумемо Нетањахуове речи. Билбијина открића довешће нас и до много савременије епохе и биће кључне у разбијању још једне лажи а тиче се формирања српске ћирилице. Сем Билбије, Нетањахуова изјава у потпуности афирмише ставове Ивана Гундулића, дубровачког српског писца који је стварао на прелазу из 16.у 17.век.
Други најстарији спомен имена СРБ у светској историографији налазимо код Страбона, највећег географа старе ере. Он је, тридесетак година пре Христа, пропутовао већи део тадашње цивилизације Азије, Европе и северне Африке. Страбон пише своју Географију која се састоји од 17 књига и бележи древни град Ксантос који, како каже, носи назив по истоименој реци. Међутим, Страбон одмах даје веома важан податак да се река Ксантос некада звала Србица. То је уједно и предгрчки назив града, дакле Срб, Србац или Сирбин, то са сигурношћу не можемо данас утврдити али је јасно да су река и истоимени град у себи садржали српско име. Област кроз коју протиче Србица и у којој се налази град Срб зове се Ликија, што нас одмах доводи до фантастичне сличности са нашом балканском Ликом у којој се такође налази град СРБ. Малоазијска Лика налази се у предњем делу данашње Турске у региону летовалишта Анталија. Гледајући из угла неолитског света, овај крај Мале Азије је нека врста периферије Винчанске културе и простор са кога су у Винчу стигли први ваневропски досељеници.
Зауставимо се сада на самом Страбоновом сведочанству. Страбон је рођен у Малој Азији што нам говори да је поприлично добро упознат, не само са актуелним тренутком већ и са прошлошћу овог простора Лике малоазијске. Када путописац, географ, нагласи да је један град имао другачије име, онда то сведочанство никако не може бити без значаја. Тај податак може потицати од неког ранијег Страбоновог сазнања, али је много вероватније да податак о србофоном имену Ксантоса, путописац добија од староседеоца са којим разговара о прошлости овог места. Податак о српском имену Ксантоса, говори нам о очуваном сећању староседелаца на другачији етнички састав и порекло становника овог града. Из каснијих података, сазнаћемо да је до времена када пише Страбон, извршена скоро потпуна хеленизација Лике малоазијске. Хеленизација подразумева пре свега двојезичност и прелазак на грчки језик, што не значи да да је свест о пореклу умрла. Страбон пише коју годину након престанка Римске републике, па нам његово сведочанство о српском имену Ксантоса говори да и тада сећање на српско порекло живи.
Овде ћу у доказни поступак увести рад кључног тумача наше приче свештеника Светислава Билбију. Сем веома јасног Страбоновог сведочења о постојању српског имена у називу данашњег Ксантоса а некадашњег града Срба, на овом месту налазимо фундаментално важан доказ српског постојања. У питању је велики споменик – обелиск, део светске баштине под заштитом УН. На њему се налази обиман текст писан ликијским писмом. Текст са овог споменика, пре тридесетак година, протумачио је прота Светислав Билбија. Користећи се нашом ћирилицом и данашњим српским језиком, он је превео стотине редова уклесаних у камен, а у којима се такође помиње српско име. Овај текст, Билбија је назвао Закоником старих Срба јер се у њему налазе стотине порука које служе као устројство државе, укључујући чак и васпитавање деце. У овом каменом законику, Србима се говори како треба изабрати вођу, које су дужности бораца, како се убира порез.. Њиме се уређују брачни односи, односи према сиромашним грађанима али и хуманитарне дужности државе. Ту су и мудре изреке, савети предака, савети за лечење и припремање хране, као и казне за кривична дела. Пре тумачења текста каменог законика из Лике малоазијске, Билбија се годинама бавио проблемом староевропског језика и писма. Темељно је проучавао писма настала на Криту.
Ликијско писмо, што нам пре тридесетак година доказује Светислав Билбија, идентично је писму суседне области Лидије коју Јевреји изговарају Лудим, а наши тумачи малоазијских топонима као Људеја. Ликијско и лидијско писмо не разликују се, сем у неважним детаљима, од рашанског-етрурског писма. Рашани односно Расени, у светској историји познатији су као Етрурци, иако ниједан историјски извор не оспорава да су ови људи себе звали Расенима односно Рашанима. Три подударна писма заправо представљају једно јединствено писмо које је веома слично српској ћирилици. Уз то сва слова рашанског-етрурског писма налазе се међу знацима пронађеним у Винчи. Светислав Билбија дешифровао је ликијске, лидијске и рашанске текстове тако да у потпуности одговарају смислу и месту где су пронађени. Кључ за тумачење рашанских текстова из Италије, лежао је у коришћењу српске ћирилце и српског језика. Грци у својој гласовној скали и алфабету, немају гласове попут Ж, Ш, Ч или Ћ, те зато нико није могао протумачити рашанске, ликијске и лидијске текстове. Вођени догмом о грчком преимућтву у историји, мада сами грчки писци никада нису тврдили да су староседеоци овог простора, светски научници нашег доба покушавали су да реше рашанско-етрурску тајну искључиво преко грчког и латинског кода. Наравно, нису успели.
Овде ћемо за кратко застати да бисмо показали какве везе имају Ликија и Лидија, као и Рашани-Етрурци са Јеврејима. Своје велико истраживање рашанских, ликијских и лидијских текстова и њихову упоредну анализу са најстаријим писмима Светислав Билбија је штампао у књизи под називом Староевропски језик. Билбијино дешиврофање рашанског језика, након Нетањахуове изјаве, објасниће нам одакле назив наше средњевековне државе Рашке, назив града Раса, назив трачке реке Расе, али и данашњих Расина које се протежу од Крушевца и Србије, преко Хрватске и Словеније до градова у којима су живели Рашани у Италији а то су Перусија и Аретио.
Да не бисмо губили нит приче, циљ нам је да одмах видимо постоји ли веза Лике малоазијске са Јеврејима. Али, пре тога морамо пажљиво сагледати стиуацију у Ликији и околним етнички сродним областима. Ликијско краљевство, у периоду који наводи Нетањаху, постаје нека врста вазала Персијског царства али са очуваним високим степеном аутономије. Касније, град Срб-Ксантос постаје центар окупљања савеза ликијских градова, њих тачно 23. Одмах се мора напоменути да постоје и три суседне етнички сродне области, битне за разумевање Нетањахуове изјаве и односа Срба и Јевреја у овом делу света. То су Мизија, Лидија и Фригија. Мизија је грчки запис, који се поклапа са каснијим латинским записом за име данашање Србије – Мезија, уз поклапање са немачким именом на коме живе лужички Срби – Мајсен. У претходном наставку емисије о пореклу Срба до танчина сам објаснио због чега се ови појмови морају преводити као Међа. Тројство појмова Међа-Шума-Граница и овде ће се показати као кључно за дешифровање прошлости. И ова малоазијска Мизја заправо Међа, садржи реч границу. Наиме, кроз њу протиче река Граник. Баш тако српским изговором Граник записана је и у најстаријим списима. На њој се одиграла једна од највећих битака у историји света. Победом на реци Граник, Александар Македонски је отворио врата Мале Азије. Прешавши Граник, Александар више није имао ниједну препреку ка уништењу читавог Персијског царства.
Друга веома важна област грчки је записана као Лидија, јеврејски Лудим а у српској верзији Људеја, чији је главни град Сард. Лиђани су дуго владали читавим простором Мале Азије. Њихов краљ Крез заузима важно место у Херодотовој историји где је описано да Крез потчињава Грке. У исто време, док се сукобљава, Крез кокетира са хеленском културом, одлазећи код пророчице Питије. Из Херодотових сведочанстава јасно видимо да Јелини, односно Хелени Грци настају асимилиацијом и утапањем староседелаца јер их изворно има јако мало. Чак се и Крез лиђански краљ, сведочи нам Херодот, распитује ко су прави Јелинима, а ко су заправо асимиловани староседеоци. Кључ за разумевање овог времена је трговина, а након трговине похлепа и рађање глобалистичких идеја, што ћу детаљније појаснити нешто касније.
Веома важна област за наше истраживање је и суседна Фригија за коју главни извор античке историје Херодот каже да јој је изворно име Бригија по Бригима који су дошли са Балкана. Бриги су у директном сродству са Трачанима и веома су блиски Илирима, тако да цела малоазијска колонија прасрпског етноса постаје кристално јасна. Касније ћу, на ту тему, изнети дубље доказе, а сада постављам кључно питање: Да ли поменуте етнички сродне аутономне области и државе имају пријатељске односе са Јеврејима на тако високом нивоу, да ће премијер Нетањаху, 2500 година касније осетити потребу да ту чињеницу помене на конференцији за медије?
Јевреји, након 539.године старе ере и персијског освајања Вавилона добијају натраг своју слободу. Персијски цар Кир их ослобађа из вавилонског ропства, омогућава им да се врате у Јерусалим и започну обнову храма. Повратак из ропства није означио и крај јеврејским мукама јер наступа ужасно тежак период обнове потпуно разрушене домовине. Све то праћено је и међусобном мржњом мање групе Јевреја, која стицајем околности није одведена у ропство, наспрам огромног броја повратника из Вавилона. Следећих 150 година, представљаће, за велики број Јевреја, неиздрживо тешко време, па ће спас потражити у економској емиграцији. Ова емиграција наћи ће своје уточиште међу Србима Мале Азије у Лики и Људеји.
Најстарији траг јеврејског присуства у областима где живе малоазијски антички Срби, налазимо у 5.веку пре Христа, што се апсолутно поклапа са Нетањахуовом изјавом. Наиме, у граду Сарду, у Људеји пронађени су остаци синагоге. У граду из кога потичу Рашани-Етрурци, далеко од Јудеје, налазимо јеврејски верски објекат. Лика малоазијска се посебно помиње у Библији, у Старом завету, Прва књига Макавејска. Помињу се врло конкретно јеврејска насеља у Ликији, баш у време које је назначио Нетањаху. Сем града Срба, у савезу личких градова је и град под називом Мира што нас асоцира на српки језик и враћа на еп Ивана Гундулића који говорећи о губитку српских земаља у Малој Азији пише вапијући стих: “Где су мири, где су двори? Веома је важно увидети да у, нама ближем делу Мале Азије, велики број градова у свом називу за корен има српску речи МИР. Ту су градови на јонском мору Смирна (данашњи Измир), затим град Мирина, а у Ликији конкретно градови Мира и Лимира. Баш у Лимири археолози су пронашли таблице исписане јеврејским натписима, а датоване су у време које се у потпуности поклапа са оним које наводи премијер Нетањаху. То су конкретни археолошки докази библијског сведочанства о присуству Јевреја у Лики малоазијској.
Овде ћемо направити малу језичку анализу. Посебан акценат ставићу на реч МИР који се налази у корену свих поменутих малоазијских градова. Реч МИР данас у руском језику означава свет, док Срби имају реч СВЕМИР. Међутим, у руском језику се задржало и друго значење речи МИР а то је СЕОСКА ОПШТИНА. У српском језику и данас је актуелан израз МИРЈАНИН и МИРЈАНКА а односи се на чланове црквене општине. Овде смо недвосмислено доказали постојање српског језика на простору мале Азије, у хеленистичко доба. Називи малоазијских градова, у доба о коме говори Нетањаху, носе српску и руску реч која означава насеље. Паметном и озбиљном историчару и лингвисти, никакав даљи доказ не би био потребан. Јасно је да људска насеља носе назив МИР јер су то места у којима људи прекидају кретање, смирују се и постају седелачко, а не номадско становништво.
Археолошким и историјскм записима, однос малоазијских Срба са Јеврејима лоцирали смо баш онако како их је Нетањаху описао. У мору непријатеља, Јевреји проналазе пријатељство и разумевање у аутономним државицама Срба у западном делу данашње Турске. Ипак, не задовољавамо се тиме и тражимо још дубље податке који говоре о пријатељству и савезништву малоазијских, пре свега ликијских Срба и Јевреја.
У књизи “Kinship Diplomacy in the ancient world“, аутора Кристофера Џонса и Џорџа Мартина Лејна, а коју штампа Кембриџ Универзитет, посебно поглавље посвећено је односима Ликијаца и Јевреја. Слободни превод назива ове књиге био би “Савезништва у старом свету“. Кинсхип Дипломацy је појам који означава дипломатске односе народа који нису сродници, често су њихове државе географски веома удаљене, али се они подржавају и помажу, чак и прећутно и без конкретног договора. У посебном поглављу ове књиге под називом “Lycians and Jews“, Личани и Јевреји се управо тако описују и наводе као занимљив пример савезништва у старом свету, када за оба народа наступају велики изазови због надирућих освајања, језичке и културне асимилиације Грчке и Рима.
Пошто смо поставили базичне доказе да премијер Израела Нетањаху говори о Србима у Малој Азији, пре свих мислећи на оне у Ликији, време је да уђемо и у дубљу аргументацију. Пођимо сада од веома важне чињенице да се област Лика налази на нашем простору Балкана и да је у њој лоциран град Срб. Срб се налази између Книна и Дрвара, у регији која је, до рата деведесетих, била насељена готово искључиво Србима. Хрватска историчарка Нада Клаић тврди да је град под овим називом постојао и у 9.веку. У илирско доба, ову регију насељава племе Јапода, чија се капа са ресама, према мишљењу већине етнолога, одржала и код данашњих Личана.
Као и код Срба, и код Ликијаца малоазијских, тотемска животиња је вук. Дакле, као што код Срба постоји старо веровање да су постали од вука, тако и код малоазијских Личана постоји слично предање. Грци су чак веровали да су Ликијци једини народ који се може претварати у вукове. Ми Срби знамо и разумемо шта значи реч Лика, лик, личност. А званична наука нас убеђује да име Ликије долази од грчке речи Ликос што значи вук. Пошто су Ликијци, као староседеоци, мрзели Грке и ратовали против њих, сигурно је да нису носили грчко име. Много је изгледније да се у грчком одомаћила реч Ликос за вука, јер су Грци поистовећивали Ликијце са вуковима. Поредећи данашње Србе Личане са данашњим становницима малоазијске Лике, у видокруг нам упада генетско поклапање. И међу нашим Личанима и међу становницима малозаијске Ликије, данашње Анталије, присутан је И2а динарски ген.
Када говоримо о малозијској Ликији и околним областима, тамо је проценат И2а генетике вишеструко присутнији него у било ком делу Турске, у којој је иначе јако редак. Међутим, још дубље генетске везе добијамо преко веома ретке генетске групе Ј2б1 мутација 205. Занимљиво је да се ова група, готово нигде у Европи не појављује у проценту већем о 1%, сем на територијама данашње Србије, Босне и Хрватске. Ту се поготову истичу Срби Личани који би по досадашњим резултатима и проценама могли имати преко 15% ове веома ретке неолитске генетике. Одмах додајемо паралелу са оним делом Мале Азије, данашње Турске где се налазила античка Лика са суседним сродним областима. И ту налазимо ову групу у значајном проценту, иако у остатку Турске готово да и не постоји. Веома је занимљиво да постоји видљива комбинација И2а и Ј2б1 генетике на обе личке територије, балканској и малоазијској. Када је у питању ова ретка генетска група – Ј2б1 мутација 205 треба рећи да се она, током неолита усељава из Мале Азије на просторе Подунавља, прецизније на просторе Винчанске културе.
Од самог почетка подунавских цивилизација уочавамо исти принцип. У неолитско Подунавље усељавају се племена са истока Европе, Мале Азије, Кавказа и Синајског полуострва, да би касније здружени са староседеоцима Подунавља, правили нове насеобине на подручјима одакле су њихови преци дошли. Тако нам постаје лакше да схватимо невероватно широку распрострањеност појма СРБ у називима насеља, река или језера. Сем Страбонове белешке српског имена у Малој Азији, пре нове ере налазимо још старији помен Сербонидског језера у Египту које помињу Херодот и Диодор Сикулски. Већ у 1.веку нове ере Плиније, Тацит, Помпоније Мела, Птоломеј налазе градове и племена српског имена од Балкана преко Мале Азије, до Кавказа и Украјине. Српски истраживач с почетка 19.века, Милош Милојевић, набрајајући разне србофоне топониме и хидрониме, био је исмејан од стране хиперкритичке српске историјске школе. Међутим, словеначки научник Нико Жупанич, још пре 100 година, говорио је да се имена градова, река, језера и племена која у себи носе одређене деривате српског имена не могу тек тако одбацивати. Жупанич је записао да се историја и право порекло Срба никада неће протумачити уколико се помени српског имена широм Евроазије буду олако одбацивали. Жупанич је посебно обраћао пажњу на Србе и српска места помињана на Кавказу, а модерне науке и археологија помоћи ће нам да схватимо да пут једног дела Срба ка Кавказу не води из Индије, већ из подунавске прапостојбине, па преко Мале Азије…
Вратимо се сада на примарно питање. Веза малоазијске Лике и околних области са данашњим Србима. Да прво дефинисемо порекло тамошњег народа. Захваљујући Херодоту, али и другим писцима, данас са сигурношћу знамо да народ Ликије, Лидије, Фригије и Мизије није припадао Грцима, већ је убрајан у такозване варварске народе. Подела на њих цивилиоване и нас варваре типична је парадигма грчке историографије и каснијих фалсификата модерне историје. Херодот сведочи да су народи Мале Азије које повезујемо са Србима, староседелачки и супротстављени Хеленима. За један део ових народа, на основу Херодотових сведочења, закључујемо да су дошли са Крита, који је нека врста међустанице између Подунавља и Мале Азије, док за Фригијце Херодот сведочи да су са Балкана дошли у Малу Азију. Он пише да су се Фригијци звали Бриги што нас упућује на честе старинске називе племена попут Брђани. Имамо и доказ за то. Баш су Рашани –Етрурци у данашњој Аустрији основали град који има латинско име Бригитиум и србофоно данашње име Брегенц. Ако вам кажем да је у његовој близини био и град Сорвиодурум, отићи ћу далеко од теме, па се враћамо брзо у Фригију.
Из етнологије знамо да су Фригијци, то јест Бриги, веровали у богињу заштитницу плодности Земље која се звала баш тако Земља, а Грци су је записали као Семел. Колико год да су га искривили због недостатка гласова у свом језику, име је остало потпуно јасно. Јер, СЕМЕ и јесте у основи речи ЗЕМЉА. Земља се управо по семену које у њој успева, разликује од других сличних појмова као што су рт или тло, а који у себи не носе знацење плодности. Земља је била трачка и фригијска богиња, а по свим могућим доступним историјским записима, Бриги су трачко племе које се одселило у Малу Азију. Како вам сад звучи прича о Шиптарима староседеоцима и нама досељеницима? Чија је реч земља и чија је реч семе??? Шиптарска или српска?
Када већ помињемо Фригијце-Бриге-Брдјане, не можемо а да не поменемо реку Брегалницу која се налази на трачкој територији и упућује на могуће порекло имена. У античким изворима не оспорава се исто етничко порекло Трачана и суседних малоазијских племена. То неће бити спорно ни током средњег века и током византијске епохе јер ће Грци Србе и остале Словене називати Трачанима. И баш ту у Фригији налетећемо на Србе. У Фригији је, у време о коме говори премијер Нетањаху, постојао град Гордион. Реч Гордион, како су га Грци записали, рећи ћете, може бити било чијег порекла. У реду, али, сем што нас одмах асоцира на гордост, подсећам вас да ми Срби кажемо Град а Руси Город. Може ли се логичније неки Град звати него баш тако Град, Город, Гордион? И питаћете ме сада. Па чекај а где је ту Гордије, оснивач града и његов чувени Гордијев чвор. Зар то Гордион није од Гордија. ОК. Хајде да једном за свагда, размрсимо и тај Гордијев чвор. Горд, Град, Ограда Гарда речи су истог корена. То чак и званична лингвистика признаје позивајући се на санскритску реч ГХОРДОС… У бити свих ових речи су две ствари узвишеност, уздигнутост и ограђеност. Горд човек је узвишен и ограђен. Стари градови су ограђена утврђења на узвишењу – дакле и узвишени и ограђени. А Гарда служи да огради узвишено лице.
Е, сад, опет су у пролему и званична историја и званична лингвистика и латински језик. Јер латински изговор наше речи Гордост је Ортос. Понављајте слободно неколико пута: Гордост-Ортос, Гордост-Ортос. И шта чујете и закључујете? Па управо оно што је пре 200 година рекао Павле Соларић, а ја ћу превести на жаргонски језик, да је велики део латинског и грчког језика заправо ћелави и мутави изговор нашег језика. Јер губљење сугласника и проређивање сугласничких група то доказује.
Но да се вратимо ми Фригијцима и Србима у Гордиону. Ипак, још нема довољно основа да фригијски Гордион повежемо са Србима. Зато ћемо ствар сагледати унатрашке. На Шестом васељенском сабору, 680.године, затичемо епископа Исидора Србина који представља епископију града Гордосербона у чијем округу, по свим расположивим подацима живи више десетина хиљада Срба. Чекај, чекај…више десетина хиљада Срба на сред данашње Турске у 7.веку??? И одакле уопште Срби, кад су нама у школи рекли да су на Балкан дошли неки Словени? Како је то могуће? Хајде прво да видимо шта кажу фалсификатори. По званичној историји, цар Јустинијан Други населио је ове Србе из области Вардара (гле чуда Срби код Вардара, зар тамо нису живели Македонци?), кажу дакле са Вардара преселио њих око 30.000 насред Турске у 7.веку. А колико је то милиона Срба било на Балкану у 7.веку, кад је њих 30.000 само са Вардара отишло да живи насред данашње Турске? Биће ипак да Грци опет лажу….. Према археолошким налазима о којима је говорио представник званичне српске историографије Тибор Живковић, укупан број Срба досељених на Балкан у 7.веку могао је бити, највише 2% у односу на број староседелаца.
Пошто број Дарданаца једног од бројнијих балканских племена, ПРЕМА ЗВАНИЧНОЈ ИСТОРИЈИ, ни у најбоље време није прешао 200.000 јасно је да на територији данашње Србије, Босне, Црне Горе и Македоније, у 7.веку, када драстично опада број становника, није могло бити више од милион људи. Сада на то примењујемо проценте Тибора Живковића и долазимо до укупног броја од 20.000 Срба досељеника на Балкан. Ако процену броја староседелаца увећамо на 2 милиона доћи ћемо до највише 40.000 досељеника. А све и да их је било 100.000 нема никакве логике да би трећина живела само код Вардара и била одсељена као товар кромпира у данашњу Анкару.
Званична историја, очигледно, граничи са смехотресним сценариом серије Мућке и доживљајима Роднија И Делбоја. Гордион из времена о коме говори Нетањаху и Гордосербон из 680. године су практично на истој локацији, а у сваком случају у истој регији. Видимо да постоји континуитет у називу града, те да гордион значи град и у фригијско и у српско време.
Археологија је забележила да су Фригијци, када су дошли са Балкана, у Малу Азију донели медовину, вино с медом, које је касније у историји остало једно од главних обележја Словена. Податак о преношењу медовине са Балкана у Малу Азију, од стране трачког народа, додатно иде у прилог тези да су Хелени, већи део традиције и па и медовину прихватили и преузели од староседелаца, заправо наших предака. Такође, пре њих у Анадолији није било обредних гомила које су карактеристичне за сахрањивање Срба и Илира. Фригијци, дакле за град кажу град а за земљу земља?! Све нас упућује на закључак да су Фригијци говорили старосрпским језиком, који се од данашњег српског разликовао колико староенглески од енглеског или старогрчки од грчког, а можда и мање. А људи који говоре истим језиком припадају истом народу. А то онда значи да су Фригијци, Трачани , Ликијци заправо наши преци, међу којима се и тада чувало и проносио појам СРБ баш у оном свом изворном значењу: Сродници. Појам Срб био је нека врста праисторијске шифре, лозинке за препознавање. Фригијци, Ликијци, Лиђани, Трачани, Дарданци, као и већина илирских племена, без обзира на различите утицаје које су претрпели, народ су истог порекла а између њих и Срба везе нису ни за цент слабије, од веза између Келта и Ираца.
Пре извесног времена, хрватска новинарка Наталија Принци објавила је слику из Напуља, на којој је у виду огромног кипа, представљен заробљени Илир. Он носи фригијску капу, веома карактеристичну капу која је симбол слободе. Ношење капе има најснажнију симболику код старих народа, тако да се фригијска капа на глави Илира, могла наћи само уколико између ових народа постоји етничка повезаност. Исту овакву капу носе и Трачани. Али, мајко моја, исту капу носе и Тројанци у Троји? А изнад њих крст са четири оцила? Оцила или огњила, свеједно је. Чекај, чекај па то је исти онај грб који Срби данас имају…
Троја, као и епови Илијада и Одисеја су теме од којих сам одувек бежао, сматрајући их клизавим и несигурним тереном. Епови у којима разговарају и заједнички учествују људи и богови, нису баш ваљани извори сазнања. Но, у сваком миту увек је сачувана нека искра истине. Након Нетањахуове изјаве, не могу а да се не присетим и цитирам стихове Ивана Гундулића из епа о Осману. Гундулић, на прелазу из 16. у 17.век, пише:
‘’При мору управ српских страна, у пржинах пуста жала лежи Троја укопана,од грчкога огња пала; славна Троја, ка је свиме његда Истоком господила, а сад ино није нег име након себе оставила.
Гундулић помиње српске земље и Троју на Истоку. А Херодот нас обавештава да су Фригијци, Трачани, Лиђани, Личани народи који су бранили Троју. Иван Гундулић није само песник. Он је и ЧИНОВНИК Дубровачке републике. А историјски архиви Дубровника су надалеко познати. Овај писац увршћен је у 100 најзнаменитијих Срба па претпостављам да то није учињено због његове митоманије и измишљотина већ због величине и образованости коју је поседовао. Изгледа да је Гундулић знао исто оно што зна Нетањаху.
Иако је званична историја рађена по сценарију Мућки Роднија и Делбоја, пробаћу да унесем мало разума у ову повест. Јустинијан ИИ није могао населити десетине хиљада Срба који живе у епископској области Гордосербона у 7.веку. Могао је свакако доселити неке Србе али је јасно да се њихов огроман број могао заснивати искључиво на чињеници да су и староседеоци фригијског простора били Срби. Сем тога, ти досељеници су морали имати неки основ и разлог досељавања, баш као и они који су стигли у Србију. Током векова хеленизације и током римских освајања, староседеоци Фригије и других малоазијских области селили су се источно према Кавказу, Криму, јужној Русији и Украјини. Тако се и званични податак о досељавању десетина хиљада Срба у Фригију у 7.веку, може посматрати једино као повратак једног неупоредиво мањег броја потомака оних људи који су раније са тог простора избегли. Они ће ту остати и до 13.века када се последњи пут у неким пописима помиње Сервохорија, а превод са грчког је српски простор. Фригија је, драги пријатељи, баш то – српски простор.
Пред нама је још низ доказа да су Фригија, Ликија, Лидија, једном речју западни и централни део Мале Азије у време о коме говори Нетањаху заправо насељене великим бројем Срба. Када већ помињемо етнологију, то јест народну ношњу, током турске окупације, континуитет је делимично прекинут. Ипак, неупоредиво боље очувао се континуитет женске ношње што можемо јасно видети у сличности изгледа Дарданке и данашње женске ношње југа Србије, Косова и делова Црне Горе. Дарданију, у античко време, имамо и на територији данашње Србије, а имамо је и на самом почетку Мале Азије. Међутим, капа је увек најзначајнији симбол етноса. Тако код Српкиње Личанке из 19.века налазимо готово истоветну капу са капом коју носи Рашанка у Етрурији, неких седамсто година пре Христа. Рашани, Расени су досељеници у данашњу централну Италију. Области из којих су Рашани дошли заправо су Ликија и Лидија.
О томе сведочи и Херодот, говорећи да је у време велике глади, један део становништва, поготову оног из града Сарда одлучио да се пресели у данашњу Италију. Херодот каже да су из Смирне испловили и отишли у данашњу нову домовину. Тамо, у централној Италији, затичемо рашанску-етрурску културу и писменост, идентичну ликијској и лидијској. Рашанске, ликијске и лидијске текстове протумачио је, као што сам већ навео, Светислав Билбија. Рашанска етрурска азбука идентична је азбуци са споменика-обелиска из града Срба у Лики макоазијској, уклесаног пре 2800 година. Пошто су Рашани били углавном пореклом из града Сарда који је припадао суседној лиђанској области, долазимо до једног фасцинантног поклапања. Наиме, српско име налазимо у Ликији, а рашанско, рашко у суседној истојезичној и етнички идентичној области Људеји. У Средњем веку то ће бити два имена за две српске државе, а рашко име за Србе одржаће се до данас. Мађари и данас Србе зову Рацима, а тај назив за Србе, уз онај илирски Илиро-Сербен, најдуже се одржао у Аустрији и Аустро-угарској монархији. Рашани-Етрурци били су познати по кућним славама, односно малим кућних божанставима које су Римљани звали лари. Ларе затичемо код Илира, а слављење митског претка, заштитника кућног огњишта код Срба није ништа друго до облик истог веровања. Један од највећих градова етрурских Рашана изворно се називао Перусија. Данас је то град Перуђа. Име града Перусија, у области где живи народ који себе назива Рашанима и Расенима, уз њихов писмо које је практично ћирилца, илити праћирилица, за сваког научника довољан је разлог да почне да истражује. И то, не само везу Срба и Етрураца, већ и везу Руса и Етрураца.
Проблем са Рашанима-Етрурцима настаје због чињенице да је званична наука установила да су Етрурци од једне чобанске области створили град Рим. Замислите сада колико би страшно било да званична наука утврди да су етрурски Рашани заправо Прасловени, Прасрби или Праруси… А да ствар буде гора по званичну историјску смехотеку, баш у области где су живели Расени, у градовима Перусији и Аретиу, налазе се места и реке под истим називом Расина. Исто као и река на којој лежи Крушевац. А ту је, када из Крушевца кренем, путем ка Расенима, стара престоница Рас, па место Расиња у Хрватској, па река Раша која је делила илирска племена Истране и Либурне, а обећавам да ћу вам ускоро дати документовани превод имена Либурни са латинског на српски језик. Но да се вратим на реку Рашу која се у Рашком заливу у Истри улива у Јадранско море. И онда стижемо у Италију где у Перусији и Аретиу и данас не можеш да промашиш места и реке под називом Раса и Расина.
А још гора ситуација за званичну историјску смехотеку настаје када упоредимо винчанске знаке и рашанска-етрурска слова и видимо да нема никакве разлике међу њима. Ту су онда и опанци шиљкани. Јер Рашани носе опанке шиљкане плитке и дубоке, које носе још једино Срби, што је још пре 20 година илустровао Радован Дамјановић у српско-српском речнику. А археологија је опанке шиљкане забележила још, погодите где… У делу Мале Азије одакле и потичу Рашани. Има их и у оном делу Кавказа где Осети у школама уче да са Србима сачињавају део истог народа а где су Срби у записима историчара и географа, као племе, забележени у давним временима. Још већи проблем за званичну историју настаје због чињенице да су Рашани дошли из града Сарда по коме се сасвим очигледно назива Сардинија. А на Сардинији налазимо најсроднију генетску групу нама Србима – И2а. Колико Сарднињана носи своју И2а мутацију, тачно толико Срба носи своју И2а.
Па онда бацимо поглед на испитану генетску комбинацију Винчанаца и Сардињана. Гле чуда на оба места укрштају се И2а и Г2а генетика. Још једна потврда принципа о коме смо говорили. Г2а досељеници из Мале Азије у Винчу, сјединили су се са И2а староседеоцима у Подунављу. Ту су развијали пољопривреду и металургију, топљење бакра. Када је трговина постала главна привредна грана и средство најбоље зараде, један део винчанске екипе, односно њихових потомака, почео је да насељава приморске градове и области М.Азије: Смирну, Сард, Миру, Мирину, Дарданеле, Срб у Ликији. Онда је део Сардињана отишао из Сарда малоазијског и населио острво Сардинију. Било је и оних који су у М.Азији наставили да се баве пољопривредом, па су им биле потребне нове обрадиве површине или пашњаци за стоку, попут оних у Фригији чије име Бриги, односно Брђани изгледа и сведочи о томе.
Етничко јединство народа Мале Азије са Трачанима, Трибалима и Илирима, видимо и из историјског записа о борби Александра Македонског против Персије која се 334.године одиграва на реци Граник. Упркос чињеници да смо о Александру Македонском учили искључиво као о Грку, у овој бици Александрову војску сачињавају Македонци, Илири, Трачани и Трибали, док на персијској страни ратује 20.000 Грка. Граник је очигледно српско име реке, а као што сам већ напоменуо налази се на природној географској међи, вратима Мале Азије, иза којих Персија више није могла да брани овај велики простор. За разлику од ранијих крвавих сукоба са Грцима, Лика малоазијска дочекује Александра као ослободиоца. Као што видимо, чак и званична историјска сведочанства упућују нас на закључак да Македонци, Трачани, Илири, Ликијци, Лиђани и Фригијци припадају сродним етничким скупинама насупрот Грцима.
Највећи ауторитет савремене званичне историје за питања ових народа је Гркиња Фанула Папазоглу. Она је сакупила све што је икада речено о средњебалканским племенима. У њеној књизи, у поглављу о Дарданцима, изричито се наводи да су Македонци део истог такозваног варварског народа као и Трачани, Мези, Трибали, Илири, али да су се веома рано укључили у хеленске токове. Ни ми овде не негирамо чињеницу да је Александар ширио хеленску културу, али је такође још веће питање, шта је изворно била хеленска култура и које је њено стварно порекло. По сведочењу, Херодота, Хелени су малобројни и њихов етнос ствара се стапањем са локалним племенима. Код бројних Хелена тога доба забележени су исти облици народних веровања као и код Срба данас. У записима Веселина Чајкановића постоји поглавље под називом Субота-Ђачка бубота. То је било ритуално пребијање ђака, суботом, без икакве кривице, ради челичења телесног и моралног. О томе сведочи директно Вук Караџић јер се обичај засдржао у Лозници и у 18.веку. Исти такав обичај постојао је код Спартанаца. Они су имали ритуално пребијање младића у Артемидином храму, а то су забележили многи антички писци. Сличних примера је на десетине.
А шта је онда био концепт хеленизације? Хеленизација је промена курлтурно-економског концепта јер Хелени трговину издижу изнад металургије и пољопривреде. Хелени постају пример како се човек, без тешког рада, може лепо обогатити а слободно време проводити у мудровању и вођењу политике. Из тог концепта јавља се заносна идеја глобализације. Што веће тржиште, то више богатства од трговине. Занесена тим концептом, у чијој основи је похлепа, бројна племена нашег праетноса, утапају се у нарастајуће хеленске градове. Изворна култура племена и рода, карактеристична за наше Подунавље, бива означавана варварском. Илири и Трибали углавном остају блиски том концепту и живе у некој врсти самоизолације. За разлику од њих, део Винчанских потомака, пре свега Трачана, насељава се у Малој Азији због бављења трговином. Та малоазијска српска племена временом формирају сличан културни концепт као Хелени, а о томе нас обавештава и Херодот. Херодот изричито наводи да Атињани настају асимилацијом, утапањем староседелаца варвара у хеленски начин живота.
Појава Филипа Македонског, а нарочито његовог сина Александра Великог биће кључна за победу глобалистичког концепта. Овде се сударамо са једном великом историјском контраверзом јер ће хеленизам завладати светом, управо преко владара који није био Грк. Јер и Демостен, који је савременик и супраник Филипа Македонског, оставља нам јасно и упечатљиво сведочанство да Македонци и Филип нису Хелени. Он говори да су мање вредни од Хелена, да су скоројевићи и да се Хелени морају одбранити од њих. Чувене Демостенове Филипике, докази су пар екселанс, да Филип, Александар и Македонци нису Грци већ припадају староседелачком становништву. Са друге стране, баш од Александрове победе, а поготову након његове смрти,српска Лика малоазијска убрзано се хеленизује. А како се то догодило. Народи Мале Азије, као и Трачани, Трибали, Илири доживљавају Александра као свог лидера. Трачани, Трибали и Илири ратују у Александровој војсци а Личани и Људејци га дочекују као ослободиоца од персијске централне власти. Грци ратују на страни су Персије. Из ове расподеле војника и сукобљених страна, као и из Демостенових директних сведочанстава са лица места, видимо да су грчки полиси, под Александром противно својој вољи и теже да се ратосиљају странца. Да би све било јасније направићемо паралелу са данашњом политичком ситуацијом. То је исто као када би Владимир Путин дошао на чело Европске уније. Онда би Срби били највећи заступници европског концепта.
Након Нетањахуове изјаве, наш велики истраживач, Светислав Билбија, завређује сасвим ново читање и вредновање. Он је говорио о путу српског праетноса из подунавске цивилизације, преко Крита и Мале Азије, до Кавказа, Крима и Украјине, где ће Константин звани Кирило затећи већ скоро готову рашанско-српску азбуку. Али о томе више у другом наставку ове емисије…
