Прочитај ми чланак

ТИТО ЈЕ НАРЕДИО – Задатак Козара мора да буде извршен

0

Послератна Југославија развијала је два нукеларна програма: војни и мирнодопски. О нуклеарним амбицијама Титове Југославије објављено је више новинских чланака и неколико књига. Последњи који је у томе најдуже отишао био је др. Драгомир Бонџић, историчар из Института за савремену историју у Београду, који је истражио сву доступну архивску грађу из ове области и објавио књигу “Између амбиција и илузија: Нуклеарна политика Југославије 1945.-1990.”, прву на нашим просторима која се у целости бави југославенским нуклеарним програмом.

– Од почетка своје академске каријере бавио сам се историјом Универзитета у Београду после Другог светског рата и на тој теми сам магистрирао и докторирао. Проучавајући ту историју наишао сам на имена неких професора, пре свега Павла Савића, који су били на неки начин укључени у тај нуклеарни програм. Мене је онда тема заинтересовало па сам је одлучио истражити – рекао је Бонџић и додао.

Public

– Не само да је Југославија била сиромашна и разрушена у рату, него је била земља с врло малим потенцијалима, кадровским и материјалним, на подручју атомске физике. Свега је неколико истраживача било делимично упућено у тајне нуклеарне науке која је била у повоју. Али, политичари су имали амбиције које су додатно биле подстакнуте геополитичком ситуацијом, посебно након сукоба са Совјетским Савезом када је тадашње југославенско вођство пре свега желело остати на власти и сачувати земљу коју су створили у Другом свјетском рату. Баш због тога што су имали мало знања, југославенски политичари мислили су да је бомба остварива – рекао је Бонџић.

Он Истиче како је централна личност југославенског нуклеарног програма био Павле Савић (1909.-1994.), физикални хемичар који је радећи с нобеловцима Ирене и Фредерицом Кири у Паризу дао значајан допринос открићу фисије.

– Према доступним документима, највећи заговорници атомске бомбе крајем 1940-их и почетком 1950-их, били су Едвард Кардељ, Александар Ранковић и Милован Ђилас док се Тито нигде не појављује. Било је неколико састанака на којима су та тројица критиковали Павла Савића као руководиоца Винче због слабог напретка пројекта. У Винчи је у нуклеарни програм био укључен и Стеван Дедијер који о томе пише у својим мемоарима, с тим да у њима даје себи већу пажњу него што сам нашао у историјским изворима – казао је Бонџић.

Наводи како је између 1948. и 1953. године била велика криза у односима између Совјетског Савеза и Југославије и да се баш тада код југославенског руководства рађа идеја о бомби како би се заштитили од потенцијалне совјетске војне инвазије.

– Али, након Стаљинове смрти и доласка Никите Хрушчова на власт дошло је до помирења и сарадње између Совјетског Савеза и Југославије. Хрушчов је приликом доласка у Београд 1955. године спомињао нуклеарну сарадњу, а након тога је потписан споразум у оквиру којег су у Винчу дошла два совјетска реактора. Један је, школски реактор нулте снаге, пуштен у погон 1958. године. Други, истраживачки реактор снаге 6,5-10 мегавата пуштен је у погон 1959. године и на њему су се могли радити значајнији експерименти те обучавати кадрови – појаснио је Бонџић.

Али, 14. октобра 1958. године у Винчи је због неопрезног руковања реактором нулте снаге, озрачено шесторо младих научника у доби између 24 и 26 година. Један од њих је умро док је осталих петоро спашено трансплантацијом коштане сржи у Паризу. Од тих научника данас је још жив нуклеарни физичар др. Радојко Максић (85).

– У Винчу су тада дошли посматрачи Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА) и испитали су цели случај. Тај догађај имао је велики утицај на јавност јер је побудио страх од атома, не само код нас него и у свету- казао је Бонџић.

Почетком 1960-их дошло је до замирања југославенских нуклеарних амбиција због стручних и политичких разлога.

– Наишао сам на неколико стручних елабората с краја 1950-их и почетка 1960-их. У њима се детаљно разрађује могућност израде нуклеарне бомбе. Наши стручњаци у то доба добро разумеју проблематику на теоријском плану, али изражавају сумњу да Југославија то може финансијски, кадровски и инфраструктурно поднети. Из тих стручних докумената, политичко вођство није могло закључити да се до бомбе може са сигурношћу доћи. Тада је и политичка ситуација у Југославији друкчија: док се крајем 1940-их нитко од стручњака не би усудио рећи политичарима не, крајем 1950-их и почетком 1960-их је друкчија ситуација. Прво, велики број стручњака одлази из земље, а и они који остају имају већи интегритет да кажу не или опструирају напоре око рада на бомби. С друге стране, Југославија се тада децентрализира, али је и у великој економској кризи па почетком 1960-их јако слаби финанцирање и пада буџет за нуклеарна истраживања – истакао је Бонџић.

Слабљењу нуклеарних амбиција југославенског водства свакако је допринела чињеница да је Југославија 1961. године постала један од лидера Покрета несврстаних, а затим је 1968. године била једна од првих потписница Споразума о неширењу нуклеарног наоружања. Средином 1970-их дошло је до поновног оживљавања југославенског нуклеарног програма, а директан повод била је прва индијска атомска бомба. Према анегдоти, коју је испричао др. Ђуро Миљанић, Тито је позвао Павла Савића и питао би ли ‘наши дечки то могли направити’, а Савић је одговорио потврдно.

– У Архиву Југославије нашао сам документе са седница из којих се јасно види повезаност оживљавања југославенског нуклеарног програма с индијском нуклеарном бомбом. Индија је у мају 1974. године обавила свој ‘нуклеарни тест за мир’: тврдили су међународној заједници да нуклеарни експеримент раде због мирнодопске примене у рударству, али нису никога уверили у то. Имали су велике проблеме због тога, али Југославија је цело време била уз Индију. У лето 1974. године Тито сазива један скуп с војним, политичким и научним врхом где јасно тражи бомбу. Тито је тада у позној фази свога живота и владавине и не могу одгонетнути је ли то био његов политички блеф или је ипак веровао да Југославија може направити бомбу. У сваком случају, Савезни секретаријат за одбрану на челу с Николом Љубичићем у октобру 1974. године по Титовој директиви ради елаборат, кодног назива „Задатак Козара“, у коме се разрађују могућности даљњег развоја нуклеарне енергије с посебним аспектом на војну примену. Међутим, стручњаци из Београда, Љубљане и Загреба су прилично сумњичави. У Задатак Козара с Института Руђер Бошковић били су укључени Иво Шлаус и Петар Строхал с ИРБ-а – испричао је Бонџић.

Истиче како је Југославија у развоју нуклеарног програма очекивала помоћ од Индије коју је бескомпромисно бранила. Али, та је помоћ изостала.

Тајни војни пројект

– Пројект нуклеарне бомбе замире у старту, а осим одсуства помоћи Индије веома су индикативне расправе које се воде у председништву Југославије крајем 1974. и почетком 1975. године. Југославија већ тада функционише као конфедерација и републике су сукобљене око економских интереса. Занимљиве су те расправе. Примерице, словеначки представник Сергеј Крајгер љутито иступа, не против саме идеје развоја нуклеарне енергије нити против војног сегмента, али инсистира да се о томе расправља у Словенији. Инсистира да Председништво и ЦК Словеније добију материјал о тајном војном пројекту како би друштвене и индустријске организације о томе расправљале. Гдје је ту тајност? Тако се бомба не може направити – тврди Бонџић.

Постојање југославенског нуклеарног програма 1970-их и 1980-их спомиње се у неколико чланака у страној литератури 2000-их година.

                        ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!