Прочитај ми чланак

УПЛАШЕНИ диктатор

0

Да ли се у историји може наћи пример обједињавања функције председника државе и председника владе и ако може, како се назива таква, јединствена функција? Одговор је: може. Таква функција се већ једном појавила у историји, а назив те функције био је: фирер.

Страх, као појава, јесте природно осећање човека са којим се, из различитих разлога, суочава готово целога живота. А с обзиром на врсте узрока који изазивају страх, могли бисмо га означити двојако: као објективни, с једне стране, при чему се могу издвојити, примера ради, страх од смрти, страх од болести и слично, и субјективни, с друге, код кога као битна чињеница фигурира нечиста савест, уз више других узрока истог.

Међутим, уколико је „нечиста савест“ узроковала осећање страха код неког човека, у том случају страх ће бити много израженијег интензитета, а биће и дуготрајнији. Код обичног човека, при таквом „стању духа“, нажалост можемо очекивати и неке ирационалне реакције, којима би дотични наудио себи или неком другом лицу. Но, много опаснија ситуација јесте она, у којој не обичан човек, грађанин, него владар, посебно онај склон диктатури, осети страх због сопствене нечисте савести.

Сам проблем нечисте савести се може решити на различите начине, без већих или чак никаквих последица, уколико је у питању обичан човек. Но, страх једног диктатора, нужно је узрокован и могућношћу да своју власт изгуби. Тада се може очекивати, да последице његових ирационалних реакција буду страшне.

Наравно, у том случају се искључује могућност да диктатор науди себи. То се готово никада неће догодити. Сувише је он надмен, егоцентричан, себичан и самољубив, да би се тако нешто могло десити. Оно што се пак може очекивати, јесте могућност, да својим ирационалним потезима нанесе штету свима око себе, чак и целокупном народу и самој држави наравно, коју у том тренутку представља. И то није ништа ново.

У историји су овакве ситуације већ означене као правило. Човек нечисте савести и диктаторских склоности, који би могао изгубити власт, заиста је у стању и цео свет да сруши, не би ли сачувао владарску столицу.

Разлог због чега говоримо о феномену „уплашеног диктатора“ који је „изгубио компас“ јесте чињеница, да се данас управо ми налазимо у ситуацији коју смо претходно описали. Додуше, још увек нисмо изложени терору у класичном смислу, али тенденције ка истом и потези овог диктатора које вуче један за другим, у потпуности оправдавају нашу забринутост у том смислу.

Стога је неопходно да овој чињеници посветимо озбиљну пажњу, да ситуацију у којој се тренутно налазимо подробно анализирамо и да нашу свест, свест целокупне нације, подигнемо на један виши ниво, јер догађаји који би евентуално уследили, а за чије остварење имамо веома оправдане сумње, могу нам донети, по ко зна који пут, веома тешка времена, у којима ће питање самог нашег опстанка и голе егзистенције, постати једино мерило одређивања судбине наших живота и наше смрти.

Ситуација, у којој један охоли, превртљиви и бескрупулозни појединац приграби власт, мислећи да „све и свако“ само због њега постоје, временом се нужно преображава у нове моменте, у којима се полако губи и држава и систем и све остало за шта је диктатор одговоран, а оно што остаје јесте његов страх, који се састоји у чињеници да ће евентуално, некада изгубити власт коју тренутно има, а посебно могућност, да ће га сам народ свргнути са исте, при чему му је увек на уму судбина свих осталих појединаца у историји, који су се понашали и живели као он.

Уплашени диктатор и избори

За разлику од држава које се с правом називају демократске, у којима функција чланова владе, народних посланика, највиших државних и локалних функционера, траје до истека њихових мандата, углавном одређених периодом од четири године, у нашој држави грађани морају да излазе на изборе сваке године, не би ли уплашени диктатор задовољио своје болесне пориве, који се огледају у освајању (отимању) што већег броја гласова бирача, затим продужетку мандата, како лично његовог, тако и његових послушника, а такође и у могућности, да помоћу простог уживања у изборним кампањама (сопственим лажима, преварама, манипулацији…) изнова пронађе смисао свога живота и једини разлог сопственог постојања. Тако да се изборна кампања у нашој земљи никада и не завршава. Логично питање јесте: ко се бави државним пословима, организацијом управе, вођењем политике наше државе, уколико се први човек исте, непрестано бави изборном кампањом?

Одговор је: странци. Економију земље, културу, политику у ужем смислу, као и све остале сегменте државне политике, воде и организују странци, према сопственим интересима и сопственом нахођењу.

Диктатору је важно само то, да буде вољен и слављен даноноћно, од стране својих поданика. Међутим, у том болесном пориву могао је да ужива само у почетку. Временом, његово велико „НИШТА“ постаје видљиво све већем броју људи. И тада наступа страх. Страх од свих и од свега што га окружује. Страх од самог народа. Тада, уплашени диктатор почиње да расписује изборе све чешће.

Манипулација, поткрепљивана све већим лажима постаје све израженија. А на самим изборима долази до крађе све већег броја гласова, из године у годину, од избора до избора. Но, из тога се не може изаћи. Жеља за влашћу и његови страхови постају све снажнији, утолико што и последњу трунку његовог здравог разума, полако али сигурно уништавају. И шта нам након тога остаје?

Уплашени диктатор без разума. Властодржац који прогања неистомишљенике, који блати политичке противнике на најмонструозније начине и који умишља да све држи у својим рукама, а не види да му се тло убрзано измиче под ногама.

Уколико говоримо о самом изборном процесу под овим режимом, његове одлике нам говоре да се ради, у најмању руку, о нерегуларним изборима, а могло би се рећи да је на делу и изругивање демократији и њеним начелима, да су изборни процеси само маска и да се пуком формом, на силу обезбеђује демократски легитимитет ове власти, док је заправо њена суштина изражена у тоталитарном начину владања, што се јасно може видети у методама политичке борбе тог „уплашеног диктатора“, као и његове партије и њених органа.

Те методе јесу:

Манипулација, на првом месту; одсуство политичког плурализма или његово свођење на минимум и тенденција ка потпуном искључивању истог.

Контрола, у једном специфичном смислу, под којим се подразумева контрола сваког сегмента друштва, не само политичког живота и државне администрације, већ и живота самих појединаца, грађана.

Такође, тврдњу да је на делу тоталитарна владавина, поткрепљује чињеница постојања тзв. партијске машинерије, с јасном тенденцијом прерастања исте у партијску војску, појаву која је позната у историји прошлога века, а која се може приметити у постојању својеврсних јуришних одреда, популарних батинаша, који „обилазе“ локалне средине у дану избора, као и структурама владајуће странке, које им пружају логистичку подршку при организовању свих „акција“ које би спроводили.

И на крају, једна занимљивост, која иде у прилог раскринкавања овог режима као тоталитарног, а која се састоји у одговору на питање: да ли се у историји може наћи пример обједињавања функције председника државе и председника владе и ако може, како се назива таква, јединствена функција? Одговор је: може. Таква функција се већ једном појавила у историји, а назив те функције био је: фирер.

Технике изборне крађе

Поред тоталитарних мера, које диктатор у континуитету, од доласка на власт, спроводи, постоје и технике којима се наменски служи у сврху избора и изборне кампање. У питању су методе које се могу подвести под јединствени појам, популаран као изборна крађа.

Наиме, сам појам изборне крађе своју практичну димензију налази у више различитих метода, које служе истом циљу, освајању (отимању) што већег броја гласова бирача. У том смислу, на првом месту морамо говорити о медијској окупацији. Највећи број медија и ван изборне кампање (уколико је тај период уопште и постојао претходних пет и више година) служи интересима владајуће странке и самог диктатора.

Но, у периоду изборне кампање медијски простор је апсолутно резервисан само за једног човека. Уколико би неко са стране, само на основу извештавања телевизија са националном фреквенцијом, покушао нешто да сазна, што би се тицало овогодишњих председничких избора, врло лако би могао да изведе закључак, да je на овим изборима учествовао само један председнички кандидат.

И само та чињеница је довољна, да би се на основу ње говорило о нерегуларним изборима, односно специфичном виду изборне крађе. Такође, у склопу питања медија у току изборног процеса, осим проблематичне ситуације, која се тиче медијског простора додељеног кандидатима (односно, готово искључиво једном кандидату, кандидату диктатору), налази се и сам субјективан начин посматрања председничких кандидата, од стране тих окупираних медија, који се готово редовно своди на уздизање „једног“ кандидата и нападање свих осталих.

На другом месту, под појмом изборне крађе, подразумевају се и све остале организационо-техничке сметње, са којима се суочавају опозициони кандидати, а које конструише кандидат-диктатор. У питању су новчана средства, која се највећем делом додељују само „једном“ кандидату, затим феномен „нотара“, с којим смо се први пут суочили ове године, који нису били у стању да равноправно изађу у сусрет свим кандидатима, а у вези са прикупљањем потписа потребних за кандидатуру и још много других проблема у организационо-техничком смислу, који су се јављали, вољом режима, искључиво у изборним штабовима опозиционих кандидата.

Тек на трећем месту можемо говорити о класичном виду изборне крађе, односно изборне крађе у ужем смислу, која се одиграва на дан избора и која такође има више праваца свога деловања. Основни и најједноставнији поступци крађе гласова бирача јесу:

Директна крађа гласова на бирачким местима где опозиција нема своје представнике, какав је случај са бирачким местима на територији Косова и Метохије, где опозиција нема ни право да пошаље своје представнике, а наравно и на осталој територији Републике Србије, где опозиција или њен део, нема капацитет да покрије одређена бирачка места својим представницима, из објективних разлога; преправљање записника са бирачких места и евентуално поништавање резултата гласања на појединим бирачким местима, на којима диктатор није прошао онако како је то желео;

Индиректна куповина гласова, осликана у ситуацији да лица којима је обећан посао или шта друго, имају обавезу да гласају за диктатора; директна куповина гласова, у случају које бирачи дају свој глас владајућој партији у замену за одређени новчани износ; уцењивање већине лица, запослених у државној администрацији и уопште јавном сектору, да морају да гласају за диктатора, као услов за останак на радном месту на коме се тренутно налазе.

Осим ових случајева, постоје и многе друге технике изборне крађе, попут чувеног „бугарског воза“ или „излазак на изборе умрлих лица“, која се још увек налазе у бирачким списковима, као и неких других метода, помоћу којих диктатор осваја толики број гласова, на свим изборима до сада, од када је на власти.

Међутим, уплашени диктатор и поред свих обмана, лажи, тоталитарних мера и изборних крађа, о којима смо говорили, више је него свестан, да његова власт неће трајати вечно. И то је нешто што га доводи до лудила, што га чини уплашеним, а што све нас охрабрује. Чињеница, да је све већи број људи спреман да јавно искаже незадовољство против његове власти и да никакве методе којима би се на неким наредним изборима користио, не могу му донети жељени резултат, показује тенденцију ка његовом паду са власти, а претходно поразима које ће доживети на сваким наредним изборима.

Време ће све мање радити за њега, док и у потпуности не изгуби власт и не нађе се на оптуженичкој, уместо владарске столице, која је извор свих његових страхова и због чега све више показује да није ништа друго, до један уплашени диктатор.