Прочитај ми чланак
Дана 28.06. на Видовдан 2013., пошао сам на помен страдалима логора Јадовно код Госпића. Пошли смо са неколико аутобуса. Дужим путем преко Бијељине, Брчког, Модриче, Шамца, Бања Луке, Приједора, потом Бихаћа и ту смо ушли у Хрватску. Када смо ушли у прво место у Хрватској, људи су нам махали. Личко Петрово село, поздрављали су нас малобројни преостали и преживели Срби. Изненадио сам се, Срби у данашњој Хрватској.
Хрватска је данас етнички најчистија држава у Европи где се 96 % људи изјашњава као Хрвати. Према подацима Српске православне цркве, преко 35000 Срба је покатоличено након 1995. године.
Тешко спавам у седећем положају. Ипак сам успео, али врло кратко. У суботу ујутро у 07:22 (погледао сам на сат аутобуса) пробудила ме је песма Јелене Карлеуше, којој свакако није било ни време ни место.
Када смо коначно након 15 сати пута стигли, служен је помен код Шаранове јаме која је према подацима др Ђуре Затезала „прогутала“ између 11 и 15 хиљада Срба и Јевреја. Помен је трајао врло кратко, само око десет минута.
Требало је да кренемо ка самој локацији где је био логор Јадовно а где смо годину дана пре тога на месту Чачић долац поболи Часни крст, први после шестдесетак година. И за који сумњам да је још увек тамо.
Јадовно је био логор на планини Велебит. У шуми, далеко од очију јавности, мучени су и убијани Срби. Место под ведрим небом опасано бодљикавом жицом. Без кућица и места за боравак заробљених људи.
Домаћини нам нису дали да посетимо то место. Рекоше нам да немамо навигацију (не знамо тачно где се налази некадашњи логор), немамо пратњу полиције и хитне помоћи (ако неко поломи руку или ногу, то је на сопствену одговорност), има постављених мина а биле су и обилне падавине па има пуно бара. Укратко, не пуштамо вас и не дамо вам.
Хрватска је само два дана после тога ушла у Европску унију. Почео сам разговор са женом која је била на помену. Рече да је из Старе Пазове, удата у Загреб. Причала је како не сме да изговори ниједан „србизам“. Она каже „пешкир“, моментално је исправе са „ручник“ (мада је и ово потоње српска реч коју смо дали Хрватима, али о томе другом приликом). Она каже „авион“, брзо је „исправе“ са „зракоплов“. На крају рече:
„Не смем да одступам, немам право да будем другачија“.
Сетио сам се на трен „бораца за људска права“ у мојој земљи. Где су сада и шта би рекли на ово? Имају ли тамо у Хрватској „другачији“ некаква људска права?
Кренули смо назад. 30 сати пута (колико траје лет до Јапана) да бисмо присуствовали десетоминутном помену.
И онда… Колико имамо плитку националну свест или је немамо уопште, нарочито када је у питању однос према жртвама и страдалима. У аутобусу је пуштен хрватски пропагандни филм „Коњаник“ да бисмо мало прекратили време. Тачно оно што није требало, бар не у таквим моментима.
Покушаћу овом рубриком да померим однос према страдалима код нашег народа бар за један милиметар. Иако заслужују пуно, пуно више. Оглашавају се неке „Жене у црном“ којих има само петнаест а које имају енорман медијски простор на располагању. Штампани, електронски медији, трибине и предавања на факултетима, организовани семинари, финансије, бесплатни пословни простори на коришћење… Насупрот томе, имамо и ми петнаест, али петнаест хиљада жена у црнини. Ко се њих, када и у којој прилици сети?
Само један милиметар…
(СРБИН.ИНФО – Драган Кулашевић)
