Прочитај ми чланакПрави разлог омражености Бориса Тадића, која се јасно видела на великом митингу опозиције 13. априла, није некадашња неуспела владавина Демократске странке, већ осећај неповратно пропуштене прилике.
Србија је имала два нулта почетка када је могла да изгради другачију политику и неку бољу стварност од ове сад. Ниједан од њих, међутим, не пада 1990. у децембру, када су први пут после Другог светског рата одржани слободни избори са више партија. Обе нулте тачке десиле су се са променом величине и облика државе и красе их донекле невероватне сличности.
Прва се догодила на изборима 1992. кад је од Титове Југославије настала Милошевићева СРЈ, а друга 2007. након што се тај облик распао одласком Црне Горе. Оба пута су одржани парламентарни избори, оба пута су владе трајале нешто више од годину дана, и оба пута се догодио и тежак економски суноврат.
Први пут због ратне хиперинфлације, други пут због Светске економске кризе. И оба пута су Шешељеви радикали добро прошли – 1992. су узели око милион гласова, жестоко нападајући и свог тадашњег такмаца на крајњој десници вођу паравојних формација Жељка Ражнатовића Аркана, чија је Странка српског јединства узела 17.000 гласова. Петнаест година касније, главна тема радикала у кампањи био је Шешељев штрајк глађу у хашком притвору, на чему су 2007. успели да освоје опет преко милион гласова.
Социјалисти, које само што је преузео Ивица Дачић на конгресу 2006. након Милошевићеве смрти у Хагу, све доносећи партијску резолуцију о историјског улози свог непрежаљеног лидера у одбрани Косова, забележили су историјски пад. Добили су једва цензус или око 230.000 гласова.
Ако се кроз комад времена од три деценије прате најопштија опредељења бирача у Србији, види се јасно главно правило пропаганде: Постојање основних уверења у једној заједници. Са тим уверењима се може радити било да се људима хоће продати шампон или политички лидер, али се из тог оквира не може мрдати. И тај оквир показали су и први избори 1990. кад је 46 одсто гласова освојио тадашњи СПС са Слободаном Милошевићем и то је горња граница колико једна владајућа партија потпуном контролом може да накупи подршке. Граница коју напредњаци са Александром Вучићем успевају сада да достигну.
Опозиција – десница и леви центар, СПО Вука Драшковића и ДС Драгољуба Мићуновића су сабрано били на 23 одсто, чему би садашњи Савез за Србију Драгана Ђиласа могао да се нада. И групе грађана – укупно око 400.000 или девет одсто, мера су неког новог Луке Максимовића Белог или сличне ненадане појаве масовног бекства из политичке стварности.
Питање зашто та опредељења показују такву жилавост захтева сложене одговоре и тумачења. Али, зато питање зашто је Тадић урадио исто што и Милошевић, делује простије. Дакле, зашто је први председник самосталне Републике Србије у њеној историји Борис Тадић (ако рачунамо да је била кнежевина, па краљевина, па део велике, па мале Југославије) одлучио, да од Шешељевих радикала начини пожељне опозиционаре, а онда и могуће партнере у власти? И да пре тога придобије Дачића.
Тадић сам није испричао довољно јасну причу о томе у документарним филмовима. Према деловима других прича које се врте на ободу јавности, могло би се тврдити да су утицај на тај политички правац имали они који су од Србије отишли и били у фази одласка. Односно, Црна Гора и Косово.
Деловање Тадића као да је проистекло из убеђења да му грађани Србије неће опростити то што је Косово прогласило независност 2008. непосредно након што је поново изабран за председника самосталне Србије. И да ће му нужно окренути леђа и то што десније могу – ка радикалима, или ка социјалистима као Милошевићевим наследницима.
Та нужност као да је налагала да он први окрене леђа Војиславу Коштуници, који нити је био довољно десно, а и срушио је као противкандидат 2000. Милошевића с власти. И зато је Тадић пробао и са Дачићем, а потом и тихом подршком Томиславу Николићу и Александру Вучићу да направе проевропски заокрет и оду од Шешеља.
Међутим, тим приступом само је у самосталну Србију пренета претходна тековина – а то је да на политички процес пресудно не делују опредељења која се могу изразити кроз партије. Већ је пресудан судар тих опредељења са спољним чиниоцима – југословенским или балканским, како год се то сада називало.
Политички процес наставио се као косовски, у ствари прикривено југословенски, стављајући то увек изнад неке тривијалне партијске припадности. Прикривено, јер се одржава кроз поделу на националисте и Европљане, која је и даље апсолутна тачка раздора. Кад тај контекст господари, он меље партије, лидере и гласаче. И оставља место само за велика груписања, за и против Запада, или Русије, Кине…
Многи детаљи живописно сведоче о непрекинутом господарењу тог спољног контекста. На пример, недавне тврдње контроверзног бизнисмена Душка Кнежевића, који је дошао у сукоб са владаром Црне Горе Милом Ђукановићем.
‘У том моменту налазио сам се у Вили у Ужичкој у Београду заједно са Милутином Мркоњићем, Борисом Тадићем и Микијем Ракићем, јер сам по Ђукановићевом задатку ишао тамо да СПС направи коалицију са ДС-ом како Војислав Коштуница не би више био премијер’, испричао је, између осталог, медијима почетком године Кнежевић, што је Тадић оштро демантовао.
Без обзира колико су ти наводи бизнисмена одбеглог у Лондон тачни или не, остаје слика да је Тадић у лето 2008. направио владу без Коштунице, одласком у Јагодину на кик-бокс турнир код Драгана Марковића Палме из Арканове странке, где је наступила и фолк певачица Сека Алексић. Сво дотадашње убеђење дела јавности да су 2000. и пад Милошевића са власти био права нулта година могло је истог часа да се поништи – и то је био лажни нови почетак који се само привиђао као такав.
Остала је само жудња за новим почетком – ваљда правим, коју и даље заговарају махом средовечни угледници, призивајући револуцију. А то значи промена власти опет без партија, коју изводи нека самоосвешћена група. Невероватна је политичка глупост таквог размишљања. Јер, очекује се појава те групе у исто време када се тврди да су демократске институције потпуно урушене. А институције – то су људи.
Да има таквих повезаних самоосвешћених и институције би биле јаче. И други ниво залуђивања је очекивање да је револуција изводива у стању свеопштег надзора појединца, какав пружа интернет и нова технологија. Јесте могућа али само у фикцији (‘Игре глади’, ‘Еквилибријум’, итд), док су у стварности могући само изоловани терористички акти.
Једино у смислу тих апокалиптичних очекивања, Србија и није на губитку што код ње вишестраначје није успело будући да и тамо где одавно постоји – пропада.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
