СДР (Special Drawing Rights, специјална права вучења) је наднационални безготовински новац који има право да емитује искључиво ММФ и који се може користити само за посебне циљеве

Монета за спасавање глобалиста

Још 2020. године у Међународном монетарном фонду (ММФ) и око њега отпочели су активни разговори о томе да ли Фонд треба да изврши емисију велике партије СДР-а. Испод ове абревијатуре скрива се англојезички термин Special Drawing Rights (СДР, специјална права вучења). То је наднационални безготовински новац који има право да емитује искључиво ММФ и који се може користити само за посебне циљеве.

Одлука о стварању ове валуте „ограниченог коришћења“ донета је још далеке 1969. године, а прва партија је пуштена у оптицај 1. јануара 1970. године – пре више од пола века. Затим је извршено још неколико емисија и свеукупно, почетком седамдесетих година, на свету је било 9.3 милијарде јединица СДР-а.

СДР се расподељује између држава пропорционално њиховим уделима у капиталу Фонда и распоређује се на посебне рачуне држава-чланица. Овај „новац“ улази у састав националних међународних резерви, може се премештати са рачуна на рачун држава-чланица ММФ-а ради куповине других валута из међународних резерви или ради давања међусобних кредита. За обављање обичних трговачких трансакција или за инвестиције, СДР се у овом тренутку не може користити.

У тренутку стварања СДР је изједначен са доларом САД (1 СДР = 1$) и крштен као „папирно злато“. И више од тога, очекивало се да златни доларски стандард замени стандард заснован на СДР-у. Но, то се није десило. Године 1976. на конференцији у Јамајци донета је одлука о демонетизацији злата (злато је лишено статуса новца) и установљавању доларског (папирног доларског) стандарда. Амерички долар је проглашен господаром монетарно-финансијског света. А како се одређује курс СДР-а сада, недавно сам писао на „Цариграду“.

А онда као да су на СДР заборавили. Истина, 1978-81 године емитовано је укупно 12 милијарди СДР-а, али то није играло велику улогу. Но, после три деценије ММФ је поново извршио две емисије – у августу и септембру 2009. године, и то укупно 182,7 милијарди СДР-а – много више него током читавог периода постојања ове квазивалуте!

Сам Фонд и експерти објашњавали су ову гигантску емисију тиме што је било потребно брзо гасити пожар светске финансијске кризе 2008-2009 године. Могућности појединих држава биле су исцрпљене и тада су се светске финансијске власти сетиле тог „чаробног штапића“, тачније „монетице за спасавање“ (иако се у физичком облику ова монета не издаје) – као што је СДР.

Деценија кризе ММФ-а

База ресурса ММФ-а у другој деценији овог века није изгледала особито моћно и могло се испоставити да је недовољна за гашење пожара наредне светске кризе. Зато је разматрана неопходност реформисања Фонда повећањем улога држава-чланица у његовом капиталу, уз истовремену промену квота држава у поменутом капиталу. Читав низ земаља суштински је ојачао своје позиције у светској економији и, природно, захтевао повећање својих квота, а са њима и повећање удела у гласовима. Пре свега то су земље БРИКС-а. Традиционални светски лидери, а пре свега САД, разуме се, нису желели такву ревизију, тј. плашили су се губитка контроле над Фондом. Данас САД има удео у гласовима 16,51%, што им омогућава да користе тако важан инструмент управљања као што је вето – за њега је неопходно имати не мање од 15% гласова. На тај начин САД могу блокирати сваку, за планету важну, финансијску одлуку – што није лоша потпора за емисију резервне валуте и војну доминацију!

Реформа Фонда је зашла у ћорсокак. И тада се родила алтернативна, компромисна варијанта јачања базе ресурса Фонда – помоћу обимне емисије „папирног злата“. Наравно, многе земље у развоју желеле су да обимна емисија СДР-а буде спроведена истовремено са ревизијом квота у њихову корист. Но, Запад се опирао. На крају, земље у развоју су почеле да се саглашавају са емисијом без ревизије квота. Но, тада је неочекивано почео да се противи главни акционар Фонда – САД. Председник Доналд Трамп је сматрао да ће велика емисија СДР-а ојачати земље као што су Кина, Русија, Иран и њима сличне, тј земље са антиамеричком спољашњом политком. Све у свему, у деценији која је прошла, разговора о могућој емисији било је много, но сви су били празни.

Вакцинисати по сваку цену

Ствар је кренула са мртве тачке 2020. године. Подстицај је дала пандемија КОВИД-19 и светска економска криза која је наступила после ње. То је подстакло преговоре о великој емисији СДР-а од стране Фонда. На крају прошле године, на изборима за председника САД победио је Џо Бајден, а он, за разлику од Трампа, није имао приговор против ширења базе ресурса ММФ-а на рачун обимне емисије међународне „валуте“.

На крају 2020. године у корист емисије „папирног злата“ дат је још један аргумент, веома далек од финансија. Светска здравствена организације заузела је курс опште вакцинације. Али вакцинисати од вируса 80% становништва Земље – врло је скупо.

Наравно, богате земље Запада, особито оне чије „штампарске машине“ централних банака (ФРС САД, ЕЦБ, Банка Јапана и др.) раде пуном паром, таквих проблема нису имале. Но, земљама трећег света, а пре свега најсиромашнијим, било је тешко да реше тај задатак. ММФ је, наравно, покушавао и покушава да „помогне“ овим земљама путем наметања кредита. Но, оне не реагују на бесплатни сир у мишоловци.

Дакле, треба вакцинисати стотине милиона, а може бити, чак милијарде људи у земљама у којима за то нема новца ни у џеповима грађана, ни у државној благајни. План СЗО (и закулисних владара који иза ње стоје) може пропасти.

Нема новца – нема здравља

Да не причам без основа, навешћу податке о вакцинацији по земљама, закључно са 2. августом ове године (део потпуно вакцинисаних у укупном броју становништва у %; у загради – удео становништва који је примио бар једну дозу вакцине у укупном броју становништва у %).

САД – 49,51 (57,58)
Немачка – 51,69 (61,06)
Велика Британија – 56,34 (68,65)
Нигерија – 0,66 (1,20)
Руанда – 1,90 (3,18)
Република Конго – 1,17 (2,34)
Папуа-Нова Гвинеја – 0,11 (0,86)
Мозамбик – 0,99 (1,16)
Мали – 0,25 (0,69)
Централно-Афричка Република (ЦАР) – 0,17 (1,74)
Чад – 0,04 (0,13).

Како се данас каже: осетите разлику између „богатог Севера“ и „сиромашног Југа“. Немате новац – молим, умрите од корона вируса (иако, наравно, корист од вакцине није баш очигледна). Много је земаља у којима потпуна вакцинација не достиже један проценат. Већ више од годину дана земље „богатог Севера“ (пре свега Г-7) разматрају питање да се „стисну“ и помогну „бедном Југу“ да спроведе свеопшту вакцинацију. У ММФ и земљама Г-7 чак су израчунали колико треба сакупити новца за такву „хуманитарну помоћ“ – око 100 милијарди долара. Но, нису дошли ни до каквог договора. Зато су одлучили да је најмање болан начин да се помогне „сиромашном Југу“ – одобрити емисију и ширење СДР.

Сами емитовали – сами поделили

Почетком јуна на годишњем самиту Г-7 у Енглеској, учесници су дали коначно одобрење Фонду за припрему емисије СДР-а. Одређена је и тачна сума – еквивалент износу 650 милијарди САД долара. Тачан датум нису одредили, но обавезали су се да операцију започну до лета 2021. године.

Точкови бирократске машине ММФ-а брзо су се завртели. И, у понедељак 2. августа Савет који управља Фондом, одобрио је издавање СДР-а у износу од – 650 милијарди долара. Распоређивање наведене суме међу државама, сагласно њиховим квотама, предвиђено је за 23. август. Експерти су већ израчунали како ће изгледати расподела. Сума, еквивалентна износу 375-400 милијарди долара припашће богатим („економски развијеним“) земљама. Свим осталим – 250-275 милијарди долара. При томе земље са најнижим дохотком („сиромашне земље“) добиће свега 21 милијарду долара или око 3% укупне емисије СДР.

О томе да емисија СДР-а еквивалентна износу од 650 милијарди долара неће решити у потпуности проблем свеопште вакцинације, разматрано је иза затворених врата и на последњем састанку Г-7. Тамо су се чули позиви да се богате земље, које ће у расподели СДР-а добити готово 400 милијарди долара, одрекну макар четвртине тог износа, ради помоћи сиромашним земљама да брзо ликвидирају последице пандемије, то јест, да изврше потпуну вакцинацију становништва. Ипак, позив је остао само позив: никакви конкретни договори о мобилизацији сто милијарди нису постигнути. Идеолози свеопште вакцинације су то назвали недопустиво испољавање „националних егоизама“.

И после самита Г-7, и после коначне одлуке Савета који управља Фондом о емисији СДР, питање: где пронаћи недостајућих 100 милијарди долара је остало. Неки посматрачи примећују да чак и када 23. августа 190 држава-чланица Фонда добије на своје рачуне припадајућу им суму СДР-а, проблем дефицита средстава за вакцинацију сиромашних и најсиромашнијих земља се и даље ће постојати.

Фонд ће постати банка а СДР – конвертибилна валута?

Неки експерти пажљиво прате планове емисије СДР-а и долазе до закључка да владе држава Г-7 и сам Фонд, паралелно разматрају питање о могућој радикалној реформи ММФ-а. Позната публикација The Daily Reckoning објавила је чланак по називом „Велики ресет је на прагу“ (The Great Reset Is Here). Њен аутор је Џим Рикардс (Jim Rickards) – економиста, правник, човек добро познат у свету финансија. Био је главни владин преговарач у спасавању хеџ-гиганта Long Term Capital Management, 1998. године. Такође, Рикардс је аутор књиге која је подигла велику буку „Пут у пропаст: тајни план глобалне елите о организацији наредне финансијске кризе“ (The Road to Ruin: The Global Elites’ Secret Plan for the Next Financial Crisis), која је свет угледала 2016. године. Данас је главни извршни директор за истраживање тржишта у консалтинг фирми Omnis, Inc.

Џим Рикардс је веома информисан човек. Он тврди да је после светске кризе 2008-2009 године, многима постало јасно да валутно-финансијски систем договорен на Јамајци, заснован на папирном долару, неће дуго живети, и да треба припремити алтернативу САД долару. А та алтернатива може и треба да постане полузаборављена валута под називом „СДР“. При томе Међународни монетарни фонд као емитент СДР треба претворити у Светску централну банку. То веома подсећа на оно што је предлагао шеф енглеске делегације на Бретно-Вудској конференцији, познати економист Џон Мејнард Кејнс. Он је желео да главна валута постане наднационална новчана јединица „банкор“, коју ће емитовати International Commodities Clearing House – прототип Светске централне банке. Тада је Кејнсова варијанта била одбачена у корист америчке варијанте златног долара.

Но, Кејнсова идеја никада није умрла.

Својеврсна варијанта „банкора“ постала је и новчана јединица „СДР“. Џим Рикардс примећује да су после финансијске кризе 2008-2009 године у Фонду отпочеле припреме за замену долара „папирним златом“:

“ММФ је 7. 1. 2011. направио генерални план за замену долара са СДР. Он укључује стварање тржишта обвезница СДР, дилере СДР и помоћне механизме, као што је операција РЕПО, деривате, путеве обрачуна и клиринга, а такође и цео апарат ликвидног тржишта обвезница.“

Напомињем да је извршни директор ММФ-а тада био Доминик Штрос-Кан. Он је активно подржавао пројекат преласка са долара на СДР, због чега је и страдао – на његов рачун упућене су бројне чудне оптужбе сексуалног карактера, чији су, како претпостављам, инспиратори били заговорници очувања папирног доларског стандарда (главни акционари Федералних резерви САД). Десет година касније, у мају 2011. године Штрос-Кан је напустио положај извршног директора Фонда, и против њега је отворена истрага.

Државе више нису потребне

По мишљењу Џима Рикардса, може се очекивати да убрзо Фонд отпочне са реформом распореда расподеле емитованих СДР. Нове транше „папирног злата“ распоређиваће се не само између држава-чланица, већ ће део емисије припасти и међународним организацијама као што су: Светска банка и ОУН, а оне ће, са своје стране, усмерити добијени новац на вакцинацију, борбу са пандемијом, климатским променама и друге циљеве. Решења о распоређивању новца доносиће чиновници који нису потчињени националним државама. Ево фрагмента из излагања Џима Рикардса о овој теми:

„У следећих неколико година видећемо емисију СДР-а за међународне организације, као што су ОУН и Светска банка, која ће бити потрошена на инфраструктуру за промену климе и друге омиљене пројекте елите, без надзора од стране демократски изабраних органа.“

Размишљања Џима Рикардса о плановима емисије СДР од стране ММФ доводе до следећих, не нарочито радосних закључака.

Прво. Планирана емисија суме која је еквивалентна износу 650 милијарди долара – само је први корак. За њом следе још веће емисије СДР-а. Почиње постепено, неприметно замењивање долара САД наднационалном валутом „СДР“.

Друго. Међународни монетарни фонд ће се постепено еманциповати од утицаја држава-чланица и трансформисати у Светску централну банку, чија ће главна функција бити емисија наднационалне валуте.

Треће. Паралелно са изградњом Светске централне банка (СЦБ) доћи ће до стварања светске владе, која ће добити наднационалну валуту од СЦБ. Новац ће бити усмерен на реализацију пројеката обухваћених планом „Великог ресета“.

Четврто. Светска влада се већ ствара на основама ОУН-а и њених специјализованих органа. Пилот-пројекат представља светска вакцинације, којом управља СЗО – специјализовани орган ОУН, који се налази ван контроле суверених држава; заправо је обрнуто, суверене државе, чланице ОУН, налазе се под контролом СЗО и снага које иза ње стоје и које намећу човечанству план „Великог ресета“. Сутра се, исте такве метаморфозе, могу догодити и другим специјализованим органима и ОУН у целини.

Укратко, схема изгледа овако:

Глобалистичке структуре се још једном уверавају у немогућност потпуног управљања планетом, док постоје демократске процедуре које на власт могу довести лидере који се не потчињавају наредбама закулисних владара – као што су Доналд Трамп или Владимир Путим.
Убрзо почиње пандемија, не нарочито опасне, али врло заразне болести.
Одмах се појављују у свету Божијем непроверене, али свуда рекламиране вакцине. По правилу бесплатне за становништво, али не и за државе.
Свет великом брзином почиње да сиромаши због заустављања производње и великих и непредвиђених расхода.
Настали дефицит ликвидности покрива се полузаборављеном квазивалутом СДР, а за удео у емитованом износу, активно се води закулисна борба.
Могућности коришћења СДР-а се шире, и она постаје конвертибилна или скоро конвертибилна.
Међународни монетарни фонд постаје Банка која емитује новац по својој жељи усмеравајући га где мисли да је потребан. О обезбеђењу ове валуте се не говори, но она је способна да подржи или сруши сваку националну економију (још је Наполеон преплавио Русију лажним новцем, стара техника).
Потпуна контрола над светом прелази у руке оних који контролишу издавање СДР-а. Да ли ће они себе назвати светском владом или одлучити да остану у сенци – није толико важно питање.
Сада се налазимо између пете и шесте етапе овог занимљивог процеса. Број људи који ће доживети осму етапу зависи од тога колико ће активно закулисни владари спроводити свој план оптимализације броја становништва кроз економске и епидемиолошке мере.

Са руског посрбио: Александар Мирковић

Извор: Сродство по избору

Ознаке: Валентин Катасонов, ММФ, нова валута, светска влада, СДР