Pročitaj mi članak

Tako je govorio Irinej ili episkope, piši drugo pismo

0

“Tebe boli tvoja Bačka. A Kosovo je srce i temelj i Bačke i Hercegovine i sve Srbije.“, reči su koje je blaženopočivši episkop Atanasije Jevtić uputio Irineju Buloviću opominjući ga zbog ćutanja i podrške Aleksandru Vučiću u “izdaji” Kosova i Metohije i pitajući ga: “Može li se budućnost naroda kao žive Crkve graditi na servilnim lažima i propagandnim obmanama…?”.

Велики Таса није ни слутио да ће се пре питања Косова и Метохије заврштити питање Српске православне цркве у Македонији.

Тајанственом смрћу владика Амфилохија и Атанасија, Српска православна црква је, по многима, изгубила последњи штит у борби да опстане и остане и српска и православна. То се показало одлуком патријарха и СА Сабора СПЦ да се одрекну своје историје, својих светиња и свог народа у Македонији, признавањем аутокефалности МПЦ. И то на брзину, скоро преко ноћи, уз ћутање српских владика, свештенства, САНУ, интелектуалца, политичара…

Само малобројни су се огласили, добронамерно критиковали такву одлуку и постављали питања на која нису добијали одговоре, бар не конкретне.

Један од најмоћнијих људи у СПЦ епископ бачки Иринеј Буловић, у разговору са “драгим пријатељем” Милорадом Вучелићем¹ за лист “Печат“, коментарисао је нека од најважнијих питања чије ће решавање утицати на будућност српског народа, као и питања која ће утицати “на судбину наше планете”.

Епископ бачки је у разговору изразио забринутост због дешавања у Украјини, бавио се питањем раскола у украјинској цркви, бавио се микро и макрокосмосом, биоетиком, школством… али никако Србе на Космету да спомене. Причао је епископ бачки о литијама и догађајима у Црној Гори, хвалио Дритана Абазовића (“сматрам га не само часним човеком и одговорним државником „старога кова” него и својим пријатељем“), али никако име блаженопочившег митрополита Амфилохија да изусти. Зашто и како, он то најбоље зна, ми наслућујуемо.

Епископ Иринеј се у разговору са драгим пријатељем Вучелићем највише потрудио да објасни зашто је призната МПЦ, а добронамерне критичаре оптужио да нису богословски компетентни, да су декларативни хришћани, а не хришћани-практиканти, при чему, како каже, “један део њих врло ретко и улази у храм, али ипак сматра да може да дели лекције Патријарху српском.”

Рече епископ Иринеј Буловић да је тзв. Македонска православна црква “вековима била самостална”, љутио се на Бугарску православну цркву јер није у потпуности прихватила аутокефалност македонске, тврдио је да су сад немањићке светиње светиње доступне СПЦ, окарактерисао односе између СПЦ и МПЦ као братске…

Не осећајући се достојним да полемишем са једним српским владиком, могу само, на све то што је рекао, да подсетим на коментаре, питања и апеле од мене много умнијих глава, сигурно искрено забринутих за Србију, српски народ и СПЦ.

Бивши министар културе и информисања и носилац орден Светог Саве другог степена Владан Вукосављевић у својим текстовима пише: “Дали смо своје тело и душу а заузврат добили гордост и уздржане осмехе новопеченог македонствујушћег клира који је добио оно о чему ни Тито ни Лазар Колишевски нису смели ни да сањају да је могуће.“

Вукосављевић у “Отвореном писму Светом Архијерејском Сабору Српске православне цркве” подсећа на “комунистичко и коминтерновско отровну доктрину о Србима као угњетачима других народа” и брисању српства из македонске историје. “Део тог пројекта је и стварање МПЦ на начин који је СА Сабору сигурно добро познат”, пише Вукосављевић и подсећа да је јула 1967. у Охриду, под Титовом сликом, донета одлука о проглашењу аутокефалности МПЦ и тако започет раскол, те тако чуди и тера на сумњу тврдња из интервјуа епископа Иринеја да је Македонска православна црква “вековима била самостална…”

Изјава Милутина Станчића из Културно-информативног центра Срба у Македонији “Спона” је најбољи показатељ, по епископу бачком Иринеју братских односа, између СПЦ и МПЦ:

“И поред успостављања канонског поретка и додељеног томоса, чињеница је да Срби објективно, немају могућности за нормалан верски живот, остајући ускраћени за најосновније људско право, слободу вероисповести. Стање је такво, упркос чињеници да је Македонија верификовала Европску конвенцију о људским правима чији девети члан најконкретније регулише стриктна права у области слободе веросповести.”

Душан Илић из Института за европске студије пита се у тексту “Не дамо светиње или их поклањамо (случај македонског црквеног питања“: “Поставља се питање мотива српских великодостојника да раде на укидању сопствене црквене надлежности на исконској српској територији. Да подсетим, на подручју Северне Македоније налази се готово подједнак – ако не и већи – број српских православних светиња као на Косову и Метохији. На овом подручју налазе се и колевка српске писмености, духовности, као и старе српске престонице.“

Каже се да је одлука СА Сабора донета једногласно а и даље нико из СПЦ не даје одговор да ли се на Сабору уопште и гласало?!. Млађан Ђорђевић је више пута постављао то питање и једини оговор је био од владике Григорија да “то није важно“.

Ђорђевић тврди да је давање аутокефалности МПЦ извршено по налогу Запада и Александра Вучића како би Северна Македонија добила бар нешто, пошто до сад за испуњавање свих понижавајућих услова на путу ка ЕУ није добила баш ништа. Ђорђевић је сигуран да је то све у склопу стварања америчког пројекта “Опен Балкан” и између осталог пише:

“Нажалост, некада је Црква водила и градила Државу. Данас Држава води и разграђује Цркву. Оно чега се прибојавам јесте да је ово само пробни балон како би се тестирао сценарио признања тзв. Косова од стране Вучићевог режима, у ком би СПЦ имала улогу немог посматрача и анестезирања патриотске јавности. На примеру Македоније и МПЦ види се колико оваква заједничка подвала Вучића, Његове Светости, Патријарха Порфирија и страних центара моћи, пре свега САД, може бити опасна.”

Епископ Иринеј Буловић и даље може да игнорише све ово, али је дужан да објасни нама, обичним малим верницима и грешницима који нисмо “богословски компетентни” кад нас је лагао? Сад, док говори да је победа затирање српства у Македонији и уступање онога што наши преци градише и вековима чуваше од Турака, Бугара, Шиптара? Или је лагао у писму епископу Лаврентију говорећи да је давање независности или аутокефалности такозваној Македонској цркви један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт:

“…подстакнут његовом крајње непромишљеном, неозбиљном и црквено-канонски неприхватљивом изјавом да наша Црква треба да дâ независност или аутокефалност такозваној Македонској Цркви. Значи, по лаврентијевској логици, један цркворазбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти, треба просто-напросто признати: безакоње треба прогласити законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добром. Куда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? “ ( Блиц 25.10.2012.)

Ком епископу бачком да верујемо, оном од пре неколико година или овом сад, поштовани Иринеју?

Зато за крај, можда је најбоље да поставимо објаву са Фејсбука Владана Вукосављевића, као коментар на оно што је епископ бачки изрекао у разговору са Вучелићем:

Премудри владика Атанасије је једном приликом рекао:

“Зато немојте много да верујете изјавама ни Синода. Српска црква није у изјавама, у ставовима, у томе који је званични став Синода. Народ је умео одлуке Васељенских сабора да обори јер нису одражавале народ.

Православље је нешто друго него званичне изјаве Ватикана, Уједињених нација, Владе, Синода. Ја Вам то говорим као православни теолог, пре свега, знам шта говорим.

Говорим и као владика, моје одлуке немојте сутра да слушате, ни моји свештеници, ни моји верници у Банату, ако нису израз онога што јесмо, што верујемо, у шта се надамо.“