Прочитај ми чланак

РАВНОГОРЦИ ПРИПОВЕДАЈУ: Тело у Америци, душа у Србији

0

milka-bakic

Као млада учитељица учила је ђаке зашто се и како воли отаџбина, а само неколико месеци касније, кад је немачка војна сила напала Србију, зграбила је пушку и показала како се отаџбина брани.

Из Бреснице, питомог села у чачанском крају, из породичне куће оца Михаила, витеза са Солунског фронта, преко Равне Горе, оне устаничке, непокорне, отишла је праву у – историју! Са борбених страница историје Равне Горе нико је не може ни помаћи, ни заобићи.

Рођена је у ратно доба када је српска престоница била у пламену и рушевинама, када се низ њене улице сливала немачка и српска крв и када је беседа легендарног мајора Драгутина Гавриловића ушла у све српске кући и, мало касније, у све светске антологије ратних беседа: „Јунаци, тачно у три часа непријатељ се мора разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да остане светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и отаџбине. Ви немате више да бринете за своје животе који више не постоје. Зато напред у славу! За краља и отаџбину. Живео краљ! Живео Београд!“ Учитељица Милка Баковић је често изговарала делове ове беседе.

Преминула је на дан породичне крсне славе светог Стефана у америчком граду Милвокију пре дванаест година, а оживела недавно у Србији, у завичају. Њен братанац, познати чачански лекар Јово Бакић подигао је својој тетки леп споменик и на њему оставио вечну поруку: „Тело у Америци, душа у Бресници“. Ту племениту душу многи памте.

Иза Милке Баковић остало је њено обимно дело, остала је књига „Наци-фашисти и комунисти – они су исти“ објављена у америчком граду Милвокију пре готово три деценије. Књига је изазвала велику пажњу српске јавности у отаџбини и расејању – она говори о Равној Гори, о покрету који је никао на овој планини, о генералу Дражи Михаиловићу, отпору нацистима и комунистима, о Брозовим казаматима у којима је ломљена кичма честитим Србима и кроз које је провела и она. Милка је провела дванаест година у пожаревачкој робијашници само зато што је била саборац генерала Михаиловића и што је од фашиста и комуниста бранила српски народ. Књигу су два пута обновили „Погледи“ из Крагујевца под уредништвом Милослава Самараџића.

Милка Баковић је писала о другима, али су и многи српски писциписали о њој. Супруга др Јове Баковића, Милица, иначе професор књижевности и градски библиотекар сачувала је богату библиографију. О Милки Баковић, поред Самарџића, писали су Драган М. Сотировић и Брано Јовановић, Слободан Ћировић, Милољуб Пантовић и Радул Марковић, Горан Давидовић и Милош Тимотијевић, Душан Трбојевић, Радмила Стојиљковић-Лабан…

Аутор овог прилога уврстио је Милку Баковић у своју књигу „Равногорци говоре“, објављену у издању отачаственог покрета Образ у Београду пре петнаестак година. Аутор наведене књиге познао је Милку и њеног супруга Радоја Радосављевића у њиховој кући у Милвокију. Милка је говорила како се после дугогодишње тамнице ишчупала иза канџи комунистичких зликоваца, како се удала и нашла у Америци.

Ових дана у Београду се појавила још једна књига, исписана женском руком која је преживела Брозове казамате и која је познавала многе жртве комунистичке тираније. Реч је о Радмили Стојиљковић-Лабан која је у својој књизи са ироничним насловом: „Социјалистички рај“ изузетно лепо пише о Милки Баковић. Пише она о том суровом казамату у којем су биле заточене супруге, кћери, мајке и сесте Дражиних сабораца, прогоњене само зато што се нису мириле са комунистичкиом суровом владавином. На првом месту, по чврстом карактеру, Радмила истиче Милку Баковић, младу и лепу учитељицу која је са пушком у руци сведочила о својој неизмерној љубави према отачаству. Радмила на 48. страни своје књиге пише да је Милка имала такво држање да су јој се сви дивили. Милиционерке је с презиром гледала. Ако би јој се нека од њих обратила, Милка је не би удостојила одговара. За књигу Милке Баковић, Радмила Лабан каже да верно приказују паћенички живот, малтретирање, понижавање и кажњавање по затворима.

Књига Радмиле Лабан изашла је пре скоро две деценије у Аустралији да би се ових дана, добротом приређивача појавила и у Београду.

Сви су се, нема сумње, дивили Милки Баковић због њеног отпора комунистичком насиљу и њеној спремности на сваку жртву како би сачувала свој образ и своје достојанство. Али и Баковићева је умела да се диви другим затвореницима које су чувале своју част. У њеној кући у Милвокију, пред Душаном Трбојевићем, Дражиним официром, и аутором овога текста причала је о моралној висини Бранке Јанковић, рођене Давидовић, из Драгачева, удовици Дражог команданта Милутина Јанковића. Бранку је у затвору посетио Ратко Дражевић, шеф злогласне ОЗНЕ у чачанском крају, чију су руке до рамена биле у крви српског народа. Прво што је Дражевић рекао Бранки било је да је млада и лепа и да не треба да дозволи да та младост и лепота вену по затворима. Рекао је даље да јој се отвара пут спасења, да ће одмах бити пуштена из затвора ако на суђењу генералу Михаиловићу посведочи да га је виђала како седи са немачким официрима и како их као савезнике угошћује. Бранка је на то рекла да није истина, да никад такав призор није видела, на шта је мајор рекао да и он зна да то није истина, али ће она, ако то посведочи, бити пуштена са робије. На то је Бранка узвратила: „Зар да оклеветам венчаног кума! Никада!“ Тако је мајор сазнао да је Бранку и Милутуина венчао генерал Михаиловић. Тако је Бранка Јанковић остала у затвору, али је сачувала образ.

А жандармеријски потпоручник Милутин Јанковић, који је међу првима стигао на Равну Гору да би се придружио генералу Михаиловићу је био „вођа одреда смрти“. Тако је названа ова четничка групација која је извршила први јуриш на Немце у окупационом Краљеву и која је заробила немачки тенк. Било је договорено да четници и партизани заједно, из два положаја, нападну окупирани град, али су комунисти, по обичају, слагали. Они су чекали да четници изгину како би они ушли у град. Били су кивни на Милутина Јанковића што је остао жив. Бранка Давидовић била је осуђена на вишегодишњу тамницу зато што се удала за Милутина Јанковића.

О свему овоме могло би се писати и нашироко и надугачко, али је ред да се вратимо Милки Баковић. Већ од децембра прве ратне године остварила је своју жељу: постала је борац са пушком у руци равногорске чете у Мрчајевцима и учествовала у ослобађању Чачка и опсади Краљева. Она је обављала и друге веома поверљиве дужности. Веома отресита и сналажљива у свим приликама, вешта у прерушавању, учитељица Милка Баковић се као проста сељанка са торбом о рамену и корпом с јајима, користећи се теретним возовима и запрегама. Најчешће пешице, кретала по окупираном Београду, испуњавајући, тако налог Врховне команде у повезивању Михаиловићевих сарадника који су живели у илегали. Сличним пословима обавештајне природе, у којима је испољавала невероватну умешност, боравила у Хомољу, по градовима Србије и Црне Горе, где је, близу Колашина, први пут видела Драгишу Васића, који ју је прихватио као своје дете и све време рата очински бринуо о њој.

Срела је све знамените људе Равногорског покрета, многе официре и политичаре: др Стевана Мољевића, др Ђуру Ђуровића, др Војислава Андрића, др Милана Шијачког… Ипак најмилији су јој били сусрети с Чичом, као су звали генерала Михаиловића.

После четворогодишњег ратовања Милка Баковић је пала комунистима у руке. Било је то у Босни 13. маја 1945. године. Осуђена је на вишегодишњу тамницу. Кад је изашла са робије досетила се како би могла да изађе и из државе. Протурила је писмо у листовима српске емиграције и тражила-мужа! Једини услов је био да је држављанин Америке и да је може спасити паклених мука. Тако је из Чикага у Београд дошао Раде Радосављевић. „Кад су звекнули златници“, записала је Милка, „знала сам да ћу добити пасош“. О напуштању отаџбине, професор Милица Баковић из Милкине књиге издвојила је овај део: „Ускоро авион узлете. Полете високо и крену на свој прекоокеански пут. А ја, и поред тога што сам толико желела да овај час доживим, горко заплаках. Сузе су ми бујицом квасиле лице уз пригушене јецаје болног ми срца. Јесте, спасила сам се комунистичког дугогодишњег ропства, али можда никад више нећу видети толико вољену родну груду – моју Србију. Можда никад више нећу осетити заносни ми мирас њива и ливада моје брежуљкасте Шумадије. Никад више нећу проћи кроз моје родно село, нити тамо посетити гробове мојих родитеља и мога ђеда и бабе. Као да ми се нешто од срца цепало, одвајало, што се можда никада неће к њему вратити. И никада то моје преполовљено срце, чији је већи део остао у мојој Отаџбини, неће закуцати весело и срећно – као што је куцало, и живело, за свој родни завичај…“

Ни њено срце, ни њену душу, ни њену етику, ни њену оданаст Отачаству, ни њено јунаштво Србија није заборавила.

(glassacera.wordpress)