САД више нису поштоване као некад. Многе државе показују да добро разумеју ову промену и понашају се у складу са тим

Мајк Помпео је амерички државни секретар и, судећи према извештајима медија, особа од посебног поверења председника Трампа, један од кључних људи и члан најужег круга моћника у Белој кући. На Америчком универзитету у Каиру он је одржао предавање под упечатљивим насловом: Снага добра. Како је Америка поново оживела Блиски исток.

Овако нешто не дешава се често: високи функционер америчке администрације, један из најужег круга изабраних, излаже саме основе нове (у искушењу смо да кажемо „најновије“) америчке стратегије за Блиски исток, једног од најважнијих региона света, њене будуће приоритете и перспективе. Можемо очекивати да су његове речи биле дочекане с дужном пажњом, у побожној тишини, да су потом детаљно и пажљиво анализиране, како би их сви актери крваве игре која се већ деценијама води на Блиском истоку примили на знање и у својим калкулацијама убудуће опрезно узимали у обзир.

ПОМПЕО У КАИРУ, БОЛТОН У ЈЕРУСАЛИМУ

Мајк Помпео у Каиру, по готово једнодушној оцени, није понудио много. Можда зато што „он није вешт са речима“. Заправо, Помпео је разочарао и непријатеље и савезнике (ове последње под условом да их Америка још има). У суштини, он је Америку и њен ангажман прогласио за „силу добра“, која „оживљава Блиски исток“, а Иран за „зло“, за заједничког непријатеља читавог Блиског истока, против кога САД, по свој прилици, неће користити оружану силу већ „дипломатију“, и против кога ће мобилисати „на десетине светских држава“. Питање је само којих. Сиријском народу је обећао „мир и стабилност“, а то већ звучи као црнохуморна досетка.

Отприлике у исто време, саветник Беле куће за националну безбедност Џон Болтон покушао је да изнуди од Трампа одлуку да не напушта Сирију, а потом се и сам запутио на Блиски исток, где је, како примећује Том Луонго у коментару на сајту Зиро хеџ, поднео ултиматум турском председнику Ердогану: Болтон је затражио да Турска гарантује безбедност Курдима, односно да турске снаге не предузимају никакве акције против курдских бораца, познатих и као „Јединице за заштиту курдског народа у Сирији“ (YПГ).

На Болтонов ултиматум одговорио је сам турски председник Реџеп Тајип Ердоган. Болтонов захтев је без увијања одбијен: „Џон Болтон је“, рекао је Ердоган, „направио озбиљну грешку, као и сви они који деле његово мишљење. Није могуће да правимо компромисе по том питању“. Погрешан је био садржај, колико и начин на који је порука послата: Болтон је свој ултиматум упутио из Јерусалима. Важније од свега тога је Ердоганово одбијање да изасланика уопште удостоји разговора. „Када сте последњи пут чули да један високи амерички дужносник отпутује у иностранство и да неки шеф државе одбије да се састане са њим,“ пита Луонго, „јавно одбацујући његов захтев да би га послао кући као безначајног потрчка? Ја не могу да се сетим ниједног“.

То је, најзад, знак да се „нешто променило у америчкој спољној политици. И то можда сигнализира промену набоље“. Промену набоље за Америку, али пре свега за „остатак света“. Што се тиче Болтона, „увреда није могла бити јаснија. Недостатак самосвести код Болтона и његово неразумевање ситуације били су крајње непријатни.“ И исто толико трагикомични.

КО БЛЕФИРА НА БЛИСКОМ ИСТОКУ?

С друге стране, имамо поменути наступ Помпеа у Каиру. Ни он није бриљирао, напротив. Помпео је (дискретно) исмејан, његов говор је одмах проглашен за „мртво слово“ и „празне речи“: „Помпео одлази у Каиро и држи говор у коме поново показује запањујући недостатак било каквих знања о историји. Помпео је највећи део говора радио оно у чему је најбољи: он је сасвим погрешно (лажно) представио историју мешања САД на Блиском истоку, до те мере да је то требало да уради у својим интимним просторијама“ – а не на неком јавном месту. И један и други, и Помпео и Болтон су „исмејани, игнорисани, или и једно и друго“. Али без обзира на погрешан начин, Помпео је пренео поруку коју је Трамп желео да упути, а то је „визија будућности Блиског истока без америчких интервенција“.

Слично Турској, ни политичко руководство Ирака, закључује коментатор, „више нису наши (амерички) момци“. „Наш момак Абади је тамо доживео изборни дебакл“, што је „још једна срамота за САД“. Током Трампове изненадне посете „америчкој бази у Ираку“ ирачко политичко руководство је одбило да се сретне с америчким председником. Ирак се, заправо, сада понаша као и многе друге земље, и Америку оставља без јасних одговора. Једно је, међутим, сигурно: америчко војно присуство у Ираку влада у Багдаду више не сматра неопходним, а ни пожељним.

Све у свему: Америка под Трампом „много полаже на блеф“. У покеру блефира онај ко има јаке живце и – слабе карте. Успешни блеф није никаква стратегија, већ пре тренутак надахнућа – упорно понављање блефа, навика да се блефира, води право у пораз. Да ли су остали играчи овог геополитичког покера прозрели блефера? Чињенице довољно говоре саме за себе: „Држава за државом сада показује врата америчким `снажним момцима` попут Помпеа, Болтона… па чак и самог Трампа, или их оставља без правог одговора“.

УМИРУЋА СЛАВА САД

Прошле године Трамп је покушао да уплаши Ердогана санкцијама и берзанским нападом на турску лиру. Ердоган се, а то је прва и директна последица, није уплашио, већ се окренуо „новом савезнику“, радије препуштајући енергетску безбедност Турске у руке Путина, него превртљивих и непоузданих САД. Сада је Трамп запретио да ће економски уништити Турску. Остаје да се сачека на конкретне потезе Ердогана.

Нешто слично је учинила и Индија, изложена америчким уценама и претњама због одлуке да купи руске системе С-400: „Позвали су нас на разговоре, а онда послали кући без одговора“. Мимо очекивања, Немачка је елегантно одбила да заустави изградњу „Северног тока 2“. Катар се први повукао из сукоба у Сирији, а затим је постигао споразум с Ираном о улагању у нафтном пољу „Северни Парс 2“. Арапске земље, попут Уједињених Емирата, сада поново отварају амбасаде у Дамаску, а Сирији ће, по свему судећи, бити укинута и суспензија чланства у Арапској лиги. Чак је и Јапан, упркос жестоком противљењу из Вашингтона, у сталном контакту с Русијом, у покушају да се разреше стари историјски неспоразуми. Јасан је и разлог за тиху јапанску упорност: Јапану су неопходни руски енергенти, а Путин, са своје стране, „има довољно стрпљења да сачека крај лицемерних игара јапанског премијера Шинзо Абеа“.

Све то, закључује коментатор, непогрешиво указује само на једно: упркос буци коју ствара Трамп, САД више нису поштоване као некад. Да ли је у питању било поштовање или страх од „светског полицајца број један“? Суочене са „растућом моћи Кине и Русије и, с друге стране, умирућом славом САД, многе државе показују да добро разумеју ову промену и понашају се у складу са тим“. Оно што преостаје Америци у таквим околностима су речи – „речи пуне буке и беса“, као код Шекспира, „али то означава крај геополитике какву смо до сада познавали“.

Да ли је то, заправо, била права мисија Помпеа и Болтона: стишати нарастајућу панику код блискоисточних савезника – Египта, Јордана, Саудијске Арабије и Израела – због најављеног повлачења из Сирије и предстојећег повлачења из Ирака? Што се Трампа тиче, тврди Луонго, он савршено добро разуме нову ситуацију, али га није брига за то. „Он се фокусира на старе дугове, а не на нове обавезе“. Трамп сматра да „старе обавезе“ – Ирак, Сирија, Авганистан, Пакистан… – „не могу надокнадити губитке“. То су ионако „неповратни дугови“, они које није могуће наплатити; промашене „инвестиције“ његових претходника. Трампов прави проблем нису „опсесије дубоке државе“ – да Америка бескрајно продужи своје присуство на Блиском истоку – него „финансије код куће“. Наслов коментара је довољно речит: Говори који посрамљују: Знакови царства на умору.

„ВЕЛИКО ПОМЕРАЊЕ МОЋИ“

„Говор Мајка Помпеа у Каиру“, закључује аналитичар Алистер Крук, „није ни важан због оног што је рекао о америчкој политици (а то је ништа)… Његов говор је показао да је тридесетогодишња визија `новог светског поретка` мртва. Једноставно нема визије – никакве… А Џон Болтон је дефинитивно потврдио пропаст поменуте визије“. Америка више нема шта да понуди, било пријатељима било непријатељима, због чега се „окреће реметилачкој тактици“. У најдубљој основи, питању је „велико померање моћи“ и „велика промена у самој природи моћи“, а Америка показује кобну неспособност да се овим променама прилагоди и наставља да живи у „једнополарном свету“. То је, међутим, био само тренутак, „једнополарни тренутак“ у светској историји, који се није претворио у „амерички век“.

Да ли се зато САД сада окрећу Венецуели – држави која поседује завидне резерве нафте (ресурс који све више недостаје Америци), а која ионако спада у „америчко двориште“? Забрану мешања у „амерички забран“ прокламовао је још председник Монро године 1823. Да не буде забуне: Монроова доктрина, забрана мешања у унутрашње ствари америчких држава, у знаку гесла „Америка Американцима“, важила је искључиво за европске силе, а никако за САД, које су за себе узурпирале право да представљају све америчке државе и говоре у њихово име.

Шта ће се, међутим, десити и какве последице ће уследити уколико Америка на Мадуру и отпору народа Венецуеле сломи зубе? За сада, гледано из позиције Русије или Кине, добра вест се састоји у томе што се игра више не води на Кавказу, на Балкану, у Јужнокинеском мору, чак не ни на Блиском истоку, него у региону који се традиционално сматра за амерички посед, за њено „приватно власништво“. У Латинској Америци.

ПОВУЋИ СЕ ИЛИ СЕ БОРИТИ ЗАУВЕК?

Америка ће се повући, не само из Сирије, него и из Ирака и Авганистана, и то из веома једноставног, готово прозаичног разлога. О томе говори Патрик Бјукенен: „Изгледа да су нам, после седамнаест година борби у Авганистану, остале само следеће алтернативе: остати тамо и борити се заувек, како талибани не би ушли у Кабул, или повући се и допустити талибанима да прегазе град. Ко нас је увалио у овај дебакл?“ То је крајње поразни, „суморни биланс америчког интервенционизма“.

Ратови на периферији су ионако изгубљени. Пораз није могуће преокренути у победу, осим на речима, као што је то Трамп учинио у свом говору „о стању нације“ пред америчким Конгресом („Америка побеђује сваки дан…“). Сада се ради о томе да политичке елите прихвате чињенице и из тих чињеница извуку одређене, неизбежне консеквенце. Што пре, то боље – штете ће у том случају бити нешто мање. Мада их неће бити могуће анулирати.

Онда не треба да нас чуди ни вест коју преноси Њујорк тајмс, позивајући се на изворе у америчкој администрацији: Бела кућа ће поново размотрити и питање изласка САД из НАТО-а уколико не буде задовољна динамиком јачања војних ресурса осталих његових чланица. У извештају Њујорк тајмса тврди се да се Трамп „жалио“ уском кругу сарадника због неуспеха Европе да оствари већа издвајања за одбрану, описујући такав НАТО, у коме САД сносе несразмерне трошкове, као „исцрпљујући терет за Америку“.

Заиста, какав је смисао овог војног савеза ако Америка више губи него што добија његовим опстанком? Све више, упитна је и његова војна моћ. А она је, наизглед парадоксално, мања од пуког збира војне моћи земаља чланица. Њена једина стварна основа су америчке оружане снаге. А ни ту ствари не стоје баш најбоље. Истини за вољу, неке међу чланицама су саме по себи терет, и то опасан, можда и радиоактиван, пре него савезник достојан уважавања. Може ли се исти закључак извести и за НАТО у целини?

ПОТОНУЋЕ ТИТАНИКА

Нека сила је хегемон све док има способност наметања своје воље другима. Уколико ту способност изгуби, хегемонија нестаје. Са хегемонијом обично нестаје и хегемон. Управо то је критеријум који предлаже Дмитриј Орлов као најподобнији да бисмо измерили магнитуде пада САД од тренутка када је Трамп дошао на власт (процес који је започео под Обамом, али је свакако убрзан под Трампом): „способност вршења утицаја и наметања своје воље“.

Дмитриј Орлов (1962.) је Рус рођен у Лењинграду и амерички инжењер. Такође и писац који годинама проучава „потенцијални пад и колапс Сједињених Држава“ у његовим разноврсним (финансијским, економским, социјалним, политичким и културним) аспектима, односно „перманентну кризу“ која је већ постала саставни део америчке свакодневице. У ширем смислу, његово питање гласи: како пропадају империје? Неке од историјских аналогија су нам хронолошки сасвим блиске: СССР је још 1989. био релативно моћан ентитет, да би се потпуно сломио „током четири кратке године“, од 1990 до краја 1993, када је разбијен у комаде.

Најпре, сматра Орлов, важно је објаснити како изгледа „коначни колапс“. „Неки полазе од погрешне претпоставке да колабирано друштво или земља мора изгледати као свет Побеснелог Макса. То није тако. Украјина је већ неколико година пропала држава, али она и даље постоји на мапи. Људи тамо живе, раде, већина људи још има струју… влада постоји и, бар званично, закон и ред се одржавају. Овакво колабирано друштво може да траје годинама, можда деценијама, али је ипак у стању потпуног колапса…“

Сам пад може бити дуготрајан, а могуће га је упоредити и са потонућем брода попут Титаника. При томе једно ваља имати на уму: друштво се може у потпуности распасти а да споља ипак сачува привид нормалног, или макар привид друштва које функционише. За разлику од Титаника, већина срушених режима није сасвим потонула. Односно, половина брода је потонула, а остатак се још некако одржава над површином, можда и са оркестром који наставља да свира валцере.

„А у најскупљим кабинама, у горњем делу палубе, елите за то време могу да одржавају прилично луксузан животни стил. Ипак, за већину путника такав колапс доводи до сиромаштва, несигурности, политичке нестабилности и губитка благостања.“ Напола потонули брод ипак више није брод, пошто нема способност самосталног кретања, него је само олупина која ће још неко време бесциљно плутати површином.

МАГА ЈЕ ДОЖИВЕЛА ПОРАЗ

У чланку под насловом Година у којој је планета полудела, Орлов износи веома конкретна и детаљна запажања: „Сада већ са великом сигурношћу Трампов план `Маке Америца Греат Агаин` (МАГА) можемо прогласити неуспехом. Испод ружичасте статистике америчког економског раста крије се страшна чињеница да је то резултат пореских олакшица које су привукле транснационалне корпорације да свој профит врате у земљу. Иако им то није помогло (с обзиром на стање њихових акција), то је била катастрофа за америчку владу, као и за економски систем у целини. Порески приходи су се смањили. Буџетски дефицит за 2018. годину прелази 779 милијарди долара.“

Царински ратови које је покренуо Трамп истовремено су довели до пораста трговинског дефицита за 17 одсто у односу на претходну годину. Планови за репатријацију индустријске производње из земаља са ниским трошковима се не остварују јер Америка не поседује ниједан од три кључна елемента којим располажу земље попут Кине, а то су јефтина енергија, јефтина радна снага и ниске цене пословања. Последица ових неуспеха је раст државног дуга изван свих разумних граница. Тај дуг ће наставити да расте.

То су тенденције које не може променити нико у САД, ниједна влада ни администрација, па отуда није ни важно ко је председник (уколико је икад и било). Заправо, Трампови потези су произвели један несумњиви ефекат: покренули су ствари брже него што би се иначе одвијале, пошто су свима показале да су САД себичне, немоћне, аутодеструктивне и генерално непоуздане као партнер.

Коначно, администрација САД је широм света, по свој прилици ненамерно (дакле, непромишљено) убрзала дедоларизацију, користећи своју контролу над трансакцијама заснованим на долару, што је присилило друге земље да потраже алтернативе и пређу на „употребу локалних валута, валутних свопова и робних тржишта подржаних златом“: „Сада све већи број земаља препознаје кидање окова америчког долара као свој стратешки циљ. Русија и Кина користе рубљу и јуан за ширење трговине; Иран продаје нафту Индији за рупије; Саудијска Арабија је почела да прихвата јуан за своју нафту“.

ПОВЛАЧЕЊЕ ЈЕ НЕМИНОВНО

Шта је најважнији закључак ових анализа? САД губе, или су већ изгубиле све карактеристике планетарног хегемона, статус који су уживале приближно четврт века. Оно што важи за Европску унију, која је „постала неспособна да пројектује своју моћ или да задовољи било какве глобалне геополитичке амбиције“, ускоро ће важити и за Вашингтон: Америка ће или „отићи добровољно (због недостатка средстава), или ће бити протерана из великог дела света“.

Оно што сада неминовно предстоји је америчко повлачење на свим фронтовима. „Одлазак из Сирије је неизбежан“, без обзира да ли ће Трамп овог пута успети да се одупре притиску ратних хушкача из обе странке или не. Уколико не успе, последице ће бити још погубније и теже. „Сада, кад је Сирија наоружана најсавременијим руским наоружањем за ваздушну одбрану, САД више не одржавају супериорност у ваздуху, а без супериорности у ваздуху америчка војска није у стању да уради ништа“.

Потом предстоји и напуштање Авганистана, када ће Кабул престати да буде „центар корупције, где странци краду хуманитарну помоћ и друге ресурсе“. Америчке трупе ће бити повучене и из Ирака, где је парламент гласао за њихово протеривање. До овог тренутка, за америчку авантуру на Блиском истоку потрошено је незамисливих 4.704.439.588.308 долара, али ова цифра, сасвим сигурно, није коначна а ни потпуна.

ТОЧКОВИ КОЈИ СЕ НЕ ОКРЕЋУ

Русија ће, процењује Орлов, на крају учврстити своју позицију као „крајњи арбитар међународних безбедносних аранжмана, захваљујући својим неупоредивим војним способностима и вештини коју је показала у увођењу мира“ (а делом и захваљујући „стратегији“ САД). Авганистан ће ући у сферу Шангајске организације за сарадњу, а о судбини Сирије ће одлучивати Русија, Иран и Турска. Највећи губитници ће постати амерички регионални савезници – Израел и Саудијска Арабија, а истински победници становници блискоисточног региона, који ће убудуће бити поштеђени америчког терора: посредничких ратова, бомбардовања и убијања дроновима.

То је логика будућих догађаја, остало су техникалије. Америчка политичка јавност се уопште не бави овим, по свој прилици суштинским проблемима. Она се забавља питањима од сасвим споредног значаја: ратом које између себе воде две у свему идентичне ратнохушкачке странке и истрагом „Великог инквизитора Милера“. Можда зато што се, од „дима и заглушујуће буке, не примећује да се точкови више не окрећу“?

Режим којим влада геронтократија производи само некомпетентне лидере, који се баве искључиво унутрашњим интригама, а за сопствене промашаје и неуспехе окривљују „спољашњег непријатеља“. Политичке елите живе у некој врсти паралелне стварности, без много додира са реалним проблемима, не примећујући да управо та унутрашња борба САД чини слабијим него што доиста јесу. „Учинити Америку поново великом“ у таквим околностима је само далеки, и све даљи сан. Да би дошло до истинског опоравка, мора доћи до „промене режима“, а не до промена у преседничкој администрацији. А на то се свела несуђена Трампова револуција. Трампизам је зато већ унапред био осуђен на пораз.

Борис Над је писац, публициста и сарадник недељника Печат. Аутор је више књига и зборника, од којих је последња ,,Америчка идеологија“ (Београд, Пешић и синови, 2018). Ексклузивно за Нови Стандард.

СЛОБОДАН САМАРЏИЋ: Избори, мечка и решето https://t.co/9UvgIN8Jzj

— СРБИН инфо (@srbininfo) February 11, 2019

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: standard.rs

Ознаке: Америка, анализа, Борис Над