Прочитај ми чланакДок је у Европи беснео Велики рат 1917. године, Русија се нашла на коленима. Редом, губили су битке на источном фронту. Широм земље, комунисти су користили ратно стање. Револуције из фебруара и октобра 1917, после којих је следио трогодишњи крвави грађански рат, избрисале су царску Русију са карте света.
Део интелектуалне елите Руске империје спас од бољшевичког прогона потражио је у емиграцији. Близу 40.000 људи населило се на територији Краљевине СХС. Снашли су се брзо. До 1941. године руска бела емиграција дала је значајан интелектуални допринос српском друштву.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца спас је пронашао Петар Николајевич Врангел, високи Рус леденог погледа. Шира јавност за њега је први пут чула када се прошле године на РТС-у емитовала серија “Сенке над Балканом”. У архивским књигама описују га као лидера Руса на овим просторима, преносе Урбанестране.рс.
Корачао је самоуверено и у свима будио страхопоштовање, упркос томе што га је пратила репутација губитника. Због традиционалне козачке црне униформе са гасирима – резервним патронама за пушку – добио је злослутни надимак “Црни барон“.
О њему се зна да припада старој дворској породици прибалтичких барона. Врангел, корене води још из 13. века. У години Берлинског конгреса 1878. године родио се Петар Николајевич.
Са 18 година завршио је техничку школу у Ростову, а 1901. године је дипломирао на Рударском институту у Санкт Петербургу и постао инжењер. Исте године ступа у елитни Гардијски коњички пук, да би недуго потом завршио и Николајевску коњичку школу и постао резервни официр.
Када је почео Руско-јапански рат 1904. године, добровољно се пријављује у војску. Пошто се истицао у борбама, показавши изузетне стратешке и војне способности, добија ордење Свете Ане и Светог Станислава, као и чин поручника. Учествује у казненој експедицији у балтичком региону, а 1907. године се враћа у Гардијски коњички пук. Дипломира на Војној академији као седми у класи и до краја живота није скидао официрске еполете.
Врангел је оженио ћерку члана Високог суда Олгу Михајловну Иваненко 1907. године. Са њом је имао четворо деце – Елену, Петра, Наталију и Алексеја.
Октобра 1914. године Врангел постаје један од првих руских официра са орденом Светог Ђорђа ИВ степена – највишим руским војним одликовањем. Постаје пуковник и добија прекоманду на Југоисточни фронт. Као генерал-мајор 1917. године добија одликовање Крста Светог Ђорђа за одбрану линије на реци Збруч.
После изласка Русије из Великог рата, генерал Врангел напушта војску и одлази у Јалту на Криму. Тамо је живео у дачи док га бољшевици нису ухапсили крајем 1917. године. Легенда каже да му је том приликом живот спасла супруга Олга. Рекла је да жели да погине са својим мужем и бољшевици су се сажалили и оставили барона у животу.
Видевши да је живот на Јалити ризичан, Врангел одлази у Кијев где се на кратко прикључио армији новостворене државе Украјине. Схвативши да Украјина постоји само захваљујући огромној помоћи Немачке, Врангел је напушта и прикључује се антибољшевичкој Добровољачкој армији. Добио је да командује корпусом, а унапређен је у чин генерал-потпуковника. Ауторитативни командант и праведни администратор није толерисао безакоње и пљачкаше у својим одредима па га је народ заволео.
Генерал Врангел ушао је у сукоб са командантом Јужне Русије, генералом Антоном Дењикином. Бројна неслагања довела су до тога да Врангелу буде одузета команда, па он 1920. године одлази у изгнанство у Истанбул.
Нешто више од месец дана касније Дењикин напушта место главнокомандујућег и Врангел се враћа да преузме дужност врховног команданта снага Белих на Криму. Међутим, Црвена армија је била јача.
Схвативши да нема куд, организовао је масовну евакуацију са обала Црног мора. Свима је дао могућност да бирају – да се евакуишу са њим и оду у непознато или да остану у Русији.
Домовину је напустио 14. новембра 1920. године, бродом “Генерал Корнилов“, последњим који је испловио са Крима. Живео је неко време на својој јахти “Лукул“ у Истанбулу све док није потопљена. На њу је налетео и потопио је италијански пароброд. У то време, Врангел је био на копну, а овај инцидент сматра се неуспелим покушајем атентата на Белог командира.
Наставља да бежи, као рањена звер. Преко Туниса, Врангел са својим штабом стиже у Котор. Уз посебне симпатије краља Александра Карађорђевића који је студирао у Петрограду.
Барон постаје вођа свих руских избеглица, као најугледнији од свих Белих емиграната. Штаб генерала Врангела налазио се у Сремским Карловцима, где се налазио и Свети Синод Руске православне заграничне цркве. Супруга славног барона Олга посветила се бризи о избеглицама. Ту остају до 1927. године, када се селе у Брисел.
“Последња руска зима – Тамни Вилајет Руског Београда”
“Тог 27. септембара 2018. године око поднева стижем у Сремске Карловце, прелепи барокни градић који је уснио дубок сан између обронака Фрушке горе и плавог Дунава. Место представља праву ризницу српске али и светске историје и културе. Разлог мог доласка јесте рад на књизи “Последња руска зима“ која истражује живот руских избеглица, понајвише током боравка у Краљевини СХС/Југославији. Од многих писаца сам добио савет да је немогуће написати добру књигу на одређену тему, а не осетити атмосферу места на којој се одиграва.
У Улици Митрополита Стратимировића нема много пролазника иако је радни дан. Најблаже речено стиче се утисак да је време стало, помало и због великог броја предивних старих, али на жалост врло слабо одржаваних кућа које се налазе у јако лошем стању.
Историју смо учили у образовном систему Титове Југославије, под контролом нечега што се најпре звало потпуно апсурдно – ОЗНА (или тачније Одељење за заштиту народа које је судило и пресуђивало по свом нахођењу), па није ни чудно што је велики, готово епски противник комунизма (зла које ће у том веку преокренути читав свет) генерал Врангел морао бити заборављен.
На адреси 19-21 налази се једна прелепа кућа са краја XИX века. Та кућа је подељена на два индентична дела, а у десном делу куће на броју 21, тачније на другом спрату ове двоспратнице живео је и радио чувени генерал Врангел од 1922. до 1926. године. Сама врата на улазу у ову зграду као и чини ми се сва остала унутрашња столарија су у изворном и у јако лошем стању, али самим тим ипак пружају снажну аутентичности оног времена када су на овом месту доношене врло битне одлуке везане за руску емиграцију.
Док ходам кроз унутрашње двориште и ходницима ове куће пењући се ка Врангеловом некадашњем стану, можда због умора, а можда и због самог значаја овог места, наједном застајем као неком тајном силом заустављен, на тренутак у мислима појавише се ликови свих епских историјских личности некадашње светске силе Царске Русије – Врангел, Климович, Љвов, Шуљгин, Милер… као да јасно видим њихове ужурбане силуете забринутих лица како на руском језику размењују мишљења, договарају се…
Кренимо редом, зашто је Врангел дошао баш у Краљевину СХС и Сремске Карловце? Сам Врангел је желео да дође искључиво у Србију јер су друге савезничке државе признале Совјетску Русију. Одлуком Пашићеве Владе из 1921. године дат је пристанак за долазак Врангела са његовим штабом и политичким органом Руским совјетом, под условом да се због противљења дела опозиционих листова тачније “Хрват“ из Загреба и “Југославија“ из Љубљане ипак изузме Београд као седиште штаба, већ да то буду Крагујевац или Сремски Карловци.
Била је средина марта 1922. године, када је Врангелов штаб већ нашао смештај у згради старе Градске болнице “Шпитаљ“, те у свечаној сали Магистрата и “Благодејанију“ (зграда данас не постоји), али и по приватним кућама у Сремским Карловцима.
Тада је под окриљем ноћи у снегом оковане Сремске Карловце стигао и сам Врангел познатији као “Црни барон“, ноћна мора комуниста. Иако поражен у грађанском рату још увек је Лењину и Стаљину дрхтао глас на помен његовог имена и сећање на дане када је у крвавом врењу током митске битке у Царицину (потоњи Стаљинград) демонстрирао своју моћ и до ногу потукао бољшевике уз реченицу: “Не могу да се браним, прелазим у напад“.
Бољшевици су га искрено мрзели, у совјетској енциклопедији из 1938. године су написали о њему: “Паметан али необразован, често арогантан без обзира на своје две дипломе, бескрајно частољубив, много полаже на сјај и позу“. Од одласка из земље па до смрти биће ловина црвених царева из Москве.
Врангелов живот и рад
У Карловцима је дочекан од сарадника у готово мистериозној атмосфери. О томе је у Србији мало писано.
Врангел је био религиозан човек, имао је склоност као и сви Руси да верује у чуда. Постоји руска непреводива реч “авос“. Уздати се у “авос“ значи радити нешто без посебног напора, али уз очекивање да ће све случајно испасти добро. Овога пута остати спокојан у оваквој ситуацији било је могуће само уз бескрајан оптимизам.
Врангел је убрзо по доласку у Сремске Карловце закупио кућу у Митрополита Стратимировића 19-21 и у њу се уселио са својим родитељима који су пристигли из Дрездена и са својом женом и децом који су пристигли из Париза.
Одмах по доласку организовао је Специјални одсек, обавештајну службу. На челу тог одељења поставио је генерала Климовича, последњег шефа злогласне тајне царистичке службе познатије као Охрана. Потом је основао политичку организацију на чијем челу је поставио Василија Шуљгина, те војни штаб којим је руководио генерал Милера. У то време у Карловцима је основан и Свети Синод Руске православне заграничне цркве са митрополитом Антонијем као поглаваром.
За Лојда Џорџа тврдио је генерал Врангел да је главни кривац за неуспех његове војске јер је захтевао да Врангел прекине борбу против бољшевика и да се још у мају 1920. године када је Врангел још увек био на завидном нивоу спремности за борбу, трупе из Енглеске повуку са Крима.
Те исте године у октобру, каже Врангел, Британија је извршила притисак на Пољску да склопи мир са Совјетском Русијом. Те околности имале су за последицу да се 500.000 црвених трупа пребаце на Крим и да на тај начин услед бројне надмоћности просто прегазе Врангелове трупе. Ситуација се иза тога није могла одржати и морало се приступити евакуацији.
СТИЖУ МОШТИ 20 руских светитеља https://t.co/eMen9BPDpl
— СРБИН инфо (@srbininfo) October 7, 2018
У време доласка у Сремске Карловце наводно је генерал Врангел био без новца, али је затим уследило обилно финансирање од руских и страних капиталиста, мада ће га у том периоду пратити и афера са Петроградском заложном банком. Нешто касније основаће и своје предузеће “Техника“ са уделом од пет милиона динара.
Основао је 1.септембра и РОВС са главном идејом повратка у стару Русију путем оружаног обарања поретка у Совјетској Русији. У помоћ приликом оснивања РОВСа Врангел ће позвати и мистицизам, захтевајући да се РОВС прогласи “витешким редом“ Александра Невског а да односи унутар организације буду засновани на гвозденој дисциплини и поштовању према надређенима.
Буди страхопоштовање
Врангел је био високи, витки, леденог погледа Рус. Корачао је самоуверено улицам Сремских Карловаца и у свима будио страхопоштовање, упркос томе што га је пратио глас пораженог. Због традиционалне црне козачке униформе са гасирима – резрвним патронама за пушку – добио је злосутни надимак “Црни барон“. Свима је падало у очи да он живи необично повучено. Никога није примао и до њега је било теже доспети него до Далај – Ламе.
Причало се да је Врангел повучен због страха од атентата. Брижљиво је чуван од стране његове мајке Марије Врангел и секретара Николаја Котљаревског, преко којих се једино могло доспети до Врангела. Свакога дана одлазио би у просторије свога генералштаба који се налазио у једној згради у порти Саборне Цркве и ту је остајао са својим штабом.
Врангел би у слободно време често одлазио на Дунав, где је у самоћи пецао рибу и остајао сатима. Врангел је свакога дана добијао огромну пошту: велики број новина и писама, које су му слате из свих крајева.
Највећи део дана проводио је у својој светлој соби за рад, чији је изглед у свему носио обележје јуначке историје те армије, на челу које је генерал водио борбу за част и слободу домовине.
Поређане на зиду иконе, благослов многобројних градова ослобођених 1919-1920. године од црвеног ропства – Ћивот са старинском иконом – благослов руског свештенства новом вођи у Криму, са повезом ордена Св. Георгија, слике, скице – све то подсећа на целу историју пута армије.
Сама појава генерала прави утисак нечег војничког, силног и мистичног.
Висока стаса, коштуњава, енергична диктаторског лица, челичних очију, он је персонификација снаге и воље, прави витез који може и мора да води масе са собом.
После импресивног утиска и посете овако важног архитектонског драгуља прошетао сам и до краја улице Митрополита Стратимировића где се налази споменик генералу Врангелу, дело Василија Аземеше, пројекат који су финансирали пословни људи Виктор Лебедев и Драган Аврамов.
Последња ноћ “Црног барона”
Када је сматрао да је стабилизовао ситуацију преселио се у Брисел, мада многи савременици тврде да то више није био онај исти човек гвоздене воље. Има и индиција да је био у лошој финансијској ситуацији и да је породица била приморана на живот прикривеним сиромаштвом у троспратној кући у Руе де Бел Аир. Та кућа постоји такође и данас и у њој су смештене канцеларије једне пројектантске куће, занимљиво је да на њој нема спомен плоче.
Врангел се није ни у Бриселу сретао са странцима нити је примао ненајављене госте. Једног дана се појавио брат његовог слуге који је истовремено био и његов кувар. Генерал није могао спречити браћу да се састану, нити је покушао то. Чињеница је да је овај наводни “брат“ био морнар совјетског брода који је пристао у Антверпену појавила се тек пар деценија касније када су отворени архиви. Посета је трајала цео дан, а два мушкарца су сво време провела у кухињи. Чим је мушкарац отишао Врангел се разболео. Ниједан лекар није могао успоставити јасну дијагнозу.
Појавио се хронични кашаљ са крвавим испљувком, повишена температура праћена наизменично дрхтавицом, те ноћно знојење и нагло мршављење. Ни белгијски лекари, а ни француске и руске колеге које су позване из Париза нису могли учинити ништа за Врангела упркос труду да му олакшају бол и патњу. Слуга и његов брат су нестали, а Врангелови пријатељи нису успели да их пронађу, нити је покретана истрага. Аутопсија је утврдила присуство велике количине бацила туберкулозе иако Врангел није никада боловао од те болести. Нема сумње да су бацили били свежи и убачени из спољног извора. По мишљењу стручњака ово је могло да се изведе само инфицирањем хране са бацилима ТБ, а познато је да су “тровачи“ ОГПУ имали такве отрове у том периоду. Злочин је остао под велом мистерије. Отрован је од стране ОГПУ, тајне полиције добро инфилтриране у емигрантске кругове. Врангел је убијен иако је званично саопштење гласило да је умро.
Унук Петра Врангела, Петер Басилевски 2007. године изјавио је да држава још није осудила зло и одбио је да остаци његовог деде буду пребачени из Београда у Москву.”
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
