Pročitaj mi članakTajne Karađorđevića koje nisu izašle u javnost kao skandali. Budući suveren u Parizu sreo Šarlot Kotijar. I princ Đorđe imao devojčicu
СВЕ је гледанија серија „Сенке над Балканом“, двадесете године прошлог века, мноштво ликова, Козаци, Македонци, Срби, Хрвати…, провејавају многе политичке и историјске теме, сцене насиља, убистава, секса, диловање и обилно конзумирање опијата, мешају су фикције и стварни догађаји…машта гледалаца се распламсава од епизоде до епизоде. Очекује се разрешења приче о „лудом принцу“ Ђорђу Карађорђевићу. Шта је он радио у Јатаган мали, да ли да агитује против брата, краља Александра, који му је преотео престо или је тамо свраћао у потрази за „забрањеном љубави“.
И ту, у Јатаган мали, укрштају се разни животни путеви, преплићу се судбине проститутке Маре и несуђеног краља. Да ли је принц отац Мариног детета…
А шта се заправо дешавало у стварном животу? Заборављени принц Ђорђе званично није имао потомке. Ни брачне ни ванбрачне. Да ли је баш било тако…
ВАЉДА од кад је света, или боље речено, од кад су се појединци издвојили као владари, о њима су кружиле разне приче и оговарања. Дворским интригама и сплеткама народ се вековима наслађивао, те је вероватно тако настала она и народна пословица „заклела се земља рају“, или бајка „У цара Трајана козје уши“. Та човекова карактеристика нарочито је нашла погодно тло код нас Срба. У новије доба, последњих век-два, причало се све и свашта, од Карађорђа до актуелних истакнутих политичара – нико није био поштеђен. Ни Обреновићи (о њиховим аферама могло би да се и неколико књига напише), па чак ни велики син народа и народности друг Јосип Броз (љубавне везе са једном оперском певачицом и сестрама масеркама).
Наравно, ни Карађорђеви наследници нису били изузети. За краља Александра Карађорђевића се причало да је сазидао вилу једној лепотици у Лисичијем потоку, одмах испод Белог двора, да би му била „при руци“. Београдском чаршијом брујала је прича о страсној љубавној вези краљице Марије и једног ађутанта Словенца.
Тако Милош Црњански бележи у „Ембахадама“ да би неки српски министри и дипломате за оно што су причали о краљици добили нож у стомак од увређеног сина „да је била мајка неког носача, а не краља“.
ВРАТИМО се првобитном престолонаследнику, који је под притиском политичара морао да уступи престо млађем брату. Наиме, после смрти Краља Петра I прво му је забрањен улаз у двор 1922. године, а после монтираних лекарских извештаја о његовој неурачунљивости био је изолован на Бељу (1925/26), а потом у специјалној психијатријској болници у Горњој Топоници код Ниша.
О несрећном принцу се говорило да га жене уопште не интересују, па се чак тврдило да се његов отац, краљ Петар, у очајању жалио политичару Љуби Јовановићу Патку како му чувени професор Михајло Петровић, Мика Алас, „печати сина одпозади“. Те приче о Ђорђу ће демантовати његова супруга Радмила, кршна Црногорка из Његуша из братства Радоњића, опаскама да ако те неверне Томе хоће да се увере шта је њен муж, нека пошаљу своје жене или ћерке код њега.
И један озбиљан историчар и истраживач, др Бранислав Глигоријевић, који је годинама радио на тротомној монографији „Краљ Александар Карађорђевић“, наишао је на неке доказе који говоре да је најстарији син краљ Петра I ипак имао ванбрачну ћерку и да је она зачета у првим годинама његовог боравка у „лудници“ у Горњој Топоници. Глигоријевић о томе пише:
„Према прилозима за утврђивање идентитета Еве (Милеве) Алмаши-Илић, рођене 1928. године у Сенти, које ми је дао да прегледам Ђорђе Митровић, кустос Музеја Србије, она би могла бити ванбрачна кћи принца Ђорђа. Њена мајка Катарина Шаркањи у време зачећа налазила се на раду у Топоници, где је Ђорђе тада био на лечењу. Међутим, ни мајка, ни Ђорђе, који је посећивао после рата, нису открили ко је њен отац, а Ева је то сазнала после њихове смрти, откривањем неких докумената, и на основу њих је полагала право и тражила да се утврди да је њен отац Ђорђе Карађорђевић.“
КАО да се судбина поиграла са браћом Ђорђем и Александром. Осам година пре Милевиног рођења, последњег дана 1920. у једној од одаја америчког конзулата, рођена је једна девојчица коју су назвали Јелена. Била је то ћерка регента Александра Карађорђевића, будућег краља Југославије, и француске лекарке Шарлот Котијар. На крштењу је добила име Зорка, по Александровој мајци, ћерки црногорског краља Николе.
Александар и Јеленина мајка упознали су се уочи Првог светског рата у Паризу. Шарлот Котијар је била из Бретање и, због породичне традиције, пошто су јој отац и деда били лекари, студирала је медицину на Сорбони. Ту је упознала кнеза Павла, а онда ју је он представио свом синовцу, српском престолонаследнику. Наводно је планула љубав на први поглед, али државничке обавезе будућег краља и ратни добоши који су тутњали Европом раздвојили су двоје младих.
Судбина је хтела да Шарлот Котијар по завршетку рата стигне у Србију као лекар у мисији Међународног црвеног крста. Нови сусрет младог регента и лепе Бретањке био је неизбежан и поново је распламсао притајена осећања и родила се Јелена.
ОВО је једна од ретких брижљиво чуваних тајни династије Карађорђевић. Открио ју је краљевић Томислав Карђорђевић тек средином деведесетих година прошлог века. Да има сестру по оцу, он је сазнао за време Другог светског рата.
За ову предбрачну авантуру свог супруга знала је и краљица Марија, али деци о томе није говорила. Поред краљице, за овај слатки грех краља Срба, Хрвата и Словенаца знала је само неколицина његових најближих пријатеља. Кнез Павле је био најупућенији у ту породичну тајну. Он ће доцније неке детаље из те животне епизоде Александра испричати само најстаријем краљевом сину Петру II.
Краљ Александар бринуо је о Јелени и њеној мајци како то доликује једном суверену, све до свог трагичног краја у Марсељу 1934. године. Од тада је бригу о њима преузео принц Павле. И краљица Марија редовно је Јелени слала рођенданске поклоне све до 1940. године, до немачке окупације Француске.
ОСТАО је забележен одговор принца Томислава на питање како је та веза престолонаследника и лекарке могла да опстане поред Николе Пашића и осталих радикалских аждаја:
„Када је завршен Први светски рат, Александар је већ имао тридесет година. Шапутало се о његовој ‘мушкој неспособности’: још као младић, боловао је од запаљења једног тестиса. Дуго је био лечен, а после преласка Албаније 1915. године стање му се погоршало, па је морао да се оперише. Никола Пашић, председник владе, бринуо је да се због ове бољке не прекине династија. Због тога је њему и дворском окружењу одговарало да провере да ли будући краљ може да има децу.“
КАДА је Томислав, шездесетих година прошлог века, боравио у Хиландару, господин Ђорђе С. Рош дискретно га је подсетио на сестру Јелену. Принц је преломио. Рекао је себи: „Она је моја сестра и ту нема шта да се крије!“ И тада се јавио телефоном. Био је то њихов први контакт:
„Био је тако присан као да смо стари знанци. Убрзо смо се и видели. Била је мој гост у Енглеској, неколико месеци. Затим је била на венчању моје ћерке Катарине.“
Једном приликом принц Томислав је хтео да изненади сестру и ненајављен је посетио у Атини. На улазу у зграду пресрео га је портир и одмах рекао: „Ви мора да сте брат госпође Јелене Јужениди!“
Принц Ђорђе Карађорђевић
Иначе, Јеленин супруг је био министар спољних послова Грчке.
Умрла је 19. јануара 1998. године. А њена мајка Шарлот Котијар преминула је четрдест и пет година раније, далеке 1953. године.
Често је Јелена долазила у Тополу, кришом, да у крипти Цркве Светог Ђорђа запали свећу на очевом гробу.
ПУШКИНОВА УНУКА
ПРЕ десетак година појавио се у нашој јавности извесни гроф Габријел Константин, који је тврдио да Ђорђе није згрешио само у Топоници. Он је доказивао да је праунук принца необичног и несвакидашњег понашања. Према његовим речима, његова баба принцеза Јелена била је ванбрачна ћерка принца Ђорђа и његове љубавнице грофице Александре фон Меренберг, иначе унуке, ни мање ни више, Александра Пушкина. По тој причи Јелена је рођена у Београду, али се са мајком преселила у Швајцарску још пре Првог светског рата. Осим убедљиве приче, гроф Габријел Константин није понудио ниједан ваљани доказ да у његовим венама тече карађорђевићевска крв. И на томе је остало…
