Прочитај ми чланак

Уплашен и уцењен: Вучић застрашује народ тероризмом, инфлацијом и бедом

0

Србија је пред понором. То признаје и ментално поремећени вођа, који је државу и народ довео до провалије. Иако свакодневно кмечи и цвили док најављује „тешку годину, најтежу од 1944", Александар Вучић не тражи решења за проблеме с којима се суочава Србија, него само за оно што мучи њега и његове политичке и пословне ортаке. Да би опстао на власти и избегао одговорност за криминалне и корупционашке афере, Вучић извршава налоге западних господара. У своје манипулације увлачи опозиционе лидере, патријарха и владике, академике и интелектуалце, уметнике и спортисте, све уплашене грађане. О узроцима и последицама авантура у које диктатор увлачи Србију пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Александар Вучић је председничку кампању водио под паролом „Мир. Стабилност. Вучић.“ После избора, предизборне лажи устукнуле су пред претећом истином о реалном стању, које може да се опише као „Бомбе. Глад. Вучић.“

Уплашен и уцењен, Вучић је пристао да испуни захтев својих газда из Вашингтона и да уведе санкције Русији. Притиснут доказима најтежих кривичних дела картела на чијем је челу – о шверцу оружја и дроге, прању новца стеченог криминалом, о политичким и мафијашким убиствима… – Вучић своју главу спасава тако што гура Србију у пропаст.

Тактика, којом намерава да припреми народ, заснива се на три врсте притиска. Првим власт застрашује јавност, другим утиче на опозиционе лидере, а трећим на Српску православну цркву. Вучић је свестан да с опозиционарима и владикама неће имати већих проблема, али не зна како да окрене народ против Русије. Да би то урадио, шири панику и диже тензије, прети несташицом енергената и остале робе, скоком цена и инфлације.

– Зима која долази биће најтежа у свету у последњих 70 година. Недостајаће много хране. Енергената има довољно, али ће бити невероватно скупи. Ми ћемо морати да подигнемо цену електричне енергије, она не може да буде социјална категорија. Мораћемо, али не сада. Кад бисмо то урадили, инфлација би скочила на 20 одсто, а ти ниједна држава не би издржала. Биће нам горе него икад од 1944. године – рекао је Вучић и одмах, да би свима било јасно ко је крив за долазећу катастрофу, додао да „трпимо огромну штету и плаћамо велику цену за то што нисмо увели санкције Русији, јер, да јесмо, живели бисмо десетоструко боље“.

Кад би увела санкције, Србија би од Русије куповала гас по тржишној, а не повлашћеној цени, што значи да би годишње морала да плати милијарду евра више. Но, Вучић каже да би то било одлично, пошто „ми због неувођења санкција губимо више милијарди, немамо излазак на тржиште капитала, кредити су скупљи и смањен је долазак страних директних инвестиција“. Као додатну штету коју Србија трпи, Вучић истиче то што је „седам америчких продуцената и глумаца одбило да дође и снима филмове јер нисмо увели санкције Русији“.

– Моја тетка и мој тата се противе увођењу санкција, али то нема везе – каже Вучић.

На исти начин је, пре осам година, припремао јавност за пљачку пензионера. Тада је тврдио да се његови родитељи противе смањењу пензија за десет одсто, али њега баш брига. Кад одлучи на некога опљачка или уништи, не могу да га зауставе ни Ангелина и Анђелко, чак ни Фахри.

Отпоран је и на морал, као и на закон. Уз беспризорне лажи, којима гради алиби за потезе којима ће заштити свој, а угрозити општи интерес, Вучић на најморбиднији начин застрашује Србију. Серија дојава о постављеним бомбама већ два месеца узнемирава јавност.

Та врста терористичких напада почела је пријавама о експлозивним средствима која су, наводно, постављена у авионе на лету из Београда ка Москви. Иако је мотив за те саботаже јасан, није логично да се оне врше само на летовима из Београда, а не и из Истанбула према Русији. Ако је неко заиста хтео да прекине ваздушни саобраћај ка Москви, не би саботирао само Београд.

Овако, очигледно је да су лажни бомбашки напади искоришћени за параполитички притисак на Србију. И то у интересу српске власти, којој су потребне такве акције као оправдање за прекид сарадње с Русијом.

После авиона и аеродрома, терористичко лудило се пренело на цело друштво. Само у једном дану, средином маја, пријављено је да су бомбе постављене у 197 основних и средњих школа. Исте дојаве су се односиле и на мостове у Београду, на Железничку станицу, све електране, градску водоводну мрежу, зоолошки врт, неколико највећих тржних центара и ресторана. Контрадиверзионе јединице МУП-а Србије проверавале су сваку дојаву, прегледале су све објекте и установе на које су се односиле дојаве.

Више јавно тужилаштво у Београду је покренуло истрагу како би се открили извршиоци кривичних дела изазивања панике. Министар полиције Александар Вулин је издао саопштење у коме тврди да се „против Србије води специјални рат, како би се извршио притисак да престане да води самосталну политику и да одлуке доноси под притиско и у страху“. Вулин тврди да је полиција открила да дојаве стижу електронском поштом с неколико адреса из више европских држава, па и с адресе руског провајдера Yandex.ru.

У претећем мејлу се наводи: „Чудан осећај смирености, као да чекамо нормалан дан, иста рутина као и увек. Мрзимо себе, али желимо да повредимо свакога ко нам се нађе на путу. Осећај да је све око себе сан, не напушта. Не видимо разлога да пишемо нешто друго. На крају, можемо рећи да нисмо први и далеко од последњих.“ Има и других порука небитног садржаја, али с истом намером да се рашири паника.

Да би се раскринкао извршилац овог и сваког другог кривичног дела потребно је открити ко има мотив, ко има средства да то изврши и ко има политичку утицај којим може да се заштити. Одговор на сва три питања гласи – Александар Вучић.

Вучић, сигурно, није сам слао мејлове. Он не уме да користи електронску пошту, није савладао употребу „сокоћала“, како он назива компјутер. Међутим, он има мотив да застрашује јавност, као и средства да то спроведе у дело, а касније да утиче на полицију, тужилаштво и медије.

Уосталом, дојаве о бомбама имају исти циљ као и Вучићеве изјаве о „десетоструко бољем животу грађана Србије“ кад би биле уведене санкције Русији. Ко води овај „специјални рат“ против Србије види се и по избору мета. На удару су школе, мостови, авиони, тржни центри и други јавни објекти. Но, ниједном није дојављено да је бомба постављена, рецимо, у зграду Пинка или РТС-а. Од претњи су сачувани елитни ресторани и ноћни клубови које посећују припадници дворске свите.

Такође, поштеђени су јавни догађаји које организује власт. Иако би зли терористи много већи успех остварили саботажом кошаркашког турнира Евролиге у београдској Арени, него прекидом наставе у ОШ „Исидора Секулић“, то су пропустили. Ниједном нису упропастили Вучићеве маркетиншке представе с отварењам фабрика, посета градилиштима или састанака са страним дипломатама.

Јасно, овај специјални рат није усмерен према представницима власти, него према нормалним грађанима. Атмосфера страха и панике ствара се на најмонструознији начин, претњом угрожавања сигурности деце. Без обзира што су у питању лажне дојаве, сваки родитељ осећа стварну бригу за живот свог детета.

– Најаве о подметнутим бомбама изазивају осећај несигурности, застрашују људе. Да би се појачала атмосфера страха није потребно да дође до правог терористичког напада. После ових дојава, довољно је да неко баци петарду у тржном центру, па да настане стампедо у коме може неко да се повреди или погине. Није искључено ни да онај ко стоји иза ових дојава ангажује праве атентаторе. Иза ових акција вероватно стоје западне службе, које на тај начин шаљу јасну поруку: не можете нас зауставити, али, ако пристанете на сарадњу, престаћемо да вршимо притисак и да угрожавамо вашу безбедност – каже Марко Ницовић, бивши шеф београдске полиције.

Другим речима, кад Србија уведе санкције Русији, престаће бомбардовање лажним дојавама. Грађани ће бити задовољни што је опасност прошла, а биће задовољан и Вучић што је извршио налог западних господара и, макар привремено, одложио намеру да га санкционишу због криминала и корупције.

У свим критичним тренуцима, кад су се дешавале глобалне промене, разни агресори су Србији претили бомбардовањем, а често су то и чинили. Први пут у историји на тај начин владар Србије прети свом народу. Такође, први пут у историји владар Србије је организовао одвајање једног дела Српске православне цркве, и то у сарадњи са својим ортацима из Цркве.

Српска православна црква ће, вероватно већ на Сабору, који управо траје, признати аутокефалност Македонске православне цркве. До раскола је дошло 1959. године, кад је, под контролом Удбе, формирана МПЦ. Од тада траје прогон свештенства СПЦ на територији Македоније, што најбоље илуструје пример архиепископа Јована, који је две деценије провео у затвору. После свега, великодостојници СПЦ и МПЦ су изненада одлучили да обнове „јединство у вери и братству“. Српски патријарх Порфирије и македонски архиепископ Стефан заједно су служили литургију у Храму Светог Саве. Патријарх Порфирије је објавио саопштење у коме је нагласио да СПЦ признаје јурисдикцију МПЦ у Северној Македонији и над Македонцима у дијаспори, те да „СПЦ види МПЦ као нову сестру Цркву“.

Изван канонског контекста, ово помирење представља увод у последњи чин драме, у коме ће СПЦ признати аутокефалност МПЦ. Акција је организована под контролом америчких служби, у сарадњи са српским и македонским политичким врхом. Ускоро, кад се озваничи признање отцепљеног дела СПЦ-а, Македонцима ће припасти сви храмови, манастири и црквена имања, којих на тој територији има исто колико и на Косову и Метохији. Вучић и Порфирије ће добити похвале америчких мешетара, а српском народу ће овај пораз представити као победу по истом моделу по коме је Вашингтонски споразум проглашен за успех спољне политике Србије.

Као што је тада Србија преузела обавезу да учини услугу Израелу и пребаци амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, да би заузврат Израел признао независност Косова, тако се сада СПЦ помирила са МПЦ да би јој дала аутокефалност.

Вучић је лично учествовао у реализацији ове преварне представе. Кад је припремио терен у Синоду СПЦ-а организовао је медијску и политичку кампању, којом је покушао да завара вернике. Српска напредна странка је на литургију у Храму Светог Саве довела десетак хиљада својих активиста. Распоређени у групе у и испред Храма, по истом формацијском систему који примењују на страначким митинзима, напредњачки сендвичари су послужили као декор највеће издаје у историји Српске православне цркве. У Храму, на литургији, није било државних и страначких функционера. Знали су чему служи тај хепенинг, па нису хтели да оставе доказ о саучешћу у издаји.

После овога може да се очекује да СПЦ призна аутокефалност Црногорске православне цркве, па и Косовске или Хрватске православне цркве, каква је већ постојала у време Независне Државе Хрватске.

Пре него што се покрену ти процеси, Вучић је покушао да освоји подршку СПЦ-а за увођење санкција Русији. На ручку у Председништву, који је приредио за тридесетак епископа, Вучић је „затражио савет“ о томе шта да ради поводом рата у Украјини, којем царству да се приволи. Владике су одбиле улогу политичких комесара. Њих шесторица, који су се јавили за реч, рекли су да се моле за мир, али сви су признали да подржавају Русију. Само се Порфирије дистанцирао од те подршке, тврдњом да „Србија не би требало да заузима страну у том сукобу“. После Вучићевог говора, у коме је нагласио да Србија није крива за рат, као ни за притиске на Русију, али да мора да доноси одлуке којима ће штитити своје виталне интересе, један владика је рекао: „Боже, помози нам, не дај нам оно што смо заслужили“.

Нико, па ни грађани Србије, не заслужује власт као што је Вучићева. Грађани не заслужују ни опозицију, која је такође у Вучићевој служби.

Вучић већ десет година упорно и успешно издаје државне и националне интересе. Ипак, за коначну издају, за признање независности лажне државе Косово и за увођење санкција Русији, потребна му је подршка тзв. опозиционара. Кад је Вучићу тешко, ту је Ђилас.

Без обзира да ли су принуђени на брак из интереса, или међу њима има и жара старих емоција, Вучић и Ђилас не могу одмах да се јавно обавежу на љубав и верност. Обојици је потребно време. Вучићу, како би добио на времену да припреми јавност за санкције Русији, а Ђиласу да припреми јавност за колаборацију с диктатором. С том намером договорили су се да београдски избори буду поновљени за шест или девет месеци.

– На разговор с Вучићем отишао сам како бисмо нашли решење за ситуацију у Београду. Опозиција је на изборима освојила 70.000 гласова више од власти, али због изборног закона СНС и СПС освојили су већи број одборничких мандата. Они могу да формирају власт, али не би имали легитимитет. Мене су критиковали јер нисам сачекао одлуке Градске изборне комисије, а сви смо знали какве ће оне бити. Знали смо да опозиција није јединствена, видели смо то по њиховим изјавама и по томе како су гласали против наших приговора у ГИК-у. Кажу да је требало да сачекамо одлуке Управног суда, па и да СНС и СПС формирају градску власт. То заиста личи на онај виц кад мајка пита сина што се не жени, а он каже да је премлад, има само 20 година. Други пут кад га је питала, он каже „још сам млад, имам 30 година“. Тако и са 40, а кад је напунио 50 каже „сад сам престар за женидбу“. Зар је требало да чекамо да они изаберу градоначелника и градско веће, па да онда кажем: „Извините, немате легитимитет“ – покушао је Ђилас да оправда одлазак код Вучића, коме је дао легитимитет називајући га „председником свих грађана“.

На виц је личила и Ђиласова изјава да верује Вучићу да ће омогућити да се заиста одрже поновљени избори у Београду. Ипак, судећи по последњим дешавањима, изгледа да је Вучић почео да ствара услове за испуњење тог обећања.

Александар Шапић је пре неколико дана организовао прославу на једном савском сплаву. Повод за славље је било Вучићево обећање да ће га, кад буде конституисана Градска скупштина, поставити за, како Шапић каже, „вршиоца дужности градоначелника Београда“. У пракси, то би значило да је Вучић пристао да власт не формирају СНС и СПС иако имају већину, него да град води Привремени орган, на челу са Шапићем. Према тој најави, у Привременом органу би се нашли представници досадашње власти, али и опозиције. Вучић је услишио Шапићеву молбу да се у тој, као и у следећим комбинацијама, из градске власти избаци Бојана Радаковић, а на њено место, на функцију секретара за урбанизам, постави Марија Лековић. Још се не зна кога ће Ђилас делегирати у Привремени орган. То и није битно.

Привремени орган имаће задатак да припреми поновљене изборе. Вицкасти Ђилас очекује да му Вучић дозволи да среди бирачки списак, односно да из њега избаци све „Београђане из Бањалуке, Добоја и Бијељине“, који су пред априлске изборе добили српско држављанство, адресу и гласачки листић. Уз то, у Градској изборној комисији требало би да власт и опозиција имају исти број чланова, као и да се омогући равноправан третман у медијима. Ђилас јавно тврди да ће „опозиција на поновљеним изборима победити с још већом разликом“, а тајно се руга Вучићу причом да је „од Србије направио Београдски пашалук, а сад ће изгубити власт у Београду“. Ако се то и деси, ако СНС изгуби власт у главном граду, нема шансе да је освоји Ђилас. Лидер Странке слободе и правде је најодговорнији за стварање планктонске опозиције и гашење позитивне енергије и наде опозиционих гласача.

Пред априлске изборе, Ђилас је тврдио да његову странку подржава 14,9 одсто гласача. По његовој рачуници, Народна странка је имала рејтинг 1,8 одсто, а Демократска странка 1,6 одсто. Можда НС и ДС нису порасле, али сигурно је рејтинг ССП-а остао исти, само што се запета померила за једно место унапред, па сад износи 1,49 одсто.

Од Ђиласа, већу шансу има Здравко Понош, који приводи крају припреме за оснивање своје политичке организације. За разлику од Ђиласа, Понош одбија сваку врсту колаборације с Вучићем.

– Овај режим је толико унесрећио Србију за ових десет година тако да не видим простор за опрост греха, без обзира шта да сад уради. Опозиција не треба да уради ниједан гест који овом режиму даје ветар у леђа. Добро знамо с ким имамо посла. Имамо посла с режимом који има капацитет да чак и у нережимским медијима заташка информације о актуелним потресима у Безбедносно информативној агенцији. И то у време кад нам децу изводе из школа због дојава о постављеним бомбама – каже генерал Понош.

Још је радикалнији Саво Манојловић, лидер покрета „Крени – Покрени“, који у плановима за следеће политичке акције не види места ни за кога ко је учествовао у актуелној и бившој власти. Такви ставови могу да добију много озбиљнију подршку опозиционих гласача него колаборација коју нуди Ђилас.

Са истим циљем, да добије на времену, Александар Вучић намерава да организује и понављање парламентарних избора. Коначни резултати избора, одржаних 3. априла, још нису званично утврђени због понављања гласања на бирачком месту у Великом Трновцу, а Вучић већ прави план о распуштању скупштинског сазива и пре него што је конституисан. Таквим потезом дао би времена Ђиласу да прихвати захтев америчког амбасадора Кристофера Хила да учествује у следећој власти. Вучић очекује да СНС на поновљеним парламентарним изборима освоји неколико посланичких мандата више, а да из изгуби СПС. За успешно спровођење плана потребно је само да ССП прескочи цензус и решена ствар, Србија би добила власт која не би оклевала да уведе санкције Русији, па и да призна независност Косова, све под заједничком паролом „Европска унија нема алтернативу“.

Као с опозицијом, Вучић манипулише и с најближим сарадницима. Кад је сменио Небојшу Стефановића с места председника Градског одбора Београда, за координатора је поставио Ану Брнабић. Преизборну кампању су водили, свако за свој рачун, Александар Шапић и Горан Весић. На крају, за лош резултат СНС-а је окривљена Брнабићка. Пропала јој је жеља да постане градоначелница управо у време кад је Београд проглашен за „европску ЛГБТ престоницу“. „Еуро Приде 2022“, који ће се одржати 18. септембра, неће предводити Брнабићка. Та част ће припасти, вероватно, Шапићу. Неко би рекао да то дође на исто.

Ипак, пример урушавања Брнабићке у страначкој номенклатури показује да се не исплати ни крајње полтронство. Вучић не мари за старе заслуге. Кад процени да од некога нема користи, елиминише га, без обзира на улизиштво и ниво усвојене агресије и патологије. Брнабићкину узалудну трансформацију недавно је пластично описао др Александар Дикић.

– Ана Брнабић из 2022. није она Ана Брнабић из 2017. године. Променила се као Даница Чворовић, коју је у филму „Балкански шпијун“ глумила Мира Бањац. Даница се у почетку понаша као нормална жена, говори о лошем стању у друштву, има здрав однос са ћерком. Али, како луди Илија Чворовић, тако луди и Даница. На крају она, онако параноична, напада и ћерку јер се спанђала са подстанаром. То вам је Ана Брнабић. На почетку је била технократа, министар из миљеа експерата, без политичког бекраунда. Како је лудео Александар Вучић, тако је и она. Преузела је наратив Пинка и Информера – каже Дикић.

У Вучићевој политичкој пракси, испуњеној криминалним и корупционашким аферама, константна је само заштита његових личних интереса. Он тргује судбином државе и народа, па где неће неким безначајним корисним идиотима, које је похлепа навела да му се придруже у уништавању Србије. Вучић застрашује грађане бомбама, инфлацијом, несташицом струје и хране. Не тражи решење проблема, него начине да их искористи да би спасао себе. То је његово право, као што је право грађана да се заштите од њега. Док је он на власти, нема ни мира, ни стабилности.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!