Pročitaj mi članak

Ujedinjeno čovečanstvo bez Boga

0

Konačni cilj je stvaranje jedne države na celoj planeti. Još 1950. godine Džejms Varburg je izjavio: „Sviđalo vam se to ili ne, imaćemo jednu svetsku vladu, ili na osnovu opšteg sporazuma, ili primenom sile“.

U Starom veku carevi su pokušavali da ujedine čovečanstvo pod okriljem Rima. U svojoj gordosti, rimski imperatori su u Hrišćanima videli najveću opasnost za državnu religiju, koja se u vremenima propadanja imperije svela na idolopoklonstvo obogotvorenoj ličnosti cara. Hrišćani, postojani u veri, dosledno su odbijali da se poklone lažnom božanstvu i zato su doživljavali progonstva i kazne.

Najveće stradanje Hrišćani su doživeli za vladavine cara Dioklecijana (lat. Gaius Aurelius Valerius Diocletianus, rođen u Diokleji kod Solina u Dalmaciji, oko 244 – umro 311, vladao od 284–305). Ovaj vladar je 303. godine izdao carski ukaz (Edikt), koji naređuje građanima da se klanjaju imperatoru kao bogu.

Ovo idolopoklonstvo rimske državne religije nije bilo duga veka – ukinuo ga je Sveti car Konstantin Veliki (rođen u Nišu u Iliriji oko 272 – umro u Nikomediji 337, vladao od 324–337). Imperator Konstantin je vodio odlučujuću bitku za rimski presto 28. oktobra 312. godine kod Milvijskog mosta blizu Rima u Italiji. Uoči bitke nebo iznad Rima je Svetom caru predskazalo trijumfalnu pobedu u znaku Krsta – In hoc signo vinces! (U ovom znaku ćeš pobediti!).

Ono što se posle dogodilo znamo iz istorije Hrišćanstva: Sveti car je sa urezanim Krstom kao Znakom pobede (Signum Victoriae), porazio sve svoje takmace i neprijatelje, i postao imperator celog tadašnjeg civilizovanog sveta.

Sledeće, 313. godine, car Konstantin je u Medilanumu (današnjem Milanu u Italiji) izdao čuveni Milanski edikt, kojim je konačno proglasio slobodu svih veroispovesti u Carstvu, uključujući i hrišćansku.

Napisan po klasičnim pravilima rimske pravne retorike, Edikt je, između ostalog, uklanjao materijalne posledice velikog Dioklecijanovog progona Hrišćana:

„Srećom združeni u Milanu – mi, Konstantin Avgust i Likinije Avgust, smatramo da od ostalih odluka korisnih za većinu ljudi, treba na prvo mesto staviti one koje se tiču dužnog poštovanja božanstva, i tako dati kao svima – i hrišćanima – slobodu da mogu ispovedati veru koju svako sam izabere. (…) Što se tiče hrišćana, evo šta mislimo da treba da odlučimo: ako se pokaže da su prostorije gde su se ranije običavali okupljati, prethodno neki otkupili, bilo od naše države, ili od nekog pojedinca, treba ih vratiti u posed hrišćana, bez naknade, i bez ikakvog odštetnog zahteva, izbegavajući bilo kakvu prevaru ili nejasnoću. Oni koji su ih dobili na dar, moraće da ih što pre vrate pomenutim hrišćanima. Sve prostorije treba da budu vraćene zajednici hrišćana odmah i bez odlaganja“.[1]

Bio je ovo prelomni trenutak u istoriji prava, jer su Konstantinovim Milanskim ediktom Hrišćani prvi put posle trista godina, dobili zaštitu sa najvišeg mesta, i bili izjednačeni u građanskom pravu sa ljudima drugih veroispovesti. Sveti car Konstantin je ovim premudrim postupkom duhovno objedinio i „pripitomio“ šaroliko stanovništvo svoje ogromne imperije.[2]

Ono što planeri Novog svetskog poretka i ujedinjenja čovečanstva bez Boga zaista žele, i na čemu već vekovima potajno rade, jeste, ni manje ni više – uništenje Konstantinovog hrišćanskog carstva i vaspostavljanje Dioklecijanove idolopokloničke imperije.

Pet Robertson (en. Pat Robertson), bivši američki diplomata i osnivač mreže hrišćanskih televizija Amerike, objavio je 1991. godine knjigu „Novi svetski poredak“ (New World Order).[3] Mnogi čitaoci su bili zadivljeni Robertsonovim otkrićima, pa je većina posle čitanja knjige izjavila da su im se oči konačno otvorile.

Po okončanju prvog Zalivskog rata, koji je anglo-američka alijansa 1991. godine vodila protiv iračkog predsednika Sadama Huseina, Džordž Buš Stariji (en. George Bush Senior, 1924–2018), tadašnji predsednik SAD-a, obznanio je nastupanje Novog svetskog poretka kao „svetske zajednice naroda“ (Global community of nations).  Pet Robertson objašnjava da je ova zajednica „precizan, sistematski i strogo isplaniran mehanizam za upravljanje narodima i nacijama“.[4]

Upotrebom snaga u Jugoslaviji i Kambodži tokom 90-tih godina 20. veka, na do sada nepoznat način, koji gotovo sasvim ukida suvereno pravo naroda na rešavanje svojih unutrašnjih pitanja i problema, počela je nova faza globalne kontrole.

Robertson navodi izjavu Broka Čisholma  (en. Brock Chisholm, 1896–1971), bivšeg direktora Svetske zdravstvene organizacije UN-a (en. World Health Organization), koji tvrdi: „Da bi se uspostavila Svetska vlada, potrebno je iz umova ljudi ukloniti individualizam, lično dostojanstvo, odanost porodičnim tradicijama, nacionalni patriotizam, verske dogme“.[5]

Robertson zatim ispravno uočava paradoks ovih „usrećiteljskih“ koncepcija, jer su kroz vekove „sve ekstremne političke ideologije sveta – bilo da su radikalno leve ili desne – došle do povlašćenih klasa. Oni koji su želeli da odrede način na koji će živeti sirotinja, nikada nisu istinski trpeli, niti su uopšte videli pravu bedu. Britanski socijalizam je bio izum aristokratije. Komunizam je bio čedo germansko-jevrejskih intelektualaca. Velike ideje nam ne stižu od stanovnika predgrađa, no od idealista i sanjara iz salona“.[6]

Jedan od ovakvih „salonskih idealista“ bio je i Zbignjev Bžežinski (polj. Zbigniew Kazimierz Brzeziński;  1928–2018), osnivač i marksistički ideolog Trilateralne komisije. U svojoj najpoznatijoj knjizi „Između dve epohe“, objavljene 1970. godine, Bžežinski je najavio „planetarnu svest kao personalizovaniji racionalističko-humanistički pogled, koji će postepeno zameniti institucionalne verske, ideološke i nacionalne perspektive, koje su preovladale u modernoj istoriji“.

Ono što drugu Bžežinskom i drugim planerima NSP-a od početka najviše smeta u procesu ujedinjavanja čovečanstva pod kapom Svetske vlade, i što im te planove u najvećoj meri remeti, jeste – suverenost svake pojedine države. Danas se, naime, suverenost shvata kao osnovno svojstvo državne vlasti, kao bitno i temeljno obeležje političkog sistema vladavine jedne države. U tom sistemu političke vladavine postoji organ, telo ili osoba koja ima legitimnu moć konačnog odlučivanja i donošenja odluka, čime se potvrđuje kao vrhovni, suvereni, karakter vlasti.

Ovakvom shvatanju suvereniteta svake pojedine države danas se protivstavlja teorija o ograničenom suvrenitetu. Ona baštini svoju ideju iz vremena opravdanja sovjetske intervencije u Čehoslovačkoj 1968. godine. Posle ovog događaja, sovjetski teoretičari međunarodnog prava su istakli da postoji opšte međunarodno pravo, koje se primenjuje na odnose među državama različitog društveno-ekonomskog i političkog sistema, i, sa druge strane, socijalističko međunarodno pravo, koje se primenjuje na države sa socijalističkim uređenjem. Upravo je ondašnji prvi čovek Sovjetskog Saveza, Leonid Brežnjev  (rus. Leonid Ilьič Brežnev, 1906–82) favorizovao ovu „doktrinu ograničenog suvereniteta“, koja se odnosila na zemlje „istočnog lagera“. Danas planeri NSP-a i ujedinitelji čovečanstva teoriju „ograničenog suvereniteta“ proširuju na ceo svet, pravdajući ovu podlost „očuvanjem međunarodne stabilnosti“.

Ričard Gardner (Richard Gardner) je još 1974. godine objavio spis „Trnovit put u novi svetski poredak“, u kome čitamo sledeće: „Ako odmah ne stvorimo Svetsku vladu, ne izvršimo reviziju Povelje OUN-a i ne opunomoćimo Svetski sud da ima najveću vlast – neće biti progresa. Jednom rečju, dom svetskog poretka treba dizati od temelja, a ne od krova. Još neposrednije rečeno, oko pojma nacionalne suverenosti treba stvoriti obruč delimične, ali stalne erozije, čime će se postići mnogo više nego zastarelom tehnikom frontalnog napada. Neophodno je proširiti domen delovanja oružanih snaga OUN-a na sve sektore globalnih ratnih žarišta… U kojima će takve snage imati zadatak patroliranja internacionalnim graničnim i ostalim demarkacionim linijama, uz nadzor slobodnih, demokratskih izbora u svim zemljama i uz verifikaciju sprovođenja politike oružanog nemešanja“.

Iz ovog teksta jasno se vidi da autor insistira na stvaranju Svetske vlade, koja će imati neograničenu vlast, i čije će postojanje nužno dovesti u pitanje nacionalne suverenitete svake države, a dodatne „ucene“ će biti kontrola „slobodnih demokratskih izbora“ i postavljanje pitanja „ljudskih prava“.

Bivši generalni sekretar OUN-a, Butros Butros Gali (Boutros Boutros-Ghali, 1922  –2016), zastupa ovu doktrinu i izjavljuje da je „vreme apsolutnog i ekskluzivnog suvereniteta okončano, i da bi svaka država trebalo da bude najbolji garant ljudskih prava… Ali, međunarodna akcija mora se pokrenuti onda kada se ta država pokaže nedostojnom ovakvog zadatka, kada se od zaštitnika pretvori u onoga ko zloupotrebljava ta prava… Prema tome, međunarodna zajednica mora preuzeti tu ulogu od država koje ne ispunjavaju svoje obaveze… time, po mom mišljenju, nije ugroženo savremeno shvatanje suvereniteta“.

O ovoj famoznoj teoriji „ograničenog suvereniteta“ razmišljao je i „bezgrešni“ papa Jovan Pavle II (polj. Karol Józef Wojtyła, 1920–2005), koji se zalagao za „humanitarnu intervenciju“ u građanskom ratu u bivšoj Bosni i Hercegovini: „Pošto se iscrpe sva delotvorna sredstva, stupa na snagu pravo humanitarne intervencije, sa svrhom da se agresor razoruža, i da se ponovo uspostavi poštivanje prava ugroženog pučanstva. Pravo humanitarnog mešanja u unutrašnje stvari pojedine države jače je od načela suvereniteta te države“.

Može se zaključiti da je suverenitet jedne države u obrnutoj srazmeri sa „suverenitetom“ Svetske vlade i njenog suverenog prava da ujedinjuje čovečanstvo u globalnu Super-državu. To praktično znači da Svetska vlada, koja polako ali sigurno, stvara nadnacionalnu svetsku super-državu, ima „suvereno pravo“ da ograničava suvereno pravo bilo koje nacionalne države, i da po svojim merilima određuje šta je „humano, demokratsko i pravedno“, a šta nije, i da na osnovu takve procene odlučuje koje će države biti međunarodno „priznate“, a koje neće, ko ima pravo na samoopredelenje, a ko nema, ko ima pravo da „suvereno“ ostvari političku konstituciju državnosti, a ko to nema.

Iste 1991. godine, kada je Pet Robertson objavio svoju knjigu o Novom svetskom poretku, ruski filosof Vladimir Simanski (rus. Vladimir Simanskiй) je objavio studiju pod naslovom „Rusofobija i problemi mondijalizma“.[7]

Ovako Simanski definiše mondijalizam: „Pod mondijalizmom treba poimati uspostavljanje u stvarnosti jedne jedine vlade na planetarnom nivou, koja će biti izraz vlasti najmoćnijih klanova Najvišeg međunarodnog Kapitala. Podrazumeva se kao opštepoznata, činjenica da su ekonomija, politika i kultura u ogromnoj meri pod uticajem lobija najbogatijih kapitalista, i da je većina ljudi prihvata kao `normalnu` pojavu. Ali mondijalizam – to je nešto i značajnije i složenije od običnog kapitalizma. Mondijalizam koji postepeno nameće svoju vlast nad svim narodima (planete) zemlje, konačno stremi prema globalnoj, apsolutnoj i – po svojoj ideji – večnoj vlasti nad čitavim čovečanstvom. Bilo koji narod, bilo koji deo planete, svaki čovek pojedinačno – aktuelna su ili potencijalna žrtva te hobotnice, koja je svojim pipcima ščepala celu zemaljsku kuglu. Mondijalistička oligarhija u isti mah gospodari privredno, politički, socijalno, kulturno, pretenduje na to da menja načine ponašanja i moral, i da upravlja društvenim i ličnim životom svih ljudi, sve do kontrolisanja mišljenja. Ova totalitarna vlast nastoji da bude večna i nepromenljiva, i već nameće teoriju `kraja istorije`. Mondijalistička ideologija je direktna naslednica `demokratskog` prosvetiteljstva masonske obojenosti, plus internacionalizam.

Konačni cilj je stvaranje jedne države na celoj planeti. Još 1950. godine Džejms Varburg je izjavio: „Sviđalo vam se to ili ne, imaćemo jednu svetsku vladu, ili na osnovu opšteg sporazuma, ili primenom sile“.

To pretpostavlja uništenje svega što može da bude prepreka zamisli homogenizacije, svedene na unifikaciju čitavog čovečanstva. Kao rezultat, nastaje novi svetski poredak, to jest režim naročite vrste:

  1. Kosmopolitski – narodi i nacije se moraju pomešati, zaboraviti na svoje rasne i kulturne posebnosti, odreći se svake stvarne nezavisnosti.
  2. Sekularni, tj. vanreligiozni – sve velike religije moraju biti oslabljene, sjalovljene, odbačene na istorijsku marginu. Nijedna vera i nikakvo versko učenje od sada se ne smeju suprotstavljati `istinama` koje mondijalizam priprema za svoje podanike.
  3. Demokratski – količinski faktor koji se da lako kontrolisati od strane onih koji manipulišu sredstvima masovnog informisanja, od sada mora postati najviša mera dobra i zla, mora zameniti tradicionalne izvore autoriteta: narodne običaje, duhovna načela, mudrost staraca, porodicu.
  4. Plutokratski – totalna sloboda tržišta će biti sveopšte pravilo. Treba napomenuti da projekti mondijalizma sada uopšte više nisu tajna: poznata je npr. knjiga Kerola Kiglija „Tragedija i nada“ – pravi manifest programskog karaktera mondijalista“.

Tehničke ciljeve mondijalističke strategije Vladimir Simanski predstavlja ovako:

  1. U što je moguće više zemalja uspostavljanje takvog političkog sistema koji bi omogućavao postojanje nestabilnih i besperspektivnih vlada i ustanova, s tim da se politička vlast uvek može podvrgnuti uceni ili manipulaciji, i da ista nikad ne bi mogla biti snažnija od ekonomske vlasti. Zbog toga su moćni međunarodni finansijski magnati u poslednja dva veka podržavali režime `demokratskog parlamentarizma`.
  2. Jedinstvena i svemoćna svetska vojna sila, koju garantuje političko-strateška integracija dve super-države.[8]Na početku političko-ideološka, a zatim i vojna integracija dve super-sile pokazuje se kao neminovnost zbog nemogućnosti da se izdrže rashodi dalje trke u naoružavanju (kako konvencionalnim, tako i nuklearnim oružjem), rashodi koje diktira potreba suštinske ravnoteže. U svetlosti ovde rečenog jasno se shvata finansijska, tehnička, pa čak i pomoć u hrani koju je Zapad ukazivao Sovjetskom Savezu, počev od boljševičke revolucije i čak u periodima najveće napregnutosti `hladnog rata`, skupa sa mnogim nepojamnim i neobjašnjivim ustupcima Staljinovom Sovjetskom Savezu.
  3. Snižavanje vojničkog duha i diskreditovanje oružanih snaga, koje u zemljama što ih kontroliše Sistem moraju biti tehnički efektivne, ali obavezno slabog ugleda, lišene duha kaste, da nikad ne bi mogle postati izvor ili instrument pobune. Time se mogu objasniti beskrajne antimilitarističke kampanje na Zapadu poslednjih decenija, i naročito – programirani vojni porazi u Vijetnamu na jednoj, i u Avganistanu, na drugoj strani – čiji je cilj lišavanje Oružanih snaga dve super-sile, putem preživljavanja poniženja porazom, bilo kakve sposobnosti mešanja u igre visoke politike.
  4. Svetska ekonomska integracija koja se ostvaruje putem međusobne zavisnosti u tehnologiji, prehrambenoj industriji, izvorima sirovina i radne snage između svih država sveta – da nijedna od njih ne bi mogla da dostigne položaj samodovoljnosti. Time se može objasniti sadašnja politika multinacionalnih kompanija (naročito farmaceutskih i prehrambene na jugu planete), koje nastoje da `izbace` ogromne mase ljudi u bogate zemlje, gde blagostanje, smanjenje rađanja i `novi moral` otvaraju vrata beskrajnom dotoku `jeftine radne snage` i u isti mah stratezima mondijalizma nude delotvorna sredstva za uništenje nacionalnog osećanja.
  5. Suštinska kulturna i psihološka istovetnost, homogenost, unifikacija svetskih masa, koje su određene da sačinjavaju jedinstveno neograničeno tržište, s tim da razlike u ukusima ne smeju da budu prepreka za preterano diferenciranu proizvodnju i dugoročne investicije i programe. Najopasnije razlike koje su najveća prepreka, jesu religijske, običajne, i pre svega – etničke. Za sada je samo `teorijska` zamisao mračna maštarija mondijalizma nazvana„lonac za krčkanje“ (melting pot), u kome će se pomešati sve rase, biće izvršena totalna `hibridizacija` (ukrštanje) ljudskih rasa, – uporedo sa nametanjem opšteg zajedničkog jezika.[9]
  6. Revolucija morala, koja odbacuje socijalne uloge koje su hiljadama godina određivale život bilo kog ljudskog društva putem tradicionalnih i prirodnih uzajamnih odnosa između pokolenja i između dva pola, sa naklonošću prema moralnoj popustljivosti i masovnom hedonizmu kao sredstvu otuđenja i nasilnog odvajanja pojedinca od njegove zajednice, počinjući od porodice i završavajući otadžbinom. Time se može objasniti propaganda rok-muzike, pornografije, seksualno vaspitanje u školama, odricanje očevog autoriteta i mitologizacija ženske seksualne slobode, uz ponižavanje i ismevanje takvih tradicionalnih vrednosti kakve su čistota, devstvenost, vernost, i banalizacije ljubavi, kao tragedijske i pesničke komponente postojanja.
  7. Sveopšta demografska kontrola, sve do dostizanja nulte stope rađanja. U suštini nemoguća na siromašnom Jugu, ta se kontrola faktički ostvaruje putem izmene morala i legalizacije pobačaja u razvijenim zemljama Zapada – to pogoduje masovnim migracionim mešanjima, čiji je rezultat postojanje rasno izmešanih zajednica koje su samim tim sve siromašnije u nacionalnom duhu i osećanju zajedništva.
  8. Maksimalna eksploatacija svih zemaljskih resursa u bezumnoj jurnjavi za modelom potrošačkog blagostanja, istinskog savremenog `opijuma za narod`, što služi anesteziranju masa u bogatijim zemljama i hipnotisanju stanovništva siromašnih zemalja.
  9. Sve suptilnije prodiranje u školske vaspitne strukture i nametanje vaspitnog modela neoprosvetiteljskog tipa, čiji je krajnji ishod sekularizacija (tj. obezboženje) društva i banalizacija postojanja. U okviru toga se može objasniti stalna i neprekidna kampanja protiv religioznosti, sveštenog, Transcedentnog, tragedijskog smisla života, i protiv same naučne koncepcije nepromenljivosti ljudske prirode.
  10. Denacionalizacija naroda – satiranje njihovog istorijskog pamćenja – posredstvom nasilne i masovne imitacije američkih modela i obrazaca“.[10]

Ovaj „VRLI NOVI SVET“, kako ga je u naslovu svog poznatog futurističkog romana nazvao  britanski plemić, pisac  i  narkoman  Oldous  Haksli  (en. Aldous  Leonard  Huxley, 1894–1963), uključivaće, u najkraćim crtama, promene u svakodnevnom životu svih ljudi, i to:

U PORODICI – Homoseksualni brakovi će biti legalizovani. Roditeljima neće biti dozvoljeno da vaspitavaju svoju decu. To pravo će imati samo država, koja će zaposliti sve žene i neće im dozvoliti da budu „domaćice“. Monogamni brakovi će vremenom biti ukinuti, a razvodi će biti lako ostvarljivi.

NA RADNOM MESTU – Vlada će postati vlasnik svih faktora proizvodnje, a privatno vlasništvo nad dobrima će ponovo biti ukinuto, kao što je bilo u komunizmu.

U RELIGIJI – Dosadašnje tradicionalne monoteističke religije (Mojsejeva, Hristova i Muhamedova) će postepeno biti ukinute i stavljene van zakona, a najuporniji vernici će biti proganjani i kažnjavani po ugledu na starorimsku praksu. Postojaće jedna sveobuhvatna sinkretistička pseudoreligija, sklepana od raznih paganskih verovanja, koja će obožavati čoveka i njegov um.[11]

 

Savremeni ruski pravoslavni mislilac, Viktor Trostnjikov (rus. Viktor Nikolaevič Trostnikov, 1928–2017)jedan je od istraživača zla u svetu i proučavalaca strategije koje Zlo primenjuje u svom osvajanju sveta i porobljavanju čovečanstva „ujedinjavanjem“. Jedan od njegovih zaključaka jeste da „Zlo nikada ne nastupa pod svojim imenom – ono se uvek pokriva dobrom“. Stoga se može reći da je glavno strateško načelo Zla – laž. Međutim, svakom čoveku koji dolazi na svet daje se protivotrov za laž – savest. Nju čoveku daje sam Bog, tačnije, ona je glas Boga, koji govori u njegovom srcu. Taj glas zvuči tiho, ali ako se trudimo, možemo naučiti da ga slušamo savršeno pažljivo, razaznajući gde je istinsko dobro, a gde zlo sa maskom dobra na licu. Zato je drugo strategijsko načelo zla – ugušiti našu savest, odučiti čoveka da se njome koristi, i primorati ga da izgubi i sam pristup njoj. Nama je zapoveđeno da lovimo njene poruke, a zlo nas primorava na sasvim suprotnu obuku – ne obraćati pažnju na njih. I ta obuka počinje od ranog detinjstva.

Kako đavo, `Laža i otac laži`, uspeva da u svakome od nas zagluši datu nam savest? Glavno oružje koje on zato koristi jeste stvaranje raznih vrsta `besavesnih društava` u kojima se to gušenje ostvaruje kolektivno. Đavo je suptilan psiholog, on dobro zna slabosti ljudske prirode, njena ranjiva mesta. Kada na određeni način mnogi oko tebe isto ili slično postupaju, tvoje će sumnje brzo proći i ti ćeš tu vrstu ponašanja smatrati normalnom. Prigovori savesti kao `to nije dobro`, bivaju prigušivani `argumentom količine`, i mi mirno odgovaramo, `Tako se radi`.

Treće načelo zla svagda pomaže širenju svih vrsta kolektivne besavesnosti, koje se rađaju iz prva dva načela: strategija večnog rušitelja ostaje nepromenljiva, taktika koju predlaže svojim argatima se menja u zavisnosti od okolnosti. U raznim epohama višepomenuta načela ostvarivana su na razne načine.

U 19. veku načelo laži je ostvarivano, pre svega, u ideji `progresa`. U celoj Evropi gromoglasno se propagiralo, sa ciljem da se narodi uvere u to kako su predstave o svetu i čoveku, na kojima su vaspitavane desetine i desetine pokolenja, beznadežno zastarele, i kako ih mogu primati samo još zaostali` ljudi, `reakcionari`. I mada se to nije isticalo, tu je bilo reči o hrišćanskim predstavama. Njima su suprotstavljane `savremene` predstave, koje je čovek morao da usvoji, ako je hteo da bude na nivou epohe. Načelo `kolektivnog gušenja savesti` ostvarivano je tada u mnogim `tajnim društvima`, pre svega u masonskim ložama. Ako se pogleda pažljivo šta se sve nudilo pod firmom `progresa`, otkriće se zaprepašćujuća promišljenost i svrsishodnost.

  1. Ideja socijalne jednakosti svih ljudi je usmerena na rušenje noseće društvene strukture, pošto ona ne može a da ne bude staleška. Vertikalna organizacija neophodna je za normalno funkcionisanje društva, i upravo je nju `progres` trebalo da uništi. To je prkošenje novozavetnom načelu `Budite pokorni svakom ljudskom načalstvu (vlasti)` i `Sluge, sa strahom se povinujte gospodarima, ne samo dobrim i krotkim, nego i surovim`.[12]
  2. Ideja emancipacije žena je usmerena na rušenje osnovne ćelije društva – porodice, u kojoj je radi stabilnosti takođe potrebno jednonačalije (jednovlašće). To je prkošenje apostolskom zavetu `Žena da se boji`.[13]
  3. Ideja prednosti gradskog života u poređenju sa seoskim – urbanizacija. `Progres` je u svesti ljudi od početka bio povezan samo sa gradovima i njihovim razvitkom. Cilj takvog poduhvata je otkidanje ljudi od zemlje, od njihovih korena, i pretvaranje istih u lumpen-proletere, kojima je sugerisati bilo kakve pojmove o sistemu vrednosti, čak i one najizopačenije. Uz to, urbanizacija vodi stešnjenosti ljudi i oglašava `grupe za zajedničko gušenje savesti`.
  4. Zamena božanskog pojma `ljubav` biološkim privlačenjem. To je rušenje horizontalnih veza među ljudima, jer su takve veze sve zasnovane na ljubavi prema bližnjima. Taj taktički pristup svojom oštricom direktno je usmeren protiv najvažnije jevanđelske zapovesti – `Zapovijest novu dajem vam: da ljubite jedni druge kao što ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge`.[14]Naročito grubo obličje dobila je ta zamena početkom 20. veka Frojdovim učenjem o `sublimaciji`, kojim su sva uzvišena ljudska osećanja protumačena kao puke oplemenjene pojave najnižih nagona.
  5. Ideja socijalizma. U drugoj polovini 19. veka ogromnu popularnost počela je da stiče ideja socijalizma, tj. lišavanje ljudi prava na posedovanje proizvodnih oruđa i zemlje. Kako je na kraju ta ideja bila ostvarena, ona je u sebi nosila stravičan rušilački potencijal, koji je čovekoubilačkiji od svih drugih ideja `progresa`. Uzrok tome je u činjenici što, lišen sopstvenosti, čovek prestaje da bude stvaralačka ličnost u privredi, i zemlja dolazi u stanje mrzosti i opustelosti, naročito stoga što, zbog podruštvljavanja imovine, nije moguće ostvariti dobra dela, tj. ljudi se lišavaju mogućnosti da ispunjavaju najvažniju jevanđelsku zapovest. Ljubav bez dela je mrtva, a dela ljubavi sastoje se u tome da se svoje daje bližnjem. U socijalizmu nema ničeg `svoga`, pa se ni ne može biti milosrdan. Na taj način, socijalizam vodi degradaciji ljudske ličnosti, ponižavanju svih njenih kvaliteta.
  6. Ideja liberalizacije verskog osećanja (religioznosti). Na najorganskiji način u ideju `progresa` ulazi ideja liberalizacije verskog osećanja. Savremeni ekumenizam se rodio veoma davno, kao i pokušaji stvaranja `sintetičke religije`. Ta taktička linija u Rusiji izražena je širenjem protestantskog duha silom u vreme Petra Velikog i carice Katarine. Glavna posledica ovoga je bila racionalizacija vere koja obavezno vodi u – bezverje. Sinteza je u sebe uključila i najopasnije elemente rimokatolicizma, naročito `juridizaciju` odnosa sa Bogom. Iz nje proističe zamena pojma greha pojmom prestupa. Prestup je samo ono što je otkriveno, onaj koga ne uhvate nije lopov. A greh je greh, čak iako niko za njega ne zna. Posledica ove zamene bio je veliki porast prestupnosti: ko god je išao da čini zlo, verovao je da neće biti uhvaćen, a to je značilo da neće ni `sagrešiti`.
  7. Ideja ostvarivanja prava. Tokom čitavog 19. veka tekao je proces širenja ideje `ostvarivanja prava` svih mogućih grupa i pojedinaca, koji je sve do svog logičkog kraja (tj. do potpunog apsurda) došao tek u naše dane. Jasno je da je ta tendencija bila usmerena na raspirivanje neprijateljstva i mržnje među ljudima koji se međusobno razlikuju.[15]

 

Dr Džon Koulmen (en. John Coleman, rođen 1935) je ceo radni vek delovao kao operativni oficir američke tajne službe. Kada se početkom 90-tih godina 20. veka penzionisao, odlučio je da svoja saznanja o Svetskoj vladi u senci stavi na papir, i tako upozori svetsku javnost na globalnu Zaveru. Godine 1992. objavio je knjigu „Conspirators` Hierarhy: The Story of the Commitee 300”.[16]

U prvim poglavljima dr Koulmen opisuje način rada pojedinih tajnih, polujavnih i javnih organizacija koje je osnovala i koje kontroliše Svetska vlada u senci, a koju autor knjige obično naziva „Komitet 300“ prema približnom broju njenih članova. U završnim poglavljima Koulmen daje popis imena članova Komiteta i spisak globalističkih organizacija koje deluju na području SAD-a, ali i onih koje deluju bez granica, na svetskom nivou. Evo tog sažetog, mada nepotpunog spiska „svetskih“ organizacija:

Americans for a Safe Israel (Amerikanci za Izrael bez rata),

Biblical Archeological Review (Biblijska arheološka revija),

Bilderberg Group (Bilderberška grupa ili klub),

Egyptian Exploration Society (Društvo za istraživanje Egipta),

Palestine Exploration Fund (Fond za istraživanje Palestine),

The Hermetic Order of the Golden Dawn (Hermetički red Zlatne zore),

Imperial Chemical Industries (Hemijska industrija Britanske imperije),

Tavistock Institute for Human relations (Tejvistok institut za ljudske odnose),

Canadian Institute for International Affairs (Kanadski institut za međunarodne poslove),

The Atheist Club (Klub ateista),

The Fourth State of Consciousness Club (Klub 4. stanja svesti),

The Royal Institute for International Affairs (Kraljevski institut za međunarodne poslove),

Christian Fundamentalism (Hrišćanski fundamentalizam),

International Institute for Strategic Studies (Međunarodni institut za strateške studije),

Watergate Comitee (Odbor Votergejt),

The Round Table (Okrugli sto),

The Nasi Princes (Prinčevi nasija),

The Order of Divine Disorder (Red božanskog nereda),

Order of Skull and Bones (Red lobanje i kostiju),

The Order of Magna Mater (Red Magna Mater),

Royal Dutch Shell Company (Kraljevska holandska kompanija „Školjka“),

Poor Knights of the Templars (Siromašni vitezovi templari)

The Milner Group,

Socijalistička internacionala,

World Council of Churches (Svetski savet crkava),

Trilateral Commision (Trilateralna komisija),

Universal Freemasonry (Svetsko slobodno zidarstvo),

Universal Zionism (Svetski cionizam),

Vickers Armament Company (Fabrika za proizvodnju naoružanja „Vikers“),

Council of Foreign Affaire (Savet za inostrane odnose),

Warren Commission (Vorenova komisija),

Mount Temple Foundation (fondacija „Hram na planini“),

South Africa  Foundation (fondacija „Južna Afrika“).

 

NAPOMENE:

[1] Kristijan I. M. Kerbul, Konstantin i kraj antičkog sveta, prevod s francuskog Ivanka i Vera Pavlović, Svetovi-Novi Sad, 1998, str. 73

[2] Nepobedivi Krst svetih branitelja Ruske zemlje, znamo iz novije istorije, zaustavio je moćne Luciferove horde Napoleona u 19. i Hitlera u 20. veku.

[3]  Pat Robertson, New World Order, Dallas-London-Vancouver-Melbourne, 1991.

[4] Pet Robertson, Navedeno delo, str. 11.

[5] Pet Robertson, Navedeno delo, str. 7.

[6] Pet Robertson, Navedeno delo, str. 17.

[7] Časopis „Veče“, br. 42/ 1991.

[8] Ne zaboravimo da je ova studija pisana 1991. godine kada su još uvek postojale dve super-sile – SAD i SSSR.

[9] To će, naravno, biti američka varijanta engleskog jezika.

[10] Navodi se u knjizi Vladimir Dimitrijević, Od utopije do košmara, Svetigora-Cetinje, 1997, sr. 159-163.

[11] Oldous Haksli, Vrli novi svet, preveo Vlada Stoiljković, „Jugoslavija“-Beograd, 1967.

[12] 1 Petrova 13.

[13] Efescima 5, 33.

[14] Jovan 13, 34.

[15] Poslednja vremena danas, zbornik radova, priredila Vesna Nikčević, Svetigora-Cetinje, 1997. str. 83-86.

[16] dr Džon Koulmen, Hijerarhija zaverenika: Komitet 300, preveo Srđan Seratlić, Narodna knjiga-Alfa, Beograd, 2006.