Прочитај ми чланак

ВАТРОМЕТ И ЦРНИ ФЛОР Улазак Србије у 2025. годину

0

У Србији људи гину у великом броју, знатно више него раније. Питање над питањима је ко је за то крив? Како житељи ове државе функционишу са свим тим смртима око њих? Како власт живи са толиким трагедијама? Тако што окрене главу и убеди себе да не верује у оно што гледа својим очима. Е, народ више неће.

Док је на небу у Крагујевцу бљештао градски традиционални ватромет а из центра града одјекивала музика са концерата рок бенда нечије младости (брука ће им остати), и извесне певаљке која се поставила као телохранитељ постојечег председника (Јелене Карлеуше), у крагујевачком Великом парку, испред зграде ПМФ-а, дубока ћутња и емпатија за невине жртве.

Добили смо две Србије. А и у Београду, у Нишу, Новом Саду… Велико узбуђење међу људима, као да су емоције пуштене с ланца или као да је неко одједном пробушио балон већ надувен до пуцања. Добро ћете се помучити да на интернету изаберете најбоље снимке, фотографије, сведочења, било шта у вези Србије 2025. Зна то председник и то је у фокусу његове патње.

Понекад смрт „малог“ човека више дирне него смрт хиљада људи. Управо то се десило у Србији. Упркос томе што је власт веровала да је у потпуности прихваћена култура насиља и неодговорности као нешто нормално. Та култура више нема места и ваљда даље не доминира у целој Србији. Тако је власт постепено одгајила своје „цвеће зла“, које уредно залива свакаквим лажима. Реакција јавности овога пута ипак буди наду да је култура лажи на измаку.

Последње жртве можда ће нешто трајно променити у Србији. Наиме, ове смрти у Новом Саду, овога пута нико се није усудио да оправда у потпуности. Смрт је постала блиска, вести о смрти људи којима иначе још не би дошло време, предуго су свакодневица. А у ауторитарним друштвима у којима стално урлају лаж и насиље, нико више никоме ништа не верује. У мору тих великих и судбоносних измишљотина негде су се изгубили људи. Живот се негде затурио. То показује све симптоме оболелог друштва које нас окружује.

Очигледно да је живот у Србији постао игра на срећу. Више нисте сигурни шта вам се може догодити на пешачком прелазу, док бацате смеће, бирате краставац на пијачној тезги. То је притисак на здрав разум и он не може лако да поднесе. Док живите у страху, власт манифестује своју неспособност и некомпетентност уз неподношљиво властољубље и грамзивост. Али, то не мења ништа на ствари. Од жалосне ситуације жалоснији је само начин на који је власт објашњава јавности.

Од представника данашњих власти, као настављача политике деведесетих у многим сегментима, илузорно је то и очекивати. Подаци о Црном флору Србије затрпани су у поплави фалсификата који негирају било какве злочине. Уосталом, бивша премијерка Ана Брнабић је својевремено објаснила народу да систем није заказао. Систем ради.

Јер, ОВО што нам се сада дешава, то је систем. И ништа друго, нешто као из стиха песме горепоменуте срамоте, „ти само буди довољно далеко“.