Прочитај ми чланакMожемо на нашим екранима видети све детаље уличних протеста из Хонг Конга, Багдада, Каталоније, Париза… Али, где су Подгорица, Никшић, Бар, Пљевља, Беране
Кабловски дистрибутери и телевизије у Србији ових дана су у жестоком и немилосрдном јавном рату. Сви они, различити и посвађани, имају и нешто заједничко: ћуте и жмуре пред устанком народа у Црној Гори који брани своје светиње. Ћуте о најважнијој борби Срба.
Главни провајдери кабловских канала и најгледаније телевизије у Србији отворили су баражну ватру једни на друге. Нећемо сада улазити у суштину њиховог пословно-финансијско -политичког сукоба, у коме су на једној страни продржавни, а на другој приватни, антирежимски и опозициони дистрибутери и ТВ канали.
Чињеница је да нико од њих, а грађани имају на стотине ТВ канала на свом даљинском, нису у суботу увече имали камере у Подгорици када је црногорска полиција бацала сузавце и шок бомбе на омладину која протестује.
Зараћене телевизије ћуте о борби Срба
Како је могуће да телевизије које се проглашавају за једине лучоноше слободе у Србији не извештавају са историјских скупова широм Црне Горе, на којима се у збиру, у исто време, окупи и више од стотину хиљада људи.
Како је објашњиво да у Србији 2020. године на јавним сервисима, националним фреквенцијама, „симболима демократског извештавања“, регионалним лидерима – грађани не могу да виде тренутно најважнију борбу српског народа која се одиграва у Црној Гори?
Постоји ли професионални разлог да се то игнорише?
Телевизије које се хвале раскринкавањем афера, инсјадерским ексклузивама, храбрим објављивањем опасних прича, замукле су пред највећом крађом модерне цивилизације.
Ћуте пред чињеницом да једна држава, први сусед, покушава да од народа, махом српског, отме цркве и манастире. Телевизије којима су пуна уста патриотизма, бриге за државу и национални интерес, немају укључене рефлекторе на најдраматичнији и најважнији друштвено-политички процес у региону.
Ћуте пред чињеницом да је једна држава, најмлађа чланица НАТО-а, ударила на елементарно право једног народа и то пред очима међународних комесара, апостола либералног света, проповедника европских вредности.
Има ли узбудљивије и изазовније новинарске приче?
Ни европске ни националне, ни провладине ни евроатланске камере нису заинтересоване за литију у Бјелом Пољу дугу 50 километара.
Нису заинтересоване за пробијање Срба кроз сметове на жабљачких минус десет. Није им занимљиво богојављенско купање хиљада људи који са косовском песмом на уснама улазе у црногорску реку Јордан. Не брине их хапшење новинара и уредника, не секирају се због привођења грађана који су само окачили неки пост на друштвене мреже, не тангира их прогон деце који само истичу тробојку коју осећају у срцу.
Телевизије у Србији извештавају о Србима у Црној Гори стидљиво и на кашичицу. Као да се ради о борби Абориџина за своја права или о Индијанцима у бразилским шумама Амазоније.
Приљежно и професионално, можемо на нашим екранима видети све детаље уличних протеста из Хонг Конга, Багдада, Каталоније, Париза…
Али, где су Подгорица, Никшић, Бар, Пљевља, Беране – где су Острог и Морача?
Ближи се дан, извесно је, кад ни телевизије у Србији неће смети да прећуте догађаје у Црној Гори. Јер долази расплет. До тада, пратите епску битку Срба на медијима који о њој поштено и свакодневно извештавају.
Ми вам препоручујемо Спутњик.
