УСТАШКИ ЛОГОР за српску децу сад зову „прихватилиште“? Мучили малишане, а кажу …

0

Преко 5.600 српске православне деце доведено је у овај логор. Свако шесто је умрло од небриге...

Тежак покушај кривотворења историје, од стране потомака који се очигледно стиде дела својих дедова, дешава се тренутно у Хрватској. Нови „документарни“ филм „Дјечије прихватилиште Сисак“, који је недавно емитован у суседној земљи, покушава да замаскира један од најстрашнијих злочина који се одвио у 20. веку – чињеницу да је у Хрватској, и то у време холокауста и општег покоља широм света, постојао једини логор за децу у Европи. Потомци оних који су чинили тај гнусан и неописив злочин у Сиску сада покушавају да сакрију срамоту тиме што тврде да то није било мучилиште за малишане (благословено од стране Католичке цркве), већ прихватилиште.

Ilustracija: Depositphotos/vepar5

Али све пада у воду када се постави једоставно питање – прихватилиште за кога?

За ону децу чији родитељи својом крвљу и вером нису били подобни у НДХ, те су их усташе убијале? Ко при здравој свести заиста може да поверује у то да су одрасле Србе убијали и одводили у логоре, али су о њиховој деци бринули из добробити свог срца?

Не може да поверује чак ни један део хрватских стручњака.

У Сиску се, без сваке сумње, током 1942. године налазио усташки логор за српску децу, а не прихватилиште, како то део хрватске јавности данас покушава да прикаже, тврди хрватска историчарка Наташа Матаушић, реагујући на недавно приказивање документарног филма “Дјечије прихватилиште Сисак”.

Аутор овог филма је покушао да покаже како је у Сиску било направљено “прихватилиште” за децу са подручја Козаре и поткозарских села, са Баније и Кордуна, те из Славоније, а у ком се усташки режим наводно бринуо о овим несрећним малишанима чији су родитељи, а што је прећутано, погинули, убијени или одведени у Јасеновац или неки од немачких нацистичких логора.

Матаушићева, која ускоро брани докторат на тему “Диана Будисављевић и грађанска акција спасавања дјеце жртава усташког режима”. категорична је да ове тврдње нису тачне и утемељене, јер историјске чињенице, сведочанства, научни текстови и документи говоре сасвим супротно.

НДХ, Независна Држава Хрватска, Срби, Српски народ, Усташе, Усташа, Злочини, Збегови, Други светски рат, Хрвати
Српски народ се повлачи пред непријатељем преко Враног камена за Билогору. Славонија, октобар 1943. године. Фото: Знаци.нет/Музеј револуције народа Југославије

– Када се прича о овом наводном прихватилишту заборављају се неке ствари које су и те како важне. Зашто су та деца завршила у “прихватилишту”? Где су њихови родитељи? Зашто их је требало спасавати и од кога? Ова питања заобилазе се у широком луку, иако су одговори добро познати – каже у интервјуу за “Глас Српске” ова хрватска историчарка, наводећи да је готово свако шесто дете допремљено у овај усташки логор у Сиску умрло због небриге, недостатка хране и лекова.

На питање новинара „Гласа Српске“ ко стоји иза овог филма, који на један груб начин фалсификује историјске чињенице, она одговара – продуцентска ТВ кућа “Лаудато”.

НДХ, Независна Држава Хрватска, Срби, Српски народ, Усташе, Усташа, Злочини, Збегови, Други светски рат, Хрвати
Српска дечица из Босне на положају 3. ударне дивизије НОВЈ, марта 1943. године. Фото: Знаци.нет/Музеј револуције народа Југославије

– Редитељ је мени непозната Нада Пркачин. У филму о овом “прихватилишту” у Сиску говори Игор Вукић, новинар и истраживач, познат по својим ревизионистичким ставовима о логору Јасеновац и негирању геноцида над Србима и холокауста над Јеврејима.

Ту су и Роман Лељак, словеначки публициста, сисачки бискуп Владо Кошић, Јурај Батеља, постулатор за проглашење светим надбискупа загребачког Алојзија Степинца, те Анте Бељо, председник хрватског жртвословног друштва. Мислим да ово на најбољи начин говори и о самом филму. Не намеравам га гледати. Чувам здравље и живце – каже она.

5.607 СРПСКЕ ДЕЦЕ ДАТО „БРИЗИ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ“

Новинари су је даље питали шта она мисли о овом логору.

– О дечјем логору у Сиску могу говорити само на основу својих истраживања, изворне архивске грађе, научних текстова, те мемоара савременика тих догађаја. Наиме у Сиску се током тих ратних година налазио логорски систем који се састојао од усташког “Сабирног логора Сисак” и “Прихватилишта за децу избјеглица”. У усташки сабирни логор су биле интерниране српске породице “покупљене” у ратом захваћеним подручјима Баније, Кордуна, Мославине, Славоније и Козаре, а након акција “чишћења терена”.

Након краћег задржавања, сви за рад способни мушкарци и жене одвођени су на присилни рад у Трећи рајх. Само током 1942. године одведено је 8.233 особа. Деца, од дојенчади до четрнаестогодишњака, насилно одвојена од својих мајки које су послане на присилни рад, остајала су у сабирном логору препуштена “бризи хрватске државе”.

Из сабирног логора ова деца су била премештана у “прихватилиште” где су делила исту, трагичну судбину као и тамо допремљена козарачка деца – каже историчарка.

НДХ, Независна Држава Хрватска, Срби, Српски народ, Усташе, Усташа, Злочини, Збегови, Други светски рат, Хрвати
Избеглице у Херцеговини за време Битке на Неретви марта 1943. године. Фото: Знаци.нет/Музеј револуције народа Југославије

Да ли имате податке колико је деце из козарачког краја прошло кроз овај логор?

– Први транспорт с 800 деце из усташког логора Стара Градишка стигао је у Сисак у пратњи сестара Црвеног крста и Диане Будисављевић 3. августа 1942. године. Следећи дан, овај пут само у пратњи усташких војника, организован је још један транспорт из Старе Градишке са 650 углавном млађе деце и дојенчади. Па опет следећи дан стиже још 1.200 дјеце из сабирних логора у Млаки и Кошутарици.

Два дана касније, доведено је још 68 деце из сабирног логора у Приједору. Била су све то српска, православна деца с Козаре и поткозарских села, укупно њих 2.722. Морам напоменути, да је према мојим сазнањима, кроз овај логор прошло укупно 5.607 деце, од чега су готово половину чинила деца из Баније и Кордуна и других крајева НДХ. Она су била одузета мајкама које су послане, након “тријаже”, на присилни рад у Трећи рајх – каже она.

Није се радило о никаквом прихватилишту за децу, како тврде поједини хрватски историчари и бискупи.

– Не. Оно врло брзо постаје логор, у дословном смислу те речи. Зашто? Зато јер деца нису могла да напусте логор без одобрења руководства логора, зато што је део прихватилишта био у жици, наводно да се не заразе становници Сиска. Такође, ова деца су била готово без икакве лекарске помоћи. На више од 5.000 деце била су свега три доктора и пет медицинских сестара, а након што су се доктори разболели од тифуса, који је харао логором, замена није послата. Она су живела у ужасним хигијенским условима, а била су и стално гладна – каже историчарка Наташа Матаушић.

Да је то био логор, а не прихватилиште, јасно говори велика смртност деце

– Наши врли историчари и истраживачи желе да смање те бројке. Оне би биле вероватно и веће да један број деце није пребачен из логора у Сиску у Загреб. У девет транспорта пребачено је укупно 2.368 деце. Она су касније посредством Каритаса удомљена у породице. Последња група од десеторо деце стигла је у Загреб 8. јануара 1943. године. С тим даном укида се “дечје прихватилиште” у Сиску, али усташки сабирни логор и даље је наставио да ради – каже Матаушић.

Покатоличавање Срба, НДХ, Независна Држава Хрватска, Други светски рат, Српска историја, Историја Срба, Покатоличени Срби, Усташе, НДХ
Присилно покатоличавање Срба у тзв. Независној Држави Хрватској. По свему судећи ова фотографија настала је октобра 1941. године, али где није познато. Фото: Знаци.нет/Музеј револуције народа Југославије

Преко 1.000 српских малишана умрло је у овом логору
– Према “Попису деце помрле у Дечјем прихватилишту”, у Сиску је током 1942. године умрло 1.152 деце, односно свако шесто дете које је тамо било допремљено. Тужна биланса смрти која најбоље сведочи о карактеру овог “прихватилишта”. Колико је од њих било козарачке деце, тешко је утврдити због недостатка информација о месту из којег је дете било допремљено.

Многу од те деце усвојиле су хрватске породице.

– Колонизација деце од стране Каритаса у Сиску је потпуно заказала. Али су зато грађани Сиска и околних села показали велико срце према овој деци. До 25. септембра 1942. године око 1.638 деце предато је на храну породицама, односно колонизовано у Сиску и околним селима. И као што сам већ рекла, 2.368 деце било је пребачено у Загреб.

Деца-избеглице на слободној територији под контролом партизана у БиХ, тада НДХ, августа 1942. године
Деца-избеглице на слободној територији под контролом партизана у БиХ, тада НДХ, августа 1942. године. Фото: Знаци.нет/Музеј револуције народа Југославије

На питање ко највише потиче ревизионизам у Хрватској и колико је сама црква одговорна за такво стање, она одговара да то већ деценијама траје.

– Можемо рећи да је све започело фамозном тврдњом Фрање Туђмана, првог председника самосталне Републике Хрватске, о томе како је НДХ била, између осталога, и остварење вишевековне тежње хрватског народа за самосталношћу.

Доласком емиграната из иностранства и њихово укључивање у политички живот Хрватске додатно је распламсало годинама затомљене ставове о појединим забрањеним темама хрватске историје. Блајбург и Крижни пут, злочини партизана, Голи оток, број жртава концентрационог логора Јасеновац…

Ове контроверзне теме и данас су проблематичне, не само у научним круговима, већ и широј друштвеној јавности, а консензус о њима још није успостављен. Томе свакако доприноси и недоследност хрватских власти које ће на те теме реаговати у складу својих политичким потреба.

У пракси то веома збуњује.

– Бацање анатеме на антифашистички покрет, уклањање имена народних хероја у именима улица, тргова и фабрика, па чак и уклањање имена Трга маршала Тита, постао је мејнстрим у Хрватској. За Европу створену на засадима антифашизма и борби против нацизма, престављамо се за изворно антифашистичку земљу. Унутра пак кува ревизионизам који настоји усташки режим и НДХ приказати као уљуђену државу у којој су почињени злочини били тек одговор на “непожељно” понашање дела становништва.

Црква дакако ту има велику улогу. Не сви свештеници и не сви бискупи. Али, велика већина. Врло ће радо говорити о партизанским злочинима над свештеницима, али не и о оном великом броју оних који су се прикључили НОБ-у. Они за њих не постоје. То је класична забрана сећања.

До данас још нити један хрватски бискуп није говорио на комеморацији посвећеној жртвама логора Јасеновац у којем су људи убијани због њихове националне, расне и идеолошке припадности, али ће врло радо говорити на комеморацији у Блајбургу где су, осим колаборациониста из свих крајева бивше Југославије, страдали и они који су неоспорно били криви за злочине почињене у логору Јасеновац. Нажалост и многи који с тиме нису имали везе.

Да ли је тачно да је Ерих Лисак, тадашња десна рука поглавника Анте Павелићева, повратио када је видио стање у којем се налазе дјеца у сисачком логору?

– О овом “прихватилишту” сведочио је и немачки генерал Глаисе фон Хорстенау. У октобру 1942. године, након усташке акције на села Црквени Бок, Стремен и Ивањски Бок на Банији, он је посетио овај логор и наведена села. У његовој пратњи био је, између осталих и усташки високи званичник Ерих Лисак, један од најближих Павелићевих сарадника.

Након што су обишли логор и бараку у којој су била смештена српска деца, једном члану Глаисове пратње, управо Ериху Лиску, доиста је и позлило, ако је веровати изворном документу – рекла је Матаушић.

Линта: Још једно негирање геноцида над српским народом

Председник Одбора за дијаспору и Србе у региону Скупштине Србије Миодраг Линта оценио је да се докуметарним филмом „Дечје прихватилиште Сисак” још једном фалсификују догађаји током којих су у НДХ страдала козарачка деца и негира геноцид над Србима.

Линта је у саопштењу оцењује да је у Хрватској редовна и нормална појава да се јавно негира геноцид над српским народом који је почињен за време НДХ и да се у тој земљи „слободно објављају и одржавају промоције ревизионистичких књига и филмова чији је циљ да се Јасеновац прикаже као радни логор у коме су логораши имали пристојне услове живота и гледали позоришне представе и бавили се спортским активностима”

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!