Прочитај ми чланак

У Руској и Грчкој цркви можемо видети добре примере богослужења у време пандемије

0

Није пуст само Тајмс Сквер него и Холивуд. Број заражених у Калифорнији је премашио цифру од десет хиљада, од којих је више од две и по хиљаде у заливу Сан Франциска. Гувернер предвиђа да ће чак половина популације бити заражена вирусом у периоду од осам недеља. Један вирус је разоткрио крхку стабилност услед недостатка антитела у презаштићеном организму светске велесиле – каже епископ лосанђелески и западноамерички Максим (Васиљевић), који у разговору за Данас говори о стању на Западној обали, САД и Епархији западноамеричкој после избијања пандемије вируса корона.

* САД је тренутно, према подацима о броју оболелих од вируса корона једна од најугроженијих држава на планети. Каква је ситуација на простору Западноамеричке епархије?


– Почетак је априла 2020. и ковид-19 и даље спада у најцрње вести. Ова пандемија равна куги личи на безосећајну, slow motion трагедију. Ипак, у свему томе, приоритети живота и хијерархија вредности се поново васпостављају. Људи можда више него икада пре постају свеснији потребе да другог чувају од себе као и да више цене блискост коју су узимали здраво за готово. Ситуација у Сједињеним Америчким Државама погоршава се из дана у дан, где од вируса короне дневно умре хиљаду људи. Престижни научни панел је саопштио Белој Кући да истраживање ковида 19 показује да се овај вирус може преносити чак и говором и дисањем у непосредној близини. Ипак, постоји нада да ће после још месец дана борбе број жртава и заражених почети да пада. На овом широком географском простору мере заштите и ограничења су донедавно прилично варирале од државе до државе, међутим, сада скоро свуда важе пооштрене мере. Између осталог, сурфери и пливачи морају да се држе даље од океана, а предстојећи председнички избори су потпуно пали у сенку пандемије. У предзнаку смрти тако лако ишчезавају предмети донедавне бесомучне пажње медија и политике.

* Да ли и на који начин мере заштите од вируса утичу на живот Епархије, поготово што је ово време Великог поста?

– Цео свет је у својеврсном карантину, четрдесетодневној изолацији која се ове године подудара са нашим пасхалним постом. Ковид 19 уводи поново димензију пустиње у савремену цивилизацију, па тако и у Америку. Једина непознаница је колико ће овај глобални карантин потрајати, док се хришћани питају када ће и како славити Васкрсење Христово. Није ни чудо, јер једино оно може показати да смрт овде није нашла идеално боравиште. Међутим, ми не можемо спавати сном праведника. Конкретно, у епархији држимо честе телеконференције са свештеницима ради добијања праве слике на основу које се потом процењује које поруке свештеници треба да пренесу верницима. Оне се углавном своде на поруке охрабрења и подршке, а то је људима такође потребно. Утешно је да свештеници у Америци показују бригу и завидан ниво осетљивости за жељу верника да и поред свих препрека живе животом Цркве. Поред тога, наша епархија је наручила један већи број маски, санитетског материјала који намеравамо да пошаљемо онима који имају потребу. На нивоу културе, примећујемо да се многи обрасци полако мењају, а неки ће можда изгубити на значају. Општи је утисак да ће у будућности много већа пажња бити посвећена хигијени, укључујући и оној везаној за међуљудске односе. Људи су већ сада пажљивији у гестовима, речима, изјавама… Многи су схватили да трипут треба „мерити“ пре него што се неко саопштење пусти у јавност. Оно што важи данас не важи сутра, што ће важити за три дана изгубиће на значају после недељу дана. Кад смо код трезвеног и проактивног деловања, добар пример како се унапред гледа на долазеће дане, али и на изазове за богослужбену праксу, можемо видети у сестринским црквама, Грчкој и Руској.

Да додам и то да овамо настојимо да одбацимо тренд по коме се наша православна вера и јеванђељска нада гледају као да су једна од вероисповести у супер-маркету религијâ. Црква данас треба да избегне замку објективно-јуридичких представа о спасењу, а она вреба и иза разних понуђених тумачења Свете тајне причешћа. И потребан нам је осмех дон Ђузепеа Берарделија, свештеника који је усред страшне заразе у Италији, док није трагично настрадао помажући својим верницима, величао име Божије – што његово име Јосиф и значи преведено са јеврејског. Такође, недостајаће нам смирени лик ваљевског епископа Милутина.

* Како верници реагују на државне и епархијске мере заштите и како је код Вас решено питање Свете тајне причешћа, које је епархијама СПЦ на простору бивше СФРЈ показало да и у СПЦ постоје различити приступи?

– Литургијско општење није некакав индивидуални чин, него заједничко дело, а то потврђују литургијске молитве које су, само са једним изузетком, у плуралу. Ова ситуација нас подсећа на истину да је евхаристијска достојност неодвојива од љубави према ближњима. Свети Јован Златоусти је говорио да је наш ближњи „други олтар“ или „живи олтар тела Христовог“. Дакле, ковид 19 нас подстиче да изнова промислимо нашу евхаристијску побожност и да се подсетимо чињенице да појам литургије подразумева и оно „пре“ – припрема за литургију, и оно што долази „после“ – њен одраз на укупни живот. Сада смо свеснији тога. Није Литургија само оно што се добија из свете Чаше, него је и целокупна творевина једна космичка Евхаристија. За поједине, Евхаристија представља неку „ствар“, предмет подложан чак и хемијској анализи. У таквом приступу изостаје димензија заједнице и космоса, а Христос је Спаситељ свих светова, како је говорио и свети Јустин Ћелијски. Нормално је да постоје различити приступи у погледу праксе причешћивања. Уколико је та пракса верна духу древног Предања и уколико не представља повод за сумњу, као потенцијална претња здрављу, тада не треба цепидлачити око метода причешћивања. Заиста је време да схватимо да Црква треба да живи и локалним предањима, као што је то некада и било.

* У САД се говори о вишемилионским отпуштањима запослених. Колико држава помаже људима да преживе ову ситуацију, каква је ситуација у српској дијаспори – и да ли Епархија може да им на било који начин помогне?

– Ово је ситуација која нас је све затекла неспремне. Око педесет милиона људи ће можда остати без посла и то изазива панику јер Американци су сирово наивни људи. Епархија није у могућности да помаже незапосленима, али смо наше скромне фондове отворили за најугроженије. Али ако успемо да помогнемо заједничкој борби целокупног друштва – на јеванђелским основама, тада можемо да рачунамо на поверење друштва према Цркви. Тада ће и свет поверовати да Црква заиста пружа Хлеб „који се увек једе и никада не нестаје“. Верујем да нашим правилним уграђивањем у Литургију као свесветску тајну испуњавамо дуг љубави према сваком живом бићу на овој планети. А непромишљеним и површним понашањем, како је приметио руски јерарх Тихон Шевкунов, можемо постати ненамерне убице.

* Да ли стижете да пратите медије? На који начин амерички медији извештавају о пандемији, да ли се осим званичне верзије појављују и информације и анализе које говоре и о другачим погледу на вирус, његово ширење и лечење, које овде углавном „круже“ на друштвеним мрежама?

– Пратим медије и највише ме занима утицај који пандемија корона вируса остварује на плану личних и међуљудских односа. Ових дана сам се сетио италијанског психолога Луиђија Зоје, који је пре десетак година написао књигу под насловом „Смрт ближњег“, у којој говори о томе да је глобализација после краја Хладног рата довела до солидарности са неким далеким појединцима, попут пријатеља на Фејсбуку, односно апстрактним личностима, чиме је онај ближњи, на кога смо упућени, постао одсутан из нашег живота. Дакле, цену те модерне комуникације плаћа наш сусед или „ближњи“, како га описује јудео-хришћанско предање. Занимало ме је шта каже Луиђи Зоја ових трагичних дана. Звучао је оптимистично пошто, по њему, Италија изнова учи да воли усред заразе вирусом короне. Тако желим да звучи и овај наш разговор.

Без ТВ преноса Литургије

– У нашој епархији Литургије се не преносе путем видео стриминга. Не може се директно преносити збивање Царства небеског. И ако већ постоји неки „пренос“ Царства Божијег, онда је то сама света Литургија која захтева живи, тактилни однос. Шта неки сада раде? Дају нам „пренос преноса“. Платон је у „Републици“ критиковао уметност говорећи да нас она још више удаљава од истине зато што нам не даје слику истине него слику слике. Овде не мислим на баналне примедбе попут оне „људи седе у удобној фотељи, пију кафу и гледају причешће“, него на нешто много суптилније, а што се дотиче и дисциплине чување тајне. Рани хришћани, као и они у 4. и 5. веку, љубоморно су чували Литургију и од катихумена, дакле оних који су већ били одлучили да се крсте, а ми сада то дајемо „на тањир“ свима, укључујући и оне који се подсмевају хришћанству. Мислим да то није добра примена икономије.

Од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја

– Западноамеричка епархија има четрдесетак парохија и литургијских заједница распоређених у тринаест савезних држава и четири временске зоне. На овим чудом створеним геолошких облицима огромног простора америчког запада или далеког Запада живи око 75 милиона становника. У престоници Калифорније, Сакраменту, међу калифорнијским ранчевима и виноградима, живи значајна српска заједница. Ту је и град Фрезно у близини хиљадулетних дивовских секвоја, а верника има и у већим градовима као што су Финикс и Лас Вегас и пустињи Аризоне и Неваде. Парохијани међу пропланцима урбаног Сан Франциска осећају не само снагу хладног ветра него и таласе либерализма који доминирају тим градом. Верници у савезним државама Монтане, Јуте, Ајдахоа и Колорада погледом посматрају Стеновите планине, док јужну Калифорнију, са већином православних верника у Сан Дијегу и Лос Анђелесу, запљускује моћни Пацифик. Парохијани у орегонским шумама се надмећу по броју кишних дана са онима у Сијетлу. Мањи део парохијана и монаха се подвизује на удаљеној Аљасци, док на Хавајима живи малена српска заједница Светог Лазара Косовског у Хонолулу.