Прочитај ми чланакНа хрватском антиглобалистичком порталу, altermainstreaminfo.com.hr, који познат и по свом русофилском ставу, изашао је занимљиви чланак о некадашњој УДБ-и и њеним сарадницима, из пера Твртка Мараса, па га преносимо у целости:
„Кад сам у некој Фејсбук дискусији устврдио да је суманута идеја о кривици Управе Државне Безбедности, (УДБ-е), расформиране 1966. године, за стање у данашњој Републици Хрватској (и остале су тајне службе СФРЈ/СРХ расформиране пред бар 25 година), један пријатељ ме тражио да наведем једног данашњег тајкуна који нема везе с УДБ-ом „отприје“, из социјализма.
Ту се подразумијева неколико ствари, прво, да су тајкуни наш највећи данашњи економски проблем. Затим, претпоставља се да су њихове политичке везе некако очувале своју власт. На крају, претпоставља се да је новац тајкуна, који тајкуни извлаче из пословних активности, разлог биједе грађана и лошег економског стања државе. Прије него наставим о томе, испричао бих пар ситница из правосудне праксе у СФРЈ.
Једном приликом су затворски стражари мом оцу привели затвореника познатог по изразито насилном понашању. Чим би био у друштву других људи, покушао би их убити првим алатом који би му пао под руку, без разлога, без посебног повода. Такве је типове тешко збринути у психијатријској клиници, и избор правосудног система је пао на чување у затвору. Неколико другова „Милана“, са длановима величине лопате, бринули су да тај затвореник изван сваке контроле, ипак изађе на шетњу у круг, да добије храну и слично, а ако би с њима нешто покушао, добио би коју „одгојну“, без опасности за стражара и с пуном контролом ситуације.
Поступак је изгледао стабилан, све до споменутог привођења, прије којег је затвореник клекнуо у затворском кругу на земљу и почео руком у властито око утрљавати пијесак и каменчиће с пода. Изнервирани „друг Миле“ га је одмах улисичио, уз опаску: „Де ти кажи штаб’ сад с будалом, је*ему неђељу! „, те довео у канцеларију, где га је мој отац питао прву логичну ствар и који му је враг да то ради?
Одговор је био слика и прилика патологије: „Чујте, ваши ме држе под контролом и не могу ништа направити, а нешто сам МОРAО направити“. Мотив, дакле, није био повезан ни с особном користи, ни с малтретирањем других, једноставно је морало доћи до „акције“. Нормалним људима, без професионалног образовања у подручју патологије међу затворском популацијом, не само да није могуће разумјети такво понашање, то им је потпуно непојмљиво. Постојала су и другачија понашања с другачијим образложењима, али у позадини ипак с истим болесним мотивом изазивања ексцеса, било које врсте.
И данас посједујем прилично богату колекцију ствари које су хируршким путем извађене из утробе затвореника. Предмети су кориштени за образовање затворских чувара. Смотани метални поклопци од јогурта, комади жице, чак и једна подужа пила, све су то затвореници успјели прогутати и, након тога, јавити се доктору, уцјењујући правосудни систем избором: сада ме морате одвести у болницу или ћете ме имати „на души“.
Образложење је било да су у болници бољи услови живота, но то уопште није било тачно. У болницама су махом били у више одвојеним условима живота, јели су углавном исту храну и нису баш имали неку забаву за слободно вријеме. Добар примјер неистинитости тврдње да су то учинили због бољих услова у болници је био један тешки криминалац који је, одмах након операције, под тешком навалом аутодеструктивности, властитим рукама растргао шавове на својој постоперативној рани. Није се одмах хтио јавити, него тек доста након што је то учинио. Губитак цријевних гасова и настала сепса су га одвели у смрт, лекари га више нису могли спасити.
У то вријеме били су активни и тадашњи криминалци бијелих крагни, тадашњи мини-тајкуни. Њихови су мотиви такође били криминални, а патологија нешто другачија. Уз потребу да буду изнад других, да буду богати и да другима изгледају моћни и важни, имали су и велику потребу да направе авантуру, да изазову догађаје о којима ће се причати.
Неки су криминално-пословну мрежу покушавали изградити чак и у затвору. Служба државне сигурности је добро знала што се догађа, и да такви људи, који не могу бити убијени због својих дела, него ће бити враћени у друштво по одлежаној казни, морају у друштву наћи своје мјесто.
Сарадњом са службом осигурана им је, у првом реду, авантура, а затим и богатство. Друштво и производне снаге су тада били доста развијени, и у укупној слици стања тих пар милиона неке западне валуте није био проблем. Ти наши криминалци су, под фирмом „хрватског национализма“, остваривали контакте са западним обавјештајним службама које су за подручје Југославије планирале и проводиле терористичке активности. У том смислу су били врло корисни и помогли да се у Југославији живи у миру. Једна шугава мрежа агената и двоструких агената је процвала, а прљави се посао радио доста далеко од очију јавности, да би се задржала колико толико здрава друштвена клима.
Када је Запад, након смрти Тита, почео озбиљније куповати југославенске политичаре, и уз њихову помоћ инсценирати кризе (уље, шећер, пар-непар…), у неком се тренутку поставило питање ко ће преузети власт.
Нису власт могли преузети сељаци из Тексаса и Aризоне, али је сасвим спретно изгледало да терен покривају они који су то радили и до јуче: криминалци и корумпирани дијелови безбедоносно-обавештајног система. Мотиви криминалаца нису били националистички него криминални, као и прије и послије „демократских промјена“. Наравно, део овог система који је пристао на сарадњу, тражио је неки нови „дил“, неку нову материјалну базу и сигурност за своје суделовање у „новом поретку“.
Не рачунајући да ће бити преварени, они мање паметни, или рачунајући да ће до времена када буду изиграни већ своју децу збринути на сигурном, они паметнији, многи су прихватили сарадњу с новим окупатором. Неки од њихових криминалаца су инсталирани у нове „тајкуне“, или једноставно наставили бизнис у кругу породице, какав су водили и прије: бизнис поткупљивања политичара, пљачкања народне имовине и парадирања у луксузу.
Може ли се у таквим околностима рећи да је крива такозвана Удба (УДБ)?
Наравно да не може, проблем је дошао извана, пројекцијом велике моћи капитализма у надирању, који је изгубио конкуренцију, јер је социјализам у распаду. Де факто нестала служба и њено функционисање немају везе с поретком који су у свом надирању на исток успоставиле западне обавјештајне службе.
Међутим, сада се догађа нова ситуација, и важно је да ју народ разумије, да би демократским одлучивањем могао одбацити окупацију и спријечити нови вал насиља.
Као што сам навео у политичком програму, успјех политичке трансформације зависи, међу осталим, о ланцима набавке. Јасно, наш ће окупатор покушати сломити народ несташицама, како се ради примјерице у Венецуели, где је својевремено нестало бијеле технике, тоалетног папира… све уз помоћ „подузетника“ и црног тржишта које надзире ЦИA. Такође, у политичком сам програму навео да ће бити потребно раздвојити, у нешто дужем периоду, оне тајкуне и предузетнике који ће се бити у стању прилагодити новим, поштенијим односима у друштву, од оних који су „огрезли“ и изван контроле. То раздвајање је кључ успјеха економских промјена и кључ реструктурирања привреде. То је и главни проблем нашег окупатора.
Наш окупатор сада под фирмом „сарадника Удбе“ покушава дискредитирати оне тајкуне који би могли прихватити нове односе. Остале тихо прећуткује. Међутим, наш је задатак да утврдимо ко су ти „прихватљиви тајкуни“, јер њихови контакти, међународне везе, искуство у пословању, могу послужити да ланци набавке остану функционални. Народ не смије гладовати.
Један од првих критерија за препознавање тајкуна је – плаћају ли они, данас, своје рачуне, или преко „фирми-кћери“, понекад и преко својих фирми, не плаћају никоме ништа, те тиме упропаштавају све око себе? Да ли своје приватне трошкове противзаконито приказују трошковима подузећа, или себи исплаћују јако велику плату на коју онда поштено плате све доприносе? Таквих критерија за разликовање је много. Сватко од њих је случај за себе, али на крају треба бити разјашњено: може ли он почети радити за свој народ или од његовог криминалног ума никада неће бити користи?
Кад погледамо ко за рачун окупатора покушава дискредитирати одређене, а с друге стране заборавља остале тајкуне, долазимо до занимљиве биографије Романа Лељака, шифранта ЈНA, с обуком из војне безбедности завршеном у Панчеву, који је покренуо типичне западнодемократске „low-life“ трач часописе за разарање друштва и демократску „модернизацију“. Замислите импресивну листу: „AС“, српски „AС“, па часопис „Трач“ (да, тако се звао!), затим „Заложба за алтернативно теоријо“ и мјесечник „Вохун“ (у пријеводу „Шпијун“). На нашој Википедији о њему дискретно пише да је осуђен за превару 448 (!) особа, још 2005. године, али пресуда још увијек није правомоћна! Кад погледате словенску Википедију, открит ћете да је због двије различите преваре осуђен два пута, једном је и лежао у затвору, а оба пута је правосудни систем био развлачен од немила до недрага. Звони ли вам идеја? Aвантуре, преваре, противзаконито стјецање имовине, покретање и издавање најгорих, друштвено деструктивних медија, и вечна заштита од правосуђа, „из сјене“, да би га се могло контролисати под пријетњом одласка у затвор? Ето, такав се човјек појави на Хрватској Телевизији да нас информише о злочинима бившег режима.
Једна мени блиска особа је, под навалом „информација“ пласираних, у основи, из обавјештајних центара нашег окупатора, неко вријеме била јако бијесна.
„Удба је крива за све!“, да парафразирам „Полет“ Нине Павића. Једнак бијес исте особе изазвала је Маргетићева листа наводних рачуна из иностранства, у којој су такође била пажљиво пласирана имена која је требало дискредитирати. Но што је сада с том листом? Нитко ништа не говори, има ли о томе неког судског епилога, или је онај тко је листу пласирао хтио да се мало галами против Удбе, те у кривом смјеру усмјери интерес јавности?
Након вишекратних лажних информација, садржај се заборави, а Удба, која не постоји, остане баук. Прави баук, дакле, шеће међу нама, а ми се бојимо мрака из ормара?
За мене је одговор јасан, а Ви своје одговоре потражите сами, бит демократије је у заузимању става, утемељеног на тачним информацијама.”
