Прочитај ми чланак
Припремивши вернике за подвиге поста и покајања Црква их уводи у сам подвиг. Богослужења Великог поста, као и богослужења припремних недеља, стално подстичући на пост и покајање, описују стање душе која се каје и која плаче због својих грехова.
Овоме одговара и спољашњи изглед великопосних богослужења: у току обичних дана Великог поста, изузев суботе и недеље, у Цркви се не служи потпуна литургија, ово најсвечаније и највише празнично богослужење. Уместо потпуне литургије средом и петком се служи литургија Пређеосвећених Дарова. Састав других црквених служби се мења у складу са временом.
У обичне дане седмице скоро да престаје појање, предност се даје читању текстова из Старог Завета, посебно Псалтира, на свим црквеним службама се узноси молитва светог Јефрема Сирина с великим поклонима (метанијама), а трећи, шести и девети час се спајају с вечерњом ради указивања на време до којег треба да траје дневни пост.
Света Четрдесетница и њена богослужења почињу од вечерње Сиропусне недеље. Сиропусна недеља се још у народу назива и недељом праштања, јер се на вечерњем богослужењу овог дана служи чин или обред међусобног опраштања у храму.
Чин опраштања се обавља на следећи начин: на солеју се износе и на налоње стављају иконе Спаситеља и Мајке Божије; настојатељ чини метаније испред њих и целива их, а затим обично држи беседу, моли за опроштај својих грехова клир и народ говорећи: «Благословите мја, отци свјатији и братија, и простите мње, грјешному, јелика согрјеших в сеј ден и во всја дни живота мојего: словом, дјелом, помишленијем и всеми мојими чувстви.» («Благословите ме, оци свети и браћо, и опростите мени, грешном, оно што згреших данас и у све дане живота мог: речју, делом, помишљу и свим својим осећањима.») Притом метанију чини испред клира и народа.
Сви му такође одговарају метанијом говорећи: «Бог простит ти, отче свјатиј. Прости и нас, грјешних и благослови.» (Бог да ти опрости, свети оче. Опрости и нама, грешнима, и благослови нас.»). Затим настојатељ узима напрестони Крст и сви свештенослужитељи по старешинству целивају иконе на налоњу, прилазе настојатељу, целивају часни Крст и руку која држи Крст, целивају се с настојатељем. После њих прилазе мирјани, целивају свете иконе и Крст и моле једни друге за опроштај.
За време обреда опраштања обично се певају «Покајанија отверзи ми двери» («Покајања отвори ми врата»), «На рјеках вавилонских» («На рекама вавилонским), и друге покајничке песме. У неким храмовима се притом такође певају и васкршње стихире, до речи «и тако возопи» («и тако ускликну»), укључујући и њих (у последњој стихири).
У складу с јеванђељским речима, које се читају ове недеље, а које говоре о томе да ближњима треба опраштати сагрешења и мирити се са свима, у стара времена су се египатски пустињаци окупљали последњег дана сиропусне седмице ради заједничке молитве и измоливши једни од других опроштај и благослов, уз појање васкршњих стихира, на известан начин, подсећања на очекивани Христов Васкрс, по завршетку вечерње се се разилазили у пустињи ради осамљених подвига у току Четрдесетнице и поново су се окупљали тек за Цвети. Због тога се и данас, по старом благочестивом обичају, синови Православне Цркве у знак помирења и опроштаја, моле за умрле и посећују се у току сиропусне недеље.
Прва недеља Великог поста се одликује посебном строгошћу, јер је долично да се на почетку подвига има ревност за побожан живот. У складу с тим Црква у току прве недеље обавља дужа богослужења него у току наредних дана. Од понедељка до четвртка се на великом повечерју чита покајнички канон светог Андреја Критског (+712). Овај канон је назван Велики, како због мноштва мисли и сећања који се у њему садрже, тако и по броју тропара којих има око 250 (у обичним канонима их има око 30). Ради читања у првој недељи поста канон је подељен на четири дела, по броју дана.
У среду и четвртак Великом канону се додаје неколико тропара у част преподобне Марије Египатске (+522), која је од дубоког духовног пада дошла до узвишене благочестивости.
Велики канон се завршава тропарима у част свог творца – светог Андреја Критског.
У понедељак или уторак прве седмице после јутрења или часова свештеник чита парохијанима «Молитве за почетак поста Свете Четрдесетнице», које су наведене у Требнику.
У суботу прве недеље Црква се сећа чудесне помоћи коју је великомученик Теодор Тирон (око +306) пружио константинопољским хришћанима 362. године, за време цара Јулијана Одступника (+363), кад је прве седмице Великог поста светац, који се јавио Константинопољском архиепископу, заповедио да се једе кољиво (куване житарице) уместо хране оскрнављене кропљењем крвљу идолских жртава на тржници.
Освећење кољива врши се у петак прве недеље на Пређеосвећеној литургији, после заамвоне молитве и појања молебана великомученику Теодору.
У многим храмовима се петком или недељом обавља дирљив богослужбени обред под називом пасије (од латинског passio – страдање). Он је у црквену употребу уведен за време Кијевског митрополита Петра Могиле (XVII в.). Служи се на повечерју (у петак) или на вечерњој (у недељу) прве, друге (често од друге), треће и четврте седмице поста и састоји се од читања Јеванђеља о Христовим страдањима, песама Страсне седмице – „Тебе, одејушчагосја свјетом, јако ризоју“ („Тебе, који си се обукао у светлост, као у хаљине“), „Приидите, ублажим Јосифа приснопамјатнаго“ („Ходите да блаженим назовемо Јосифа незаборавног“) и других – и поука.
О пасијама се не говори у црквеном сутаву. Чин пасија је први пут наведен на крају Цветног триода који је 1702. године издао архимандрит Кијево-Печерске Лавре Јоасаф Кроновски. На крају описа чина је речено: „Свега овога сећамо се по савету, а не по заповести, што се све даје на расуђивање Светој Православној Цркви.“
Прва недеља (као дан у недељи) Великог поста другачије се зове Недеља или Победа Православља. Овог дана се врши сећање на победу Православља. То је обичај који је уведен у Византији у првој половини IX века у знак сећања на коначну победу Православне Цркве над свим јеретичким учењима, која су узнемиравала Цркву, посебно над последњим од њих – иконоборачким, које је осуђено на Седмом Васељенском Сабору 787. године.
У ову недељу се обавља посебно богослужење, које се назива чин Православља. Овај чин је написао Методије, Константинопољски патријарх (842-846).
Победа Православља је први пут била прослављена прве недеље Великог поста, дакле, основ за прославу ове победе Православља је историјски.
Чин Православља се углавном састоји од молебанског појања и служи се у саборним црквама после читања часова уочи литургије или после литургије, на средини храма, испред икона Спаситеља и Мајке Божије.
(Наставиће се)
Са руског Марина Тодић
