Прочитај ми чланак

Ударом на Парезановића почео велики сукоб у СНС картелу: Вучић хоће све да их изда

0

Већ десет година Александар Вучић уништава животе грађана Србије. Ипак, треба му признати да је доследан. Не прави разлику међу жртвама. Разлика је само географске природе. Ко му је ближи, тај је изложен већој опасности. На својој кожи то осећају Вељко Беливук и Звонко Веслиновић, Небојша Стефановић, а одскора и Марко Парезановић. На удару се налазе и Златибор Лончар, Милан Беко, Богољуб Карић и други напредњачки функционери и тајкуни. Сваки с тог списка, а има их још много, нада се да неће проћи као Владимир Цвијан. О таргетованим појединцима, одређеним за одстрел, и начинима помоћу којих покушавају да преживе диктатора пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.

Диктатори су немилосрдни према својим противницима. Још су бруталнији према својим сарадницима.

Такав је и српски диктатор у пеленама. Александар Вучић се безобзирно обрачунава са сваким критичарем, вређа га и прети, прогони и сатире. Жешћи је само према типовима из свог окружења.

Неколико истакнутих појединаца, попут Владимира Цвијана, није преживело политичку или пословну блискост с Вучићем. Неколико паметнијих, попут Александра Николића, званог Фото Тони, на време се дистанцирало на безбедну удаљеност. Међу овима који су остали у дворској свити, већина стрепи за имовину, па и голи живот, али има и наиваца који се надају да ће остати у милости господара ако наставе да му верно служе. Слаба вајда од тога, Вучић доследно мрзи и уништава кога год стигне. Нису му важне старе заслуге, политичка подршка, логистика или новац, који му је неко дао. За Вучића, сви су легитимне мете. То је недавно схватио и Марко Парезановић, први оперативац Безбедносно информативне агенције.

Парезановић је годинама био одан Вучићу. Ресурсе БИА, а и себе лично, ставио је на располагање диктатору. Испуњавао је све налоге и сервисирао потребе „шефа“ и, нарочито, престолонаследника Данила. Због свега што је радио, Парезановић је стекао статус „породичног удбаша“. Да се узалуд трудио, наслутио је пре шест месеци, кад је сазнао да се у Вучићевом окружењу говори да ће бити постављен на место амбасадора у Русији. Ма колико то звучало ласкаво, Парезановићу се није напуштала БИА. Без оперативне употребне вредности не би имао шансе да настави с реализацијом набујалих амбиција. Лакнуло му је кад је објављено да ће покојног Мирослава Лазанског у Москви наследити Момчило Бабић, доскорашњи амбасадор Србије у Словачкој. Парезановић није схватио да му „шеф“ није испунио жељу да настави по старом. Напротив, притегао му је омчу око врата. Иако на депонији поверљивих информација, које се сливају у БИА, шта му се спрема Парезановић је видео из напредњачког билтна Информер.

После хапшења Дарка Шарића, средином априла, под насловом „Делио прљаве паре и шаком и капом“, Информер је објавио вест у којој се наводи да је „високорангирани чиновник једне државне службе“ на поклон добио „Брајтлинг“ сат вредан 250.000 евра.

– Веза тог функционера и пљеваљског нарко-боса разоткривена је захваљујући акцији Европола и Евроџаста. Пресретнути су бројни разговори преко заштићених апликација за мобилне телефоне, као што су Анем и Скај. Управо захваљујући томе разоткривени су планови Шарића везани за шверц кокаина и убиство у Еквадору. У документима које је Европол доставио српској полицији испливао је и овај државни моћник. Био је на вези са Шарићевом екипом, а на Скају је имао надимак Маркус. Какву је улогу овај функционер имао у Шарићевом клану тек треба да покаже истрага која је у току. Осим скупоценог сата и Скај телефона, сенку на њега баца и чињеница да је био близак са двојицом полицајаца, који су такође радили за Шарића. У питању су Данило Стојановић и Милутин Радовановић, који су побегли из Србије два сата пре него што су колеге упале у њихове станове да их ухапсе.

Стојановић је ухапшен у Беранама у Црној Гори, по потерници из Београда, док је Радовановић и даље у бекству – наводи Информер, уз опис и ценовник „Брајтлинг“ сатова.

Мимо својих обичаја, Информер је у овом тексту објавио неколико истинитих информација. Тачно је да су Европол и Евроџаст дали српској полицији податке скинуте и дешифроване с апликација Анем и Скај. Тачно је и да је надимак Маркус користио Марко Парезановић, као и да се води истрага против њега.

Парезановић је, пре неколико дана, саслушан у БИА. О вези са Шарићем саслушавао га је лично Горан Цолић, начелник Пете контраобавештајне управе, у чијој надлежности је безбедносна заштита БИА. Парезановић је признао да је на поклон добио „Брајтлинг“ сат, али о томе је одмах написао службену белешку. Иако ће га белешка ослободити кривичне одговорности, не може да га одбрани од Вучићевог прогона.

За чистку БИА од Парезановића, али и њему сличних кадрова, Вучић је ангажовао Горана Цолића и Бојана Димића. Цолић је пажњу јавности привукао у неколико случајева, међу којима је и Шарићев.

У марту 2014. године, кад се предао Шарић, на сурчинском аеродрому га је из авиона извео управо Цолић. Шест месеци касније, Цолић је из авиона испратио и Војислава Шешеља, на повратку из Хашког трибунала. Поред тога, Цолић је блиско повезиван с Партизановом тзв. навијачком групом „Јањичари“.

Као представник навијача, у децембру 2014. изабран је за члана Скупштине ФК Партизан, заједно са Александром Станковићем, званим Сале Мутави, и Вељком Беливуком, званим Веља Невоља, као и Ненадом Вучковићем, званим Вучко, који је тада био у Специјалној бригади Војске Србије, а данас се налази на једној од командних функција у Жандармерији. Вучковић је тада био у емотивној вези са Дијаном Хркаловић. Након убиства несуђеног кума Салета Мутавог, Вучковић и Хркаловићка су се разишли, а она је утеху нашла у загрљају Цолића. Он је пресудно утицао на Хркаловићку да пристане на нагодбу и да, у замену за своју слободу, за сарадњу с Беливуковом криминалном групом оптужи Небојшу Стефановића.

– Не знам зашто то гурају према теби – рекао је Цолић Парезановићу док су се разилазили.

Наравно, обојица су знали да је прича о Шарићевом сату искоришћена као димна завеса иза које се скривају прави разлози за дискредитацију Парезановића. Западне службе су још пре две године, у време литија у Црној Гори, етикетирале као „руског човека“. То је знао и Парезановић, али веровао је у русофилију свог „шефа“, не схватајући да он воли само себе.

Чим је проценио да ће имати корист од тога, Вучић је својим западним газдама дао главу Парезановића као доказ да чисти државне службе од руских фактора. Тај процес ће однети још неколико истакнутих кадрова у БИА, али и у другим институцијама.

Чистка се одвија и у Војсци Србије и Војнообавештајној агенцији, али на другачији начин. У војним организацијама нема потребе да појединачном компромитацијом неподобних кадрова, за њихову дискретну елиминацију користи се систем унутрашњих прекоманди. Смене се спроводе унапређењем и постављањем на неку небитну дужност. Међутим, пошто није могуће унапредити директора ВОА, бригадни генерал Зоран Стојковић ће ускоро бити пензионисан. Као и Парезановић, и Стојковић је означен као руски фактор.

У Министарству унутрашњих послова немају потребе за чистком, она је давно извршена. У врху СБПОК-а и УКП-а више нема никога ко би могао да се осумњичи за сарадњу с Русима, сви су доказали подобност америчким и британским газдама. С неподобном руском етикетом остао је само Александар Вулин, али тај проблем ће се решити без по муке приликом избора нове владе. Уместо министарске функције, Вулин ће добити место амбасадора, највероватније у Кини.

У следећој влади, кад год буде састављена, неће бити ни Златибора Лончара. Вучић је још од 2016. покушавао да из власти елиминише Лончара, али није имао дозволу страних центара моћи. Шансу за то сада види у спекулацијама око доказног материјала, који су Еуропол и Еуроџаст скинуле са Шарићевих Скај телефона. Вучић је већ покренуо шаптачку диверзију у којој пласира причу да су дешифрована Шарићева комуникација са Весном и Златибором Лончаром.

вези Шарића и Лончара говорио је и Родољуб Миловић, бивши шеф Управе криминалистичке полиције Србије.

– У случају Шарић, Лончар се појављује преко супруге и кума. Једно вече, 2010. године, позвао ме директор полиције Милорад Вељовић и рекао да треба да се обави разговор са Драганом Дудићем Фрицом, блиским Шарићевим сарадником. Фриц је био занимљив као један од главних оперативаца те криминалне групе. Колико се сећам, за њим тада није била издата никаква потерница. Вељовић ми каже: „Имамо посредника који ће да обезбеди Фрицово присуство у Србији“. Он прво није хтео да открије ко је то, али након што сам одржао састанак Радне групе за Шарића, на моје инсистирање, рекао је да је посредник адвокатица Весна Лончар. супруга садашњег министра здравља. Весна Лончар је била код Вељовића и захтевала је да се направи састанак са Фрицом, који је касније одржан на Јеловој гори. Када на Јелову гору стиже аутомобил у којем се налази Фриц, писао сам људе из БИА ко је возач, а они су ми рекли: „То је наш колега Џин, кум Златибора Лончара“. Џин је у ствари Миодраг Стојановић, који је касније рањен у Новом Саду. Немогућа је случајност да Лончарева жена уговара састанак са једним од висококотираних људи из нарко-картела, а да га довози његов кум – рекао је Миловић.

Недуго после тог састанка на Јеловој гори Дудић је убијен у Котору. Касније се у преговоре са Шарићем укључио Вучићев специјални изасланик Владимир Цвијан, чије мртво тело је пронађено у Дунаву 6. јануара 2018. године. У судском поступку против Шарића, Весна Лончар је заступала неке његове оптужене сараднике. Вучић у тим везама нарко-боса и брачног пара Лончар види простор за манипулације, који може да искористи правим или монтираним компромитујућим доказима скинутих са Скај телефона. Засад, то користи за интерне потребе, као средство притиска како би Лончара принудио да мирно и тихо оде из власти.

Као на Лончара, Вучић је исту врсту притиска још прошле године извршио на Небојшу Стефановића. Није постигао жељени резултат. Узалуд је преко својих медија пласирао информације да је Стефановић користио Скај телефоне, алудирајући да је тако одржавао везу с групом Вељка Беливука. Стефановић је у медијима оптуживан за прислушкивање председника државе и чланова његове породице, па и за припрему државног удара. Тужилаштво није водило истрагу, па случај никад није стигао на суд. Тачније, стигао је само до суда партије, на коме је Стефановић смењен с дужности председника београдског одбора СНС-а. Ипак, после кратког затишја, недавно се у хајку укључила Дијана Хркаловић, која га је оптужила да је, у време док је био министар полиције, штитио Беливука. Износећи одбрану у поступку у коме је оптужена за трговину утицајем, бивша државна секретарка у МУП-у је рекла да извештај о вештачењу Беливуковог мобилног телефона није проследила у београдско Више тужилаштво јер јој је то усмено наредио Стефановић.

– Добили смо неколико ургенција од тужилаштва да се доставе извештају. Ја сам о томе упозорила Стефановића, а он се о та упозорења оглушио. Најзад ми је рекао да пренесем тужитељки Наташи Кривокапић да, уколико има проблем са тим, да се обрати министру унутрашњих послова – рекла је Хркаловић.

Александар Вучић, режисер тог игроказа, цео случај је засновао на оптужбама које се своде на рекла-казала. Као да је Стефановић могао да штити Беливука без Вучићевог одобрења или наређења. Кад би имао довољно куражи, Стефановић би на суду, кад буде сведочио, рекао да му је Вучић усмено наредио да тужилаштву не проследи извештај о вештачењу Беливуковог телефона. Међутим, може се очекивати да ће и својом одбраном у овом случају Стефановић оправдати надимак који добро описује његов карактер.

Хркаловић је негирала оптужбе да је наредила да се обришу делови снимка пресретнутих разговора Драгослава Огњановића и Драгослава Милорадовића у којима су помињали њен интимни живот.

– Ја сам информисана о томе, али нисам наложила брисање снимка. Колико знам, пракса је таква да се тужиоцу не шаљу делови снимка који немају везе са кривичним делом. Уосталом, поступајући тужилац Миленко Мандић је информисан о целокупном разговору, па би суд сада могао да га позове за сведока, пошто је он тај који је водио и ту истрагу – рекла је Хркаловић.

Адвокат Драгослав Миша Огњановић заступао је Дарка Шарића. Драгослав Милорадовић је био значајан сарадник Луке Бојовића. Оба Драгослава су убијена. Вучићеви сарадници су за та убиства оптуживали Хркаловићку. Откад је она пристала на нагодбу, та тема је ишчезла из напредњачких медија. Но, неће бити изненађење ако се ускоро врати на насловне стране. Уместо досадашњих спекулација да су атентат на Мишу Огњановића извршили припадници групе Дарка Елеза, и то по наређењу Дијане Хркаловић, кривица ће се пребацити на ганг Вељка Беливука. Према том сценарију, као директни извршилац атентата биће осумњичен један од припадника Беливукове групе, који се налази на слободи, пошто није обухваћен оптужницом по којој је почео поступак пред Специјалним судом. Иначе, „убица“ је познат по великој тетоважу лика Салета Мутавог, а пажњу јавности је привукао 2018. године, кад се налазио у пратњи Данила Вучића у Русији, током Светског првенства у фудбалу.

У доказном поступку, који ће Вучић прво повести у својим медијима, позиваће се на дешифроване снимке и поруке са Анем и Скај апликација. Вучићу се свидело да Анем и Скај користи за нападе на таргетоване појединце. Нико не зна шта су стране службе откриле у пресретнутим комуникацијама српских криминалаца из разних гангова, полиције и извршне власти. Вучић пласира информације да има више од 60.000 разговора и преписки у којима је учествовало 1.800 корисника тих апликација. Представљајући се као господар тајни, застрашује и најближе сараднике. Та игра му засад пролази. Иако сви знају да не зависи од Вучића кад ће, шта ће и кад бити пуштено од аутентичног материјала добијеног од Еуропола, за стварање панике довољно је сазнање да он може покренути хајку на свакога, позивајући се на те доказе, који можда и не постоје.

Вучић тврди да ће информације прикупљење преко Скаја очистити политичку и криминалну сцену Балкана. Дозирано, у складу са интересима америчких и европских безбедносних служби, у медијима ће се појављивати материјали који ће компромитовати Мила Ђукановића, Милорада Додика, Звонка Веселиновића, Милана Радоичића и многе српске политичаре, тајкуне, судије и тужиоце, па и власнике и уреднике утицајних медија. Сви су користили Анем и Скај, оставили су безброј необоривих доказа својих криминалних комбинација. Сви, само не он и његов бата Андреј! Истовремено док се теши лажима о томе да нема трагова који вуку према њему и породици, Вучић наду у спас полаже у нагодбу са Американцима. Уверен је да ће му све бити опроштено кад уведе санкције Русији.

Од Вучића стрепе и његови сарадници, савезници и спонзори који нису укључени у мафијашке обрачуне и којих нема у Скај архиви. Многи су прекасно и на тежи начин схватили с ким имају посла. У драматичним околностима, које је једва преживео, тога је пре осам година постао свестан Милан Беко.

У тандему с Мирославом Мишковићем, Беко је обезбеђивао политичку, финансијску и медијску логистику за разбијање радикала и стварање Српске напредне странке. Беко је преузео на себе и да обради Вучића. Водио га је на фудбалске утакмице, ручкове и вечере у елитним европским ресторанима, угошћавао га је на свом имању у Тоскани, испуњавао му је све жеље.

У јуну 2012. године, кад је формирана влада СПС-СНС, Беко је послао честитку Вучићу. Могао је смс-ом или телефонским позивом, али одлучио је да пошаље телеграм, како би то виделе секретарице и функционери у СНС-у. Три месеца касније, Вучић му је јавно узвратио захтевом да МУП формира специјалну радну групу која ће спровести истрагу против Бека због малверзација приликом куповине акција „Ц маркета“, „Луке Београд“ и „Вечерњих новости“. Кад је Беко питао Вучића зашто то ради, добио је одговор: „Питај Цанета Суботића“. Две године касније Беко је добио одговор са три метка. Ране су зарасле, али очи су му остале отворене. Шта је видео, рекао је на суђењу оптуженом атентатору.

– Плашим се за сопствену безбедност, као и за безбедност моје супруге и четворо деце након што је пуцано на мене. Моја породица и ја се више не крећемо слободно, и никуд не идемо без озбиљног обезбеђења. Јавности је дат сценарио преко таблоида, који одговара наручиоцу убиства и извршиоцима. Надлежни, због недостатка храбрости, нису до краја истражили покушај мог убиства и због тога су одређене „непожељне истине“ остале заштићене – рекао је Беко.

Судски поступак је завршен 2019. године. На 13 година затвора осуђен је извесни Александар Здравковић. Без обзира на пресуду, Беко нема мира, и даље се плаши за голи живот. Пословне активности је свео на минимум, нема га у јавности, а избегава и приватне контакте. Ипак, недавно се срео с једним новинаром, с којим је својевремено сарађивао, па је на конкретно питање какви су му пословни планови искрено одговорио: „План ми је да преживим Вучића, па ћемо онда видети шта даље“.

У сличном расположењу је и Богољуб Карић. За разлику од Бека, који је у Вучића инвестирао пре доласка на власт, Карић се отворио касније. Вучић је Карићу понудио вансудско решење по тужби због пљачке „Мобтела“, повлачење других оптужница и дозволу за повратак у Србију. Карић је платио рекет и вратио се с надом да ће добити прилику да ради и надокнади губитке. Најављивао је изградњу „Тесла Града“ на Новом Београду, стамбеног насеља на Макишу и осам таквих пројеката у градовима у унутрашњости. Вучић му је обећавао, а Карић се радовао, не схватајући да није био и никад неће бити део напредњачке дворске свите. Колико год новца да намакне диктатору, не може да купи улазницу у ту касту. Не помажу ни превазиђени медијски трикови, каквима је некада освајао симпатије и подршку Слободана Милошевића.

– Александар Вучић мења Србију на најбољи начин. Гради се на све стране, запосленост је максимална, стандард расте. Председник Вучић има феноменалне резултате. Доказао је да може све. Он је шахиста, велемајстор, нема конкуренције. Он има тај таленат фантастичан. Председник Вучић је најбољи лидер каквог нисмо имали од Тита, о томе нема разговора – рецитовао је Карић недавно на Пинку, покушавајући да докаже искрену љубав према Вучићу.

Ипак, полусатни улизички монолог завршио је кукањем над својом судбином: „Ја уговарам послове од по неколико десетина милијарди евра, а још морам да ћутим о томе да ме не би овде напали неки центри моћи преко таблоида да ми покваре посао. Морам да пазим да немам неке уцене, неке рекете, да немам проблеме.“ А, има проблеме, уцењују га и рекетирају. Карићеве фирме не могу да добију ниједан посао на тендерима. Ако и дају најбољу понуду, Вучићеви контролори финансијских токова пониште тендер само да он не би добио посао. Без обзира на сав мито који је дао, и који је спреман додатно да плати, Карић не може у Србији ни ашов да забоде, а камоли да се размахне као у Русији, Белорусији, Казахстану и другим бившим републикама СССР-а, где је годинама успешно ширио бизнис.

Као и Беко, и Карић може да пословне планове сведе на то да се нада да ће преживети Вучића. Ту наду деле и нормални грађани, обичне жртве владавине напредњачког картела. Међутим, нада није довољна. Треба нешто предузети у пракси како би се ослободила држава, а народ добио шансу за опстанак.

Више нема времена за оклевање и чекање да америчке, европске или ко зна чије службе открију доказе криминала из врха власти, па да обаве прљав посао. Не треба наду полагати ни у то да ће се напредњачки крокодили међусобно истребити у малој српској бари. Колико год се они таманили, свеједно ће грађани морати сами да се изборе за слободу и будућност. Што пре, тим боље.