Прочитај ми чланакКада у време предизборне кампање долази AV, локални напредњачки моћници могли би оронуле зграде да прекрију кулисама као што су учиниле њихове колеге из Врања
Руски војсковођа, државник, кнез, један од љубавника руске царице Катарине (Екатерине) Велике и вероватно отац једне од њених кћери, Григорије Александрович Потемкин (Паћомкин, 1739-1791) после Руско-турског рата (1787-1782) постављен је за управника Крима и осталих новоосвојених области северно од Црног мора.
Фото: Јужне вести
Поред путева, крај непостојећих насеља, наредио је да се поставе кулисе кућа, доведу сељаци и стока, а све са циљем да се царица Катарина Велика, приликом обиласка тих крајева 1785. године „увери“ у велики напредак ових области којима је он управљао.
Овај Потемкинов допринос привидној измени изгледа и улепшавања човекове околине, који је, пошто је схваћена природа његових лажних насеља, добио је назив Потемкинова села.
Она су постала метафора за сличне замисли политичара и државника широм света, који су их користили из сличних побуда као и његов творац: да прикажу непостојећу „стварност“ , која им и таква може бити од користи ради постизања одговарајућих циљева.
Двадесет првог октобра у Врању, седам година после намерно подметнутог пожара у коме је изгорело, отворено је обновљено Народно позориште „Бора Станковић“. Великој свечаности присуствовали су угледни гости из разних крајева Србије, а уводни говор одржао је Александар Вучић, у коме је нагласио значај овог културног догађаја, обећао веће плате позоришним људима и поново надахнуто распалио по опозицији.
Пре 21. октобра градска власт се нашла у великој бризи због једне старе зграде у непосредној близини Позоришта, која се већ годинама налази у запуштеном стању, али се ништа не предузима да се поправи.
Она је, наиме, предмет реституције, што је довољно да се разуме како ће се зграда вратити власницима и обновити једнога лепог дана а можда и пре. Као што је то, уосталом, у Србији већ уобичајена појава за многе судске спорове којима се зна почетак, али се крај тешко или никако не назире.
И тако су се градске власти Врања нашле у небраном грожђу. Долазе угледни гости, пре свих Аца Србин, да свечано отвори позориште, па ће он и све остале званице морати да прођу поред ругла крај Народног позоришта.
Није познато који се од градских отаца сетио (важно је само да јесте) руског војсковође, царичиног љубавника и управника новоосвојених области, а главно је да је одлучено да се оронула зграда прекрије платном а угледни гости крај ње прођу, верујући како су видели осликану фасаду налик на позоришни декор за неку представу. А можда су се, иако само у себи, и слатко насмејали покушају виспрених Врањанац да изигравају Григорија Андрејевића.
Спасоносним решењем, несумњиво надахнутим Потемкиновим улепшавањем стварности и обогаћивања човекове околине, градоначелник Врања и његови сарадници указали су на велику могућност коју у сличним околностима могу да следе и све њихове страначке колеге у другим градовима и општинама Србије.
Када у време предизборне кампање (која од 2012. године траје без прекида) или приликом пуштања у погон неког објекта долази AV са својим гостима, а мора да прође поред неугледне зграде или рушевине, у сваком случају призор нелеп за гледање, локални напредњачки моћници могли би – како не би умањивали значај незаборавног догађаја – да их прекрију кулисама као што су учиниле њихове колеге из Врања.
Раздрагани сендвичари из целе Србије могу да се шеткају испред њих – баш као и некадашњи Потемкинови руски сељаци док је пролазила царица Катарина Велика – и кличу (ако Бог да) последњем српском цару.
