Прочитај ми чланакСудбина краљице Марије Аноанете, као и исход Француске револуције, добро су познати. Тек након 200 година и исто толико људи који су за себе тврдили да су Маријини потомци, откривено је шта се заиста десило са њеним најмлађим сином, наследником француске круне, краљем Лујем XVII.
Судбина краљице Марије Аноанете, као и исход Француске револуције, добро су познати. Тек након 200 година и исто толико људи који су за себе тврдили да су Маријини потомци, откривено је шта се заиста десило са њеним најмлађим сином, наследником француске круне, краљем Лујем XVII.
Најмлађи син Марије Антоанете, Луј Шарл, имао је само 4 године када је почела Француска револуција. У осмој години формално је постао краљ. Истовремено, био је заробљеник револуције, живео је у прљавој ћелији озлоглашеног Париског замка и није је напустио до краја живота.
Након смрти, његово срце имаће сопствену причу о путовању краљевским дворцима.
Од Версаја до тамнице
Након што су краљевску породицу одвели у „Замак“, тадашњи принц Француске их више никада није видео.
Био је затвореник нових револуционарних власти, препуштен на њихову милост и немилост.
Робеспјер је члановина краљевске породице наменио сурове судбине – краља Луја XVI су на гиљотину извели у јануару 1793. а шест месеци касније исту судбину доживела је и краљица. Међутим, из политичких разлога, јакобинци нису хтели исто да поступе и са њиховом децом.
Мали Луј-Шарл, осмогодишњи затвореник јакобинаца, након смрти оца формално постаје краљ Француске, Луј XVII. Европски дворови су се опходили у својим документима као да је Луј потпуно легитимни наследник круне. Међутим, у Француској је успостављена република, у којој је династија један од најомрзнутијих појмова. Међу многе жртве таквог расположења спада и тужна судбина Луја XVII, краља без круне.
Грађанин X
Робеспјер је намеравао да од Луја XVII направи пример цивилизацијског искорака Револуције, што је један од најнеуспелијих планова у историји планирања. Наиме, наследник Бурборнске лозе је требао да постане обичан грађанин, и тако симболично покаже победу грађанске класе. Као неко ко је требао дечаку одраслом у Версају да покаже како живе обични грађани Прве републике, одређен је Антоан Симон, Робеспјеров пријатељ.
Пијани револуционар није био неко друштво ни старијима, а по дечака краља био је девастирајући. У стотинама књига су остала описана понижавања која је претрпео мали Луј XVII – изнуриван глађу, трован најогавнијом пропагандом о својим родитељима, физички малтретиран, психичи гажен, у замраченој тамници париског затвора провео је скоро 3 паклене године.
Жан-Баптист Халмон је посетио Луја XVII у ћелији неколико месеци пре смрти. Био је послат од стране нове Владе 1795. да се увери у здравље и третман краљевске деце. Он је свој сусрет са њима описао 1814. текстовима које је објавила тадасња штампа.
Из тог описа малог краља, можемо да наслутимо јадно стање у коме се налазио. Иако његов простор за живот, полузамрачену собу у кули Замка, назива јако чистом, то можемо приписати најављеној посети. Али, описујуци психицко и физицко стање затвореника, наслућујемо психичко стање дечака. Био је потпуно изгубљен, речи као да нису допирале до њега, а прва рекција је била узрокована заповедним тоном којим су му почели постављати питања. И тада, дечак је одговарао аутоматски, нељудски, штуро, а повинувши се свакој наредби коју су издали. Стање духа код десетогодишњег Луја, Хамонд је описао као „Сломљено“, а ни физички Луј није стајао много боље.
Одлазак
Осмог јуна 1795. умро је десетогодишњи Луј XVII, краљ који је краљевање провео без и једног дашка радости. Доктор Филип-Жан Полетан је радио аутопсију дан након смрти. Записао је у свој роковник да је тело затекао у неухрањеном стању, са ожиљцима који су личили на ране од бичевања, изједено туберкулозом и нехигијеном. Оно што није записао је да је том приликом извадио срце краља Луја XVII и однео га са собом као неки научни трофеј.
Истина о злехудој судбини малог Луја XVII била је превише тужна да би је људи прихватили. Убрзо се појавила прича да краљ није страдао у ћелији замка, него да су ројалисти успели да га извуку, и подметму леш неког другог. Већини је било лакше да поверују у причу у којој је краљ преживео, него истину да је, као дете, умро страшном смрћу.
Поновни доласци
Али, за одржање није била довољна само жеља већине да верује у њу. Када је, после слома Прве републике, на француски трон дошао брат свргнутог Лија XВИ, и узео име XVIII, многима је то био аргумент да је прича о томе да је Луј XVII преживео затвор истинита.
У првој години владавине, више десетина људи је дошло са тврдњом да су управо они Луј XVII. Тај тренд се настављао и у наредним деценијама, па и касније, јер су многи своје порекло почели спајати са трагичним принцом. Уље на ватру је доливала и чињеница да, обзиром на замраченост просторије у којој је боравио, младог Луја нико није ни видео неколико месеци пре смрти. Пошто је сахрањен у необележеном гробу, и након његове смрти јако мало људи је видело леш краљевића. Идеални услови за лов у мутном…
Дефинитивно најпознатији човек који је тврдио да је Луј XVII је Карл Вилхелм Наундорф. Целог живота је инсистирао да је он син Луја XVI и Марије Антоанете, те је на крају и сахрањен, у Холандији, као припадник лозе Бурбона. Наиме, иако је Француска протествовала, Холандија је допустила да на гробу овог Немца, као и у државним књигама, пише да је сахрањен као Луј XVII, краљ Француске.
Француски суд је коначно 1954. године пресудио да Нуендроф и његови потомци нису у вези са краљевском породицом, што их није спречило да и даље тврде да су огранак Бурбонске лозе.
Већина стручњака се слаже да је тачка на све спекулације стављена ДНК тестом 2000. године.
Пут срца
Фото: WIkipedia/Pierre-Emmanuel Malissin et Frédéric Valdes
Срце које је доктор Филип-Жан Пелетан чувао у својој кући, у тегли са алкохолом, из зависти је украо један његов ученик. На својој самртној постељи, ученик се покајао и пожелео да је врати Пелетану, али је тегла са срцем завршила код париског надбискупа, где је и остала до револуције 1830.
Након тога је мењала власнике између припадника владарске породице, али сами краљеви никада нису хтели да прихвате да је то заиста срце Луја XVII. Већ је било толико претендената, да неко срце у тегли алкохола није био довољно јак доказ.
Тегла са срцем завршила је код шпанског огранка династије Бурбона и у њиховом власништву била је више од једног века. Године 1975., из Шпаније је враћена у Париз, и од тада стоји у Базилици у Сент Денију. Тамо је дуго стајало изложено као срце особе која је умрла у затвору, јер ни у Базилици нису били сигурни да ли се заиста ради о Лују XVII.
Крај мистерије
Године 2000. након доста правних заврзлама, извршено је ДНК тестирање узорака узетих са срца, и узорака који су припадали члановима краљевске породице. Са великом дозом сигурности се утврдило да срце припада сину Марије Антоанете, односно да је дечак који је умро у тамници заправо био краљ Луј XVII. Од тада су замрле и приче о наследницима бурбонске лозе, а преко 150 људи који су тврдили да су они синови француског краља су откривени као преваранти.
Након што је утврђено да срце припада Лују XVII, 2004. године је организована и сахрана, више од 200 година од смрти младог наследника. У породичној цркви у Паризу, недалеко од места где почивају његови родитељи, Луј XVII је сахрањен у присуству бројног европског племства. Била је то права краљевска сахрана, иако је од преминулог остало само 200 година старо срце.
