Криминални карактер већ упокојеног режима Александра Вучића, није се случајно нашао читаву деценију и дуже као главна политичка полуга и алиби великим силама и њиховим корпорацијама, те пратећој мафији са којом уредно сарађује од почетка његове тираније над грађанима Србије и капиталним ресурсима државе. Режисери и сценаристи послератне трагедије Србије (од 1999. године до данас), имали су само један циљ: опљачкати и понизити државу која иначе није имала савезника у свету, јер су и они за које се веровало да јесу, ставили своје интересе у први план. Ипак, једно светло на крају тунела се појавило, устанак који траје у Србији и који ће Србија сама да изведе, у интересу своје будућности.

Према међународно признатом Глобалном индексу организованог криминала (The Global Organized Crime Index), од почетка ове деценије до данас, Србија је по стопи организованог криминала на трећем месту у Европи а међу првих четрдесет у свету, на дугој листи од 193 државе. Овако високу позицију може да захвали једном пратећем објашњењу које је у свом извештају из 2023. године Глобални индекс организованог криминала дао, а у коме се каже: „Мафијашке групе у Србији уживају заштиту високих политичких личности и користе се као продужена рука државе у контроли приватног сектора (државни се подразумева, мафија је данас у руководствима јавних предузећа). Њихови чланови се често регрутују и негују из хулиганских група„.

Међу тим „пешацима“ бирају се касније озбиљни војници транснационалних мафија, а све њихове „станице“ у Србији имају режим Александра Вучића, као своје „политичко крило“ које креира повољан амбијент за њихово деловање.

Повезаност српских мафијаша са италијанском мафијашком организацијом „Ндрагента“, на пример, потврђена је била и подацима из истраге (2022-23) коју је италијанска држава водила против плаћеног мафијашког убице, Франческа Кандилора, који у Италији служи доживотну робију због бројних убистава за поменуту криминалну групу. Кандилоро је због своје струке имао надимак „Посластичар“, а докази о његовој сарадњи са сродним криминалцима у Србији, пронађени су још маја месеца 2020. године у такозваној „Скy“ преписци, у којој је он да су „српски мафијаши прескупи јер траже 150.000 евра за убиство Родолфа Ферара“, бившег чана банде Креа.

У тој „Скy“ преписци Франческо Кандилоро се обраћа сараднику са надимком „Ларосо“ и полемишу да ли да се ликвидација изврши базуком или експлозивом под аутомобилом. Убиство је планирано за шефа Крее, Доменика Креу, „као поклон за Божић“.

Међутим, највећу расправу водили су о извршиоцима егзекуције. Помиње се цифра од 150.000 евра, а за српске мафијаше написали су: „Срби су тражили превисоку суму за извршење убиства. Од локалних мафијаша у Италији смо могли то да добијемо за пола њихове цене. Да ли уопште да унајмимо Србе или можда „ћелавог момка“? Помиње се и клан „Ндрангета“, јер је мафија из Србије, према сазнањима извора италијанске истраге, радила за њу.

Режим Александра Вучића, који је одавно дубоко загазио у разбојништво, отворени криминал и спрегу са мафијом, споља изгледа попут Румуније и Источне Немачке у самртном часу комунистичке власти…На сцени је дивљање такозваних безбедносних служби, општа параноја у врху режима, хистерично стање „Вође“ и његов патолошки страх, изнуђени митинзи, јалови говори и све агресивнији пси чувари режима. Наравно, следује опште бекство из таквог конц-логора, издаја дојучерашњих најближих „Вођиних“ људи, крај војно-полицијске лојалности, па на крају и међународна дипломатско-обавештајна операција успостаљања нових „лојалиста“ и нових власти. Али, у овом већ виђеном клишеу, ако не буде критичне масе која је спремна да се избори за моментално ослобађање медија, хитну тужилачку истрагу и формирање споецијалних тужилачких јединица, темељно чишћење државе од наслага деценијског Зла, Србија се нема чему надати.

Од Србије као централне државе такозваног Западног Балкана данас у великој мери зависи и даља судбина читавог региона. Види се то и по снажним позитивним емоцијама које народ на простору читаве некадашње Југославије показује према масовном студентском бунту у Србији.

Ипак, не треба ниједном момента заборавити да се овде ради о мафијашком леглу које је повезано „Од Љубљане до Тиране“ на сваки начин, те да и велике мафије попут италијанске, албанске и неке блискоисточне (Турске пре свега) воде свој паралелни посао на Балкану, а у Србији посебно.

Један недавни медијски догађај, разоткрио је и везе (или, најблаже речено, отворио основане сумње) европских комесара са овом мрачном „заједницом“. Наиме, словеначки новинар Миха Орешник је у дужем телевизијском интервјуу за Н1инфо.си, емитованом 29. марта 2025., поставио десетине непријатних питање европској комесарки за проширење, Марти Кос (бившој новинарки и бившој амбасадорки Словеније у Немачкој и Швајцарској). Орешник је већ у првом питању тражио објашњење од комесарке за разлоге због којих је своје разговоре са Александром Вучићем, у сред најмасовнијег протеста у историји Србије, назвала „конструктивним“, а потом је тражио и бројна разјашњења Вучићевих веза са појединим словеначким пословним клановима, а пре свега са дугогодишњим градоначелником Љубљане, Зораном Јанковићем.

Наиме, према одлично обавештеним изворима МТ из Словеније, Вучић је у неколико наврата нудио Зорану Јанковићу место председника владе Србије, са пуним мандатом и неограниченим буџетом. Јанковић је то невешто демантовао, толико невешто да извори МТ имају контра-доказе, али ће их вероватно предочити јавности кад процене да је тренутак за то.

Исти извори у Словенији располажу са доказима да се Јанковић више пута „пословно и приватно“ виђао са Вучићевим озлоглашеним кумом Николом Петровићем, а горе поменути новинар Н1инфо.си Миха Орешник, писао је и то да је Јанковић „дана…био на вечери са Вучићем, на којој је било 12 људи, укључујући и српског бизнисмена Николу Петровића“. А, Петровић је, према провереним информацијама, прву фирму у Словенији основао 17. јуна прошле године у Љубљани под именом НГ Пројект.

И, како су словеначки новинари истражили, Петровић је власник 80% удела, 15% држи Гашпер Чарман, који је у почетку био и директор фирме, а истовремено је и већински власник предузећа Евино, које у НГ Пројекту има 5% власничког удела. Одмах након уписивања НГ Пројект у судски регистар (две недеље касније), Градска општина Љубљана расписала је јавну аукцију за продају три парцеле у Трновском предграђу, у тзв. „љубљанском Сибиру“. Укупна површина износи 9.243 квадратна метра. Прикупљање понуда трајало је до 19. јула, а једини понуђач на аукцији, која је потом одржана 25. јула, био је НГ Пројект Николе Петровића. Земљиште је купљено по почетној цени од 2,68 милиона еура, што је с ПДВ-ом износило нешто мање од 3,3 милиона евра.

Европска комесарка за проширење Марта Кос наводно о овоме званично не зна ништа. Незванично, вероватно све. Исте те парцеле градска управа Љубљане покушала је да прода и 2021. и 2022. године, али је тада почетна цена износила скоро 4,2 милиона евра. Кад их је као једини понуђач Вучићев кум Никола Петровић купио, почетна цена била је за готово милион и по еура нижа. Иначе, Гашпер Чарман је прошле године изјавио да су земљиште купили због потребе за ширењем пословног простора компаније Евино и у складу са дугорочном стратегијом да постану највећи трговац вином у региону. А, за посао га је „окуражио“ чувени љубитељ сајамских дегустација вина, Александар Вучић. Зоран Јанковић и Никола Петровић се познају и лично, а према изворима из Љубљане састајали су се до сада на разним ручковима и вечерама у Београду и Љубљани најмање седам пута.

Али, ово је тек један мали посао од многих у којима је словеначка политичка елита била увезана. Уколико се томе дода и чињеница да је Словенија „истурена“ праоница прљавог новца из грађевинског бизниса Вучићеве мафије и других мафијашких фракција, чудно је да Марта Кос наводно не зна о томе ништа. Утолико чудније јер је њен рођени брат Драго Кос, један од најобавештенијих људи у Словенији с обзиром на прошлост и радну биографију.

„Србија није демократија у којој се могу прогласити поштени и слободни избори, а председник Александар Вучић влада ван парламента, потпуно контролише медије и правосуђе и криминалним методама сузбија опозицију“, писао је немачки дневни лист ТАЗ (Tageszeitung), на дан 15. марта кад је у Београду преко милион људи из читаве Србије дошло да покаже Александру Вучићу шта мисли о њему. ТАЗ са седиштем у Берлину, незванично наклоњен такозваном левом центру и Зеленој странци, пише и даље ових дана да се чини да власти у Србији делују са све већим очајем и додају: „Истовремено , недостаје међународни притисак. Уместо критике, европски политичари угађају Вучићу и на тај начин обезбеђује литијум за немачку аутомобилску индустрију, а француски председник Емануел Макрон му продаје борбене авионе Рафале, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен „хвали европски курс Србије„, а баварски премијер Маркус Содер прихватио је од Вучића „Орден за заслуге“ (јавност у Србији још не зна о каквим заслугама се ради, али је реч о још једном пројекту ископавању вредних минерала у источној Србији.

Немачки медији ових дана пишу да „Вучићева Српска напредна странка остаје део политичке породице која укључује немачку Хришћанско-демократску унију (ЦДУ) и Хришћанско-социјалну унију (ЦСУ)“ описујући њихово заједничко чланство у паневропској конзервативној Европској народној партији (ЕПП).

ТАЗ међутим види нешто ново на сцени у Србији: „Али студенти игноришу лажи медија који су наклоњени режиму и уместо тога стварају сопствени наступ, сопствени културни образац, сопствене симболе. Они немају централне лидере, што је тактика због које Вучићев режим све више ради на празно“. И други европски медији се полако буде из „зимског сна“, а долазак студената из Србије на бициклима у Стразбур, у потрази за правдом пред Међународним судом правде са седиштем у овом граду, одјекнуо је далеко. Имаће, по свему судећи, и знатно веће последице од медијске пажње.

Већ упокојени Вучићев режим чини очајничке кораке из гроба који је сам себи ископао, па панично тражи масу страних радника у наредним месецима који би попунили празнину коју је учинио масовни протест широм Србије (и који неће престати до коначног обрачуна са диктатором).

Током протекле деценије Вучићеве тираније, забележен је знатан пораст броја страних држављана који долазе да живе и раде у Србији. Али, то је њему данас „кап воде у мору“, јер потребе су му знатно веће а пројекти мегаломански. У једној публикацији коју су понудили страним држављанима преко овлаштене агенције, пише: „Да бисмо вам олакшали пресељење у Србију, припремили смо ову публикацију како бисмо Вам омогућили да лако разумете процедуру добијања и продужења боравишне и радне дозволе у Србији…Уколико сте предузетник који планира да ради или оснује компанију у Србији, погледајте одељак ИИИ ове публикације о томе који је најбољи начин за добијање боравишне и радне дозволе…“

А, кад су Вучићеви „дарови“ страним компанијама у питању, он је годинама био издашан: добијали су страни бизнисмени овде и пасоше и највеће, тако рећи, ненормално високе субвенције, и бесплатно земљиште и бесплатну инфраструктуру… Све што се могло дати и преко тога. Зашто? Да би у њиховим халама радили домаћи робови за мизерне плате и никаква радничка права? Чувене су његове прес конференције у којима је обавештавао јавност о „директним страним инвестицијама“. А, какве су биле, види се данас на гробљу те једнократне економије.

Имају Европа и САД због чега да се двоуме око Вучићевог скидања са власти. Учинио је за њихове мултинационалне корпорације што нико у цивилизованом свету није. Колоније су се освајале ратовима а он им је бесплатно дао колонију у руке, читаву државу, њене ресурсе и читав један народ.

Дао им је Косово (Бриселским и Охридским споразумом), омогућио Албанцима са Косова да добију државу, границе, царину, пасоше, личне карте, међународни позивни телефонски број, дипломе, регистарсте ознаке, грб, заставу, химну и потписао да се Србија неће противити њиховом уласку у било коју међународну организацију. И тај исти психотични самодржац не признаје да је све ово признао!

У време кад је Џозеф Бајден био амерички сенатор, деведесетих година, ватрени заговорник интервенције НАТО „за спас Косова“. У Сенату 23. марта 1999. године, рекао је дословно: „Наша морална дужност и национални интерес нас присиљавају да делујемо.“ Он и његов републикански колега, покојни сенатор Џон Мекејн (онај који је Вучића у Белој кући у Вашингтону „примио“ испред врата WЦ.а) отворили су пут Клинтоновој администрацији да подржи и предводи интервенцију НАТО у Србији. Заједно су лично спонзорисали неколико резолуција Конгреса и отишли толико далеко да су затражили да америчке копнене трупе буду распоређене на Косово, кроз Заједничку резолуцију Сената 20 у априлу 1999. године. Обојици се Вучић клањао до црне земље, срамотно удварао и нудио им „сарадњу у свим областима“, а брачном клану Клинтон носио два милиона долара донације из буџета Србије.

Сви овакви и слични, добро познати велеиздајнички послови, до данашњих дана отварали су Вучићу врата и у Европској унији. Јер је понудио пљачку државе Србије, и себе лично као надзорника те пљачке. Али, тог и таквог Александра Вучића, ових дана слави амбасадор Руске федерације у Србији, Александар Боцан Харченко, па како преноси руска агенција РИА-Новости Харченко је рекао да „Москва подржава Вучића“, а да „српске протесте треба решити дијалогом са властима“ да „Русија подржава став председника Србије Александра Вучића, а наш став је да је неприхватљиво окренути се насиљу, смиреност је неопходна, а сви захтеви морају бити решени мирним путем, кроз сарадњу са властима“.

Дакле Александар Боцан Харченко, нуди народу који је устао против злочиначке власти да са тим властима у божјем миру и преговара. Тако је компромитовани руски дипломата Харченко покушао да опише разлоге студентских и грађанских побуна у Србији.

Један озбиљан европски аналитичар затеченог стања Вучићевог режима казао је да „Чак и проевропски, либерални сегмент становништва више не види ЕУ као организацију засновану на вредностима. Подржавајући Вучића, ЕУ је отуђила оне сегменте српског друштва који су дуго били најодлучнији заговорници европских интеграција. У очима студената, ЕУ се сматра веома лицемерном и не подржава владавину права и либерално-демократске стандарде. Као резултат тога, мека моћ ЕУ међу новом генерацијом готово да и не постоји.“

Последњи неформални састанак неколико угледних чланова Савета Европе, Европског парламента и личности из врха ОЕБС-а (2. април 2025), говоре да би могло доћи до озбиљне промене овако неодрживог стања. Европска унија је пре свега заснована на идеји најбољих правних темеља, а не бирократско-технократске служинчади крупног капитала. Чудно или не, можда ће управо оволико аморално кокетирање Европске комисије са разбојничким режимом Александра Вучића, бити разлог за неке врло брзе промене у ставу ЕУ према отвореној диктатури у Србији коју су до сада у Бриселу звали „стабилократијом“ а у послушним медијима „популистичком влашћу“.

Већ дужи низ година током којих је сада већ упокојени режим Александра Вучића харао Србијом, нико у Европи није помињао питање основних људских права и њихово кршење, нигде, ни у једном сазиву Европске комисије, осим редовних и често површних годишњих извештаја невладиних институција из ЕУ и САД које се баве овим питањем. То да је људски живот у Србији данас међу најјефтинијим у свету, представља небеску срамоту са којом се лицемерне велесиле неће суочити. Србија ће и овај пут морати сама себе да подигне, као и много пута до сада у историји.

Наравно, Вучић се још мало спрда са људским правима па је тако именовао извесног Дема Беришу Министром за људска и мањинска права и друштвени дијалог, иначе, по старим Милошевићевим мерилима, „поштеног Албанца“ рођеног 1963. године. Бериша је у Југославији завршио средњу војну школу КоВ Сарајево, више војно специјалистичко усавршавање у Панчеву, вишу пословну школу у Новом Саду и у новије доба надалеко чувени Факултет за услужни бизнис (ФАБУС) у Новом Саду.

У биографији му пише да је „засновао радни однос 1982. године у Војсци Југославије на пословима и задацима од значаја за безбедност система одбране земље од почетних командирских до специјалних војно-полицијских дужности за које је више пута награђиван и одликован у Војсци Југославије и Војсци Србије.“ Демо Бериша је војну каријеру завршио 2005. године одласком у пензију. Не би, дакле, требало сумњати да је овде по среди часна и поштена личност, која се из нејасних разлога већ дуже година често излаже у борделу ТВ јазбине Миломира Марића. И то чешће од како је запослен у Министарству за људска и мањинска права и друштвени дијалог на месту Посебног саветника министра.

Смртни случај Вучићевог режима има симболику баш у лику Дема Берише, апстрактног Албанца „без грешке“ који се пита за људска права Срба у Србији.

А1.

Да се не заборави: свака веза води до Енглеза

Сада већ давне 2007. године, кад је Велика Британија преко МИ6 планирала до доведе радикале на власт у Србији, тадашњи британски амбасадор у Србији, Стивен Вордсворд, дао је изјаву коју данас, две деценије касније, свакако вреди прочитати:

„Амбасадор Велике Британије у Београду Стивен Вордсворт изјавио је поводом избора заменика председника Српске радикалне странке Томислава Николића за председника Скупштине Србије, да је Европска унија забринута.

Много људи у Европи не зна шта се догађа у Србији и не разуме зашто Демократска странка Србије, која подржава политику интеграције у ЕУ, сарађује са радикалима који имају друге циљеве. Вордсворт сматра да би евентуални нови избори били лоше решење, са тачке гледишта инвеститора, којима је важна сигурност, јер их има који сада чекају, јер не зна шта ће се догодити у Србији. Он је истакао да и сада у Србији има разлога за инвестиције, као што су положај земље и образовање људи, али да је инвеститорима важно да знају шта ће се догодити током следећих пет или 10 година…

Да ли ће радикали постати прихватљив партнер за Европу зависи од њих, од тога да ли су спремни да испуне обавезе као што је та сарадња, али из изјава радикала „јасно је да имају своју позицију“, истакао је Вордсворт. Према његовим речима, за ЕУ је та сарадња и сарадња са српском владом и председником главни услов за наставак преговора о асоцијацији и придруживању, што зависи од формирања нове владе, односно резултата нових избора, уколико их буде.“

Извор: Магазин Таблоид

Ознаке: Александар Вучић, Вучићев кум, СНС картел