Према члану 142. став 1. Закона о јавном информисању и медијима (даље: медијски закон), издавач медија чији је оснивач Република, аутономна покрајина или локална самоуправа – осим јавних сервиса на националном или покрајинском нивоу – приватизује се по општим прописима о продаји капитала. Уколико до 1. јула 2015. године капитал издавача медија не буде продат, поступак продаје се, по члану 142. став 7. медијског закона, обуставља, а капитал приватизује преносом акција запосленима без накнаде. Ако запослени не прихвате бесплатни пренос акција, медиј, по члану 142. став 8. истог закона, престаје да постоји и брише се из регистра, а одлуку о промени делатности издавача медија или одлуку о укидању издавача медија доноси његов оснивач.

У раљама ових одредаба нашла се и Новинска агенција Танјуг. Основана је још 1943. године, а садашњи статус дугује Закону о Јавном предузећу Новинска агенција Танјуг, донетом у СР Југославији, који је по распаду те државе наставио живот као закон Републике Србије, њеног правног следбеника.

Ово јавно предузеће није искористило могућност приватизације преносом акција на запослене без накнаде, па је Република, преко Владе која врши њена оснивачка права, требало да донесе или одлуку о укидању Танјуга као издавача или одлуку о промени његове делатности. Влада није поступила ни на један од ових начина и тако је направила несхватљиву грешку: бркајући различите појмове, прогласила је престанак издавача медија уместо престанка медија! Издавач медија је, по члану 32. медијског закона, физичко или правно лице које се бави издавањем и дистрибуцијом медијских садржаја. Медиј је, по члану 29. медијског закона, средство јавног обавештавања без својства правног лица, а чине га нарочито сервис новинске агенције, дневна или периодична новина, радијски или телевизијски програм, њихова електронска издања, интернет страница и интернет портал. Кад до приватизације издавача медија не дође ни преносом бесплатних акција (као крајњом опцијом), онда, по члану 142. став 8, престаје да постоји медиј а не издавач медија. Судбина издавача зависи од тога да ли је његов оснивач одлучио да га укине или да му само промени делатност. А та одлука је изостала.

Поистовећујући издавача медија с медијем, Влада је, уместо да констатује престанак сервиса Новинске агенције Танјуг, констатовала престанак Јавног предузећа Танјуг! Мешањем ова два појма није дошло ни до престанка Танјуга (јер одлука оснивача о томе није донета), ни до престанка сервиса те новинске агенције (јер нема одлуке којом се констатује његово гашење).

У Одлуци о правним последицама престанка Јавног предузећа Новинске агенције Танјуг, коју је 3. новембра 2015. године потписао премијер, Влада наводи: „Танјуг је престао са радом 31. октобра 2015. године, у складу са чланом 146. став 1. Закона о јавном информисању и медијима”. Први део овог исказа је погрешан, јер Танјуг није медиј да би, по члану 142. став 7. престао да постоји изостајањем приватизације бесплатним преносом акцијског капитала на запослене; он је издавач медија па се не гаси на основу самог закона, већ по одлуци о укидању коју, у смислу члана 142. став 8, доноси Влада вршећи оснивачка права Републике. Други део цитираног исказа је погрешан, јер се у њему наведена законска одредба односи на престанак важења закона о оснивању Танјуга а не на престанак самог Танјуга.

Из реченог произлази да је Влада, најпре, морала да донесе одлуку о укидању Јавног предузећа Новинска агенција Танјуг, па тек онда да приступи уређивању правних последица њеног престанка. А и само уређивање ових последица морало је бити условљено релевантним законским оквиром, којег чине одредбе о ликвидацији садржане у чл. 524-548. Закона о привредним друштвима, које се, по члану 1. став 1. Закона о јавним предузећима, примењују и на јавно предузеће о којем је овде реч.

Да је Влада ово имала у виду, Одлука о правним последицама престанка Танјуга морала би да има другачију садржину. У уводу Одлуке требало би да пише да се заснива на акту Владе о укидању тог јавног предузећа, заснованом на члану 142. став 8. медијског закона, који представља и одлуку о покретању поступка ликвидације.

Даном регистрације одлуке о ликвидацији, јавно предузеће наставља са радом, али фирма добија префикс – у ликвидацији. Од тада би фирма овог издавача требало да гласи: Јавно предузеће Новинска агенција Танјуг, у ликвидацији.

Ликвидациони управник постаје законски заступник фирме у ликвидацији. Њега је у овом случају требало да именује Влада, одлуком о укидању Танјуга. Да је то учинила, он би постао орган заступања, док би ранијем директору престао мандат. Наравно, уколико му у моменту покретања ликвидације већ није престао. Ако јесте, он то не би могао да буде.

Обустава ликвидације могућа је и због настављања пословања фирме. У овом случају Влада би, у вршењу оснивачких права Републике, на основу члана 142. став 8, морала да донесе одлуку о промени делатности Танјуга (а не одлуку о укидању). То би за ово јавно предузеће била и шанса за спас применом члана 16. ст. 2. и 3. медијског закона.

Запослени би шансу за спас могли да потраже и у одредбама ст. 7. и 8. члана 142. Према ставу 8, последице неуспешне приватизације настају „ако запослени не прихвате пренос бесплатних акција”. Неприхватање подразумева да им је тај начин приватизације понуђен. Ако понуде није било, није могло бити ни њеног неприхватања. У том случају, понуда би могла да уследи и после стављања ван снаге Одлуке Владе о правним последицама престанка Јавног предузећа Новинска агенција Танјуг. Ту одлуку могла би да опозове и сама Влада.

Ако Влада то не учини, за испитивање законитости њене одлуке и решења Танјуга у ликвидацији којима су повређена права запослених, надлежан је привредни суд, јер је, по члану 25. став 1. тачка 4. Закона о уређивању судова, он надлежан да решава спорове „поводом стечаја и ликвидације”.

Редовни професор Правног факултета универзитета Унион у пензији

Ознаке: Новинари, Србија, Танјуг