Прочитај ми чланак"…Ево нас пред Београдом, тако жељеним циљем. Стигли смо око 10х пре подне. Стигао сам кући око 11х пре подне. Код куће сам затекао Секу и Мајку. Хвала Богу, кад сам их затекао живе и здраве. Око подне, дошли су отац и Никола. Само је код Николе промена велика, а код осталих нема. Што се тиче вароши, има великих промена. Суморан и мрачан, а нарочито много порушен. Свет је нов, старога нема, као да је сав изумро".
Ове речи написао је давне 1919. године Драгољуб Ранковић, ђак наредник из Београда, који је мобилисан у јесен 1914. године.
CC BY 2.0 / Ognjen Odobasic
Прошао је и Солунски фронт, на којем је 1916. године рањен у ногу, а време до краја рата провео је у француским војним болницама по северној Африци.
„У свој родни град вратио се тек 16. априла 1919, као инвалид. Путовање је било дуго и напорно“, објаснио је историчар Данило Шаренац за Б92.нет.
Млади Драгољуб само је један од многих који су успели да се живи врате у своју земљу након Првог светског рата, једним од највећих ратних сукоба у историји у којем је учествовао готово цео свет.
Данас се, наиме, обележава тачно 100 година од примирја, а француски председник Емануел Макрон и немачка канцеларка Ангела Меркел састаће се састану на заједничкој церемонији у вагону у којем је на данашњи дан 1918. године потписано примирје након четворогодишњег рата.
На тај начин ће симболично бити обележен крај једног од најжешћих ратова – Великог рата, а у којем је, према проценама историчара, Србија изгубила готово трећину свог становништва. Многи од њих сматрају и да се деценијама након Првог светског рата становништво није ни у потпуности опоравило, а поготово не две деценије касније, када је Србија ушла и у Други светски рат.
Амерички председник Вудро Вилсон био је очаран како се српска војска понашала у рату и шта је све прошла и успела да се поврати.
ПРИЧА О ТОМЕ КАО СУ СРБИ ЈУНАЧКИ ОДБРАНИЛИ ХЕРЦЕГОВИНУ на Митровдан 1992. године (ВИДЕО) https://t.co/4A8SuI8rGU
— СРБИН инфо (@srbininfo) November 10, 2018
Шаренац објашњава да је амерички председник био очаран снагом Србије, која је била нападнута, а није потписала сепаратни мир, али и на војнике који су прошли голготу повлачењем преко Албаније, али који су имали довољно воље и снаге да крену у ослобађање своје домовине.
Ослобођење Србије почело је пробојом Солунског фронта средином септембра 1918. године, а већ крајем септембра, тачније 29., Бугарска је капитулирала. Српска војска наставља да ослобађа територије, па су тако већ почетком октобра ослобођени Врање, Владичин хан, Грделица, Лесковац…, а 12. октобра српска војска успела је да дође до Ниша.
Код овог града, наиме, вођене су последње велике борбе са немачком војском на тлу Србије. У српској војсци постојала је јака жеља да баш она остане упамћена као ослободилац Србије.
Нису желели, објашњава Шаренац, да се касније прича да су Србију ослободили Французи и остали савезници. Зато су српски војници, како се у народу то често приповеда, „били бржи од коња“, а све у жели да баш они освоје Београд и Србију.
Београд је ослобођен 1. новембра, а престоница Србије била је један од најразоренијих градова Европе. Српска војска је тог дана ушла у готово пуст град, под командом војводе Петра Бојовића, а само неколико дана раније одиграле су се праве борбе код Ниша.
„Зато су и пре консултовања са Французима, кренули у ослобођење Ниша“, рекао је Шаренац и додао да је српска војска у ослобађање територија од окупатора након Ниша ишла искључиво у договору са савезницима.
„Најважније је ослобођење Ниша јер су се ту водиле најжешће борбе, а некако је заборављено. Аустријанце више не занимају борбе јер се повлаче, али су Немци ти који не желе да падну у ропство и они који напуштају цео тај део. Они то врло озбиљно схватају до последњег момента и Срби се с њима жестоко боре“, истакао је Шаренац.
Борбе код Ниша су трајале пуна три дана, а после тога готово и да није било већих „пушкарања“.
„Када се дошло до ослобођења Београда ту више није било оних великих борби. Ослободиоци улазе практично у слободан град, Аустријанци се повлаче и предају и тада се већ практично распала Аустроугарска. Већи је проблем био како спречити пљачку и безвлашће, поготово када се пређу Сава и Дрина, јер није се знало како ће која етничка заједница, а поготово немачка и мађарска да реагују на појаву српске војске“, објашњава.
Требало је и сачувати, али и одредити где су границе, тачније где ће она бити на северу и шта се дешава на словеначко-аустријској и осталим границама.
„Такође, кошкања су и на словеначко-аустријској граници, италијанско-словеначкој граници и било је питање стићи што пре и поставити ту границу. Тако да то треба узети у обзир, то је један велики напор за српску војску, то су људи који нису видели своје породице можда још и од 1914. године (можда су добили одсуство два-три дана) и оно што највећи број људи не зна је да је највећи број људи демобилисан тек 1921. године“, нагласио је Шаренац.
То је било, поручује, озбиљно хуманитарно питање – шта радити са тим људима који су већ седам година у рату.
Њих су држали на границама јер „желите те поуздане и искусне људе на словеначкој и албанској граници која већ тада добија неки призвук који је имала 1990-их година, опасног места, које је у међуратној Југославији постало познато као ‘југословенски Сибир“.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
